Nikifor je službovao nekoliko godina na dvoru u istom zvanju kao i njegov otac. Ali, ostavio je dvor i udaljio se do obale Bosfora i tamo sagradio manastir.
Srpska pravoslavna crkva danas obeležava dan Prenosa moštiju Svetog Nikifora Carigradskog!
Sveti Nikifor, patrijarh carigradski, upravljao je crkvom mudro i revnosno, "kao najveći arhipastir carigradski".
Rođen je kao plemić. Njegov otac Teodor je bio visoki činovnik na carskom dvoru, i bio je veoma bogat. Nikifor je službovao nekoliko godina na dvoru u istom zvanju kao i njegov otac. Ali, ostavio je dvor i udaljio se do obale Bosfora i tamo sagradio manastir.
Manastir mu se ubrzo napunio monasima, a on je upravljao manastirom ne primajući monaštva pod izgovorom da je nedostojan, iako je hrišćanskim životom u služio kao uzor monasima. Učestvovao je pre toga na Sedmom vaseljenskom saboru kao mirjanin (svetovnjak), po volji cara i patrijarha, i istakao se na Saboru svojim izvrsnim poznavanjem Svetoga Pisma. Kada je umro patrijarh Tarasije, Nikifor je izabran za patrijarha i protiv svoje volje.
Kada je Lav Jermenin ustao protiv ikona, on se usprotivio caru. Najpre je cara savetovao, govorio mu koliko mu stavovi nisu dobri, a potom su došli u ozbiljan sukob.
Posle toga ga je var prognao na ostrvo Prokonis. Na tom ostrvu bio je manastir, koji je Nikifor sam sagradio u čast svetog Teodora.
U tom manastiru Sveti Nikofor proveo je trinaest godina i u njemu se upokojio 827. godine.
"Pošto izgiboše svi carevi ikonoborci, i na carski presto sede Mihail s majkom Teodorom, a na patrijaršijski bi povraćen patrijarh Metodije, tada (846. godine) prenesoše se mošti svetog Nikifora sa Prokonisa u Carigrad, i behu položene prvo u crkvu Svete Sofije, iz koje je za života i izgnan bio, a posle u crkvu Svetih Apostola", piše u žitijama.
Glavno praznovanje ovoga velikog jerarha je 15. juna, a 26. marta praznuje se otkriće i prenos njegovih netljenih moštiju. Sveti Nikifor izgnan je iz Carigrada 13. marta (26. marta po gregorijanskom kalendaru), i na isti dan, posle devetnaest godina, mošti su mu prenete u prestonicu.
Jedno od najvažnijih svojstava Božje naravi je njegova beskrajna ljubav i milosrđe prema ljudima.
Svojim duhovnim iskustvima, koja je doživeo pod neposrednim uticajem Duhovne lestvice Jovana Lestvičnika, a koja je i zapisao, Simeon je udario temelje isihazmu.
Što je čovek više posrnuo i obremenio se grehom, to više iskušenja i za njega i za ostale ljude oko njega, kaže otac Vajo.
Nema ništa što u Bogu neće biti dobro, tvrdi otac Makarije.
Ajeti 40:2–3 iz Sure Ghafir podsećaju vernike da sagledaju svoje postupke i pokažu kako Božija pravda i blagodet idu ruku pod ruku.
U vremenu kada mnogi beže od tišine i sopstvenih misli, pouka jednog od najznačajnijih hrišćanskih svetitelja pokazuje kako se upravo u trenucima unutrašnje borbe rađa snaga koja nadvladava očaj.
Devedeset i jedna godina nakon atentata u Marseju, verni narod, potomci kraljevske porodice i učenici iz Topole okupili su se pod svodovima svetinje da se pomole za pokoj duše kralja Aleksandra
Natpisi "4. korpus" i "1981", ispisani na zidu uz sedište Eparhije zahumsko-hercegovačke i primorske, Generalni konzulat Srbije i kulturne institucije, izazvali su talas zabrinutosti i pozive da se počinioci što pre pronađu.
U temišvarskoj Sabornoj crkvi, uz molitve hiljada vernika i prisustvo arhijereja iz Srbije i Rumunije, svečano je proslavljen novi svetitelj čiji je kult godinama živeo u narodu — a sada je zauzeo mesto među svetima Crkve.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Starinski specijalitet bez mesa osvojiće vas na prvi zalogaj, a možete ga jesti i u danima belog mrsа.
Car Likinije naredio je najstrašnije mučenje, ali ni vatra ni bol nisu slomili njihove reči – „Mi smo hrišćani“. Danas ih slavimo kao svetitelje čija hrabrost nadahnjuje vekovima.
I oni koji svesno odbacuju decu, i oni koji ih ne mogu imati, deo su iste društvene stvarnosti koja je u raskoraku s Božijom zapovešću.
Napisao je mnoga poučna dela na grčkom i latinskom jeziku. Naročito je čuvena njegova grčko-latinska Sintagma.
Snaga nije u tome da se držimo onih koji nas povređuju, već u mudrosti da volimo i cenimo one koji nas ne ostavljaju i ne izdaju.
Na današnji dan, 911. godine, za vreme cara Lava Mudrog, Bogorodica se tokom službe javila okupljenom narodu na molitvi u Bogorodičinoj crkvi u Carigradu.
Carevoj sestri javilo se u snu da njen poludeli brat neće ozdraviti dok se Grigorije ne izvadi iz jame.
S osamnaest godina, napustio je svoj rodni grad i uputio se u Jerusalim, gde je stupio u manastir.
Od Subota duša u Grčkoj, Roditeljskih subota u Rusiji, do Zadušnica u Srbiji – običaji pokazuju kako molitva i dobročinstvo povezuju žive i one koji su prešli u večnost.
Na današnji dan sećamo se osvećenja Jerusalimskog hrama Vaskrsenja – svetinje nad svetinjama. Mesto Hristovog raspeća i Vaskrsenja postalo je srce hrišćanskog sveta.
U vremenima tuge, klevete i unutrašnjih borbi, ne traži snagu u sebi, već u Gospodu. Jer kako reče otac Mihailo – „trpi i istrpi, ali najviše se čuvaj očajanja.“
Nedavni primer iz Amerike pokreće pitanje koje mnogi vernici smatraju nemogućim: kako ostati veran Hristovom učenju i Svetim kanonima u vremenu duhovne dekadencije i relativizacije vere?
Dokumentarac otkriva neprolazni kosovski zavet, borbu naroda i svetinja, i višegodišnji rad humanitarne organizacije "Svi za Kosmet", koja menja živote ljudi i čuva srpsku duhovnost.
Crkva uči da duša postoji od samog začeća i da dete, iako još nerođeno, nosi u sebi lik Božiji.
Ova tradicionalna pita sa mesom i sušenom ovčetinom krasila je nedeljne trpeze u planinskim domaćinstvima, šireći miris koji budi uspomene i donosi osećaj zajedništva.
U besedi za 19. ponedeljak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o sili koja ne pripada ni vremenu ni prostoru, već večnosti.
