Oni koji su sujeverni i drže se onoga "valjalo bi", "ako bude ovo, biće ono" i sl. čine greh protiv prve Božje zapovesti Sujeverje ili praznoverje je verovanje koje ni na čemu nije zasnovano na crkvenim kanonima i nedostojno je pravih hrišćana.
Srpska pravoslavna crkva 14. februara obeležava Svetog Trifuna, velikomučenika koji je postradao za hrišćansku veru.
Za današnji praznik vezuje se mnoštvo narodnih verovanja i običaja, a jedan od njih je da bi ovaj dan vinogradari trebalo da izađu u svoje vinograde i da orežu barem jedan čokot vinove loze i poliju ga vinom kako bi grožđe i dalje rađalo.
Prema verovanju, Sveti Trifun je čuvar bilja i štiti ga raznih štetočina.
Takođe, veruje se da ako danas padne kiša, rodiće dobro šljiva. Ako, pak, bude vedar dan, neće biti dobro - godina će biti nerodna i sušna.
Najbolje će, ipak, biti ako danas padne sneg - godina će biti kišna i rodna, biće dosta i voća i povrća.
Jedno od verovanja u narodu je, da sa ovim danom stiže proleće, da se budi priroda i najuzvišenije osećanje kod ljudi, ljubav.
U selima Šumadije slave se kao zavetan dan, jer se smatra da on štiti sela od grada i poplave. U Popovom polju niko ne radi teže poslove.
Obično se njemu mole da sačuva njive i vinograde od skakavaca, gusenica i drugih insekata.
Ipak, trebalo bi reći da Crkva i verni narod sve ove narodne običaje i verovanja smatra čistim sujeverjem, koga tretira kao veliki greh.
Oni koji su sujeverni i drže se onoga "valjalo bi", "ako bude ovo, biće ono" i slično, čine greh protiv prve Božje zapovesti Sujeverje ili praznoverje je verovanje koje ni na čemu nije zasnovano na crkvenim kanonima i nedostojno je pravih hrišćana. Uostalom, zdrava logika nalaže da vera i sujeverje ne mogu da obitavaju u istoj duši. Ili veruješ, ili si sujeveran.
Praznoverje odnosno sujeverje se zasniva na verovanje u sudbinu, a hrišćanstvo ne. Naime, ljudi ponekad mešaju hrišćansko učenje o poznanju budućnosti i pagansko učenje o sudbini. Pravi hrišćani ne priznaju sudbinu kao put koji je predodređen, već isključivo Božju promisao i slobodnu volju. Više o ovome pročitajte na sledećem linku.
U slučaju kada smo zalepljeni za strasti i želimo ih, ali hoćemo i božansku blagodat, tada se dešava strašni sukob u nama.
Iz Svetog pisma znamo da žene ne pokrivaju svoje glave radi okruženja, već radi anđela.
Oni koji su bili nižeg rasta vaskrsnuće kao nešto viši, oni koji su bili višeg, kao niži, tako da ćemo po vaskrsenju svi biti iste visine i pošto ćemo moći da prolazimo kroz čvrstu materiju, moći ćemo da se prožimamo.
Nisu bili braća po krvi, ali su bili braća po duhu.
Ganut onim što su mu majka i supruga napisale, Jakov se gorko pokajao i pred carem odvažno ispovedio veru u Hrista Gospoda.
Onoga trenutka kada sin zasnuje svoju porodicu, oženi se i započne samostalan život u drugom domu, dužan je da odmah počne da slavi svoju krsnu slavu.
U pravoslavlju se bol sagledava kroz perspektivu slobode, ljubavi i posledica naših dela, ali i kao mogućnost preobražaja, put ka očišćenju i povratku istinskom životu.
Crkva naglašava da se vaspitanje ne svodi samo na savete, zabrane i pravila – ono je mnogo više način života koji roditelji svakodnevno pokazuju sopstvenim primerom.
U nekim srpskim domovima se 9. decembra slavi Sveti Alimpije Stolpnik, ali stariji etnografski zapisi i hibridni nazivi poput „Sveti Đorđe Alimpije“ otkrivaju fascinantan spoj istorije, narodnog pamćenja i crkvenih običaja.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Otkrijte kako su naši preci pravili majonez bez aditiva i pojačivača ukusa, prema receptu monaha iz Manastira Krušedol.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Ukoliko verujete u njihovu moć, bitno je da znate šta oni predstavljaju i kako Crkva gleda na to, a onda možete doneti odluku da li su za vas i vaš dom ili ipak ne.
Reči ruskog sveca iz njegove knjige „Misli za svaki dan u godini“ podsećaju nas da je prava sloboda dar koji nam donosi Gospod, oslobađajući nas od lanaca neznanja, strasti i uznemirenosti – put ka unutrašnjem miru i večnoj radosti.
Iako mnogi veruju da crveni konac štiti od zlih sila, ruski naučnik tvrdi da nas duboka duhovna dimenzija ovog okultnog simbola može odvesti na pogrešan put.
Petar Prvi Petrović Njegoš dobio je česticu moštiju svetog Trifuna od svog prijatelja kotorskog biskupa koji je bio rodom iz Kotora. Godine 1803. poklonio ju je jednoj crkvi u Moskvi, koja je posvećena ovom svecu.
Ganut onim što su mu majka i supruga napisale, Jakov se gorko pokajao i pred carem odvažno ispovedio veru u Hrista Gospoda.
U nekim srpskim domovima se 9. decembra slavi Sveti Alimpije Stolpnik, ali stariji etnografski zapisi i hibridni nazivi poput „Sveti Đorđe Alimpije“ otkrivaju fascinantan spoj istorije, narodnog pamćenja i crkvenih običaja.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Prepodobnog Alimpija Stolpnika po starom kalendaru, Začeće Svete Ane po novom, a katolici su u Drugoj nedelji Adventa, dok je u islamu i judaizmu dan posvećen redovnoj molitvi i svakodnevnim verskim obavezama.
Pokraj hrama koji je sazidao, podigao je visok stolp (stub), popeo se na njega i proveo na njemu, u postu i molitvi, pune 53 godine.
Iguman Arsenije kroz poređenje sa svetiteljem iz Amerike upozorava da se duhovno stanje ne skriva - ono se oseti i onda kada mnogi misle da ga niko ne primećuje.
Skoro tri decenije ovaj zanatlija iz Ježevice izrađuje voštanice po manastirskom predanju, učeći nas da se prava sveća ne stvara mašinom, već strpljenjem, iskustvom i verom koja se ne gasi ni kada plamen dogori.
Na manastirskom imanju, nakon požara i decenija bez uzgoja, bratstvo uz pomoć svetogorskih monaha i molitvu igumana Metodija obnavlja poljoprivrednu tradiciju, dajući novi život ekonomiji i duhovnom životu manastira.
U manastiru Mrkonjići, samo nekoliko metara od ulaza u hram, stoji košćela stara više od četiri veka - mesto gde se susreću vera, predanje i čudo prirode.
Ajeti iz sure Et-Tegabun upozoravaju da imetak i porodica nisu samo dar, već i odgovornost pred Bogom, te da se prava vrednost čoveka meri spremnošću na darežljivost, strahopoštovanje i poverenje u Božiju pravdu.
Pouka velikog asketa pokazuje da vera ne sme da bude oružje, već svetlo koje delima preobražava i spaja ljude različitih uverenja.
Svetejši u Al-Magtasu prima dar koji će zlatnim slovima ostati upisan u istoriji SPC, istovremeno jačajući međureligijski dijalog i očuvanje svetih hrišćanskih tragova.
