Iako je Nohad nedavno preminula, 14. maja 2025, njena priča i dalje inspiriše mnoge.
Svakog 22. u mesecu, hiljade vernika iz celog sveta ujedinjuju se u molitvi i postu, slaveći čudesno isceljenje Libanke Nohad El Šami, koja je 1993. godine, po zagovoru Svetog Šarbela, čudesno ozdravila od oduzetosti.
Ova tradicija potekla iz Libana, iz srca Maronitske katoličke crkve, proširila se od istoka do zapada.
Mnogi hrišćani raznih konfesija, pa čak i pojedini muslimani, tog dana se sabiraju tražeći molitveni zagovor ovog velikog monaha, pustinjnaka, sveštenika, čudotvorca i svetitelja.
Sveti Šarbel rođen je 8. maja 1828. godine u selu Beka Kafra, na severu Libana. Kao dete je ostao bez oca, ali je bio potpuno posvećen Bogu. Sa 23 godine stupio je u manastir Svetog Marona u Anaji, na planini Liban, i dobio monaško ime Šarbel, po ranohrišćanskom mučeniku iz Antiohije.
Od 1875. godine živeo je kao pustinjak u molitvi, postu i tihovanju. Posebno je bio odan liturgiji i Svetoj Tajni Pričešća. Njegova tišina bila je molitvena i prožeta ljubavlju - jezik kojim je razgovarao sa Bogom.
Umro je 1898. godine, u 70. godini života, nakon što je doživeo moždani udar prilikom služenja liturgije. Monasi su ga pronašli mrtvog u njegovoj pustinjačkoj keliji, koja se nalazila na nadmorskoj visini od 1.400 metara, usred snežne noći. Jedan od njih se zapitao: "Ako mi ovde trpimo jednu noć, kako je otac Šarbel izdržao 23 godine?"
Po njegovom sahranjivanju, meštani su videli čudesnu belu svetlost koja je izbijala iz groba i obasjavala ceo manastir. Kada je četiri meseca kasnije otvoren njegov grob, telo mu je bilo potpuno sačuvano. Iz njega je curila tečnost slična krvi i vodi, a to je trajalo 67 godina. Iako su danas ostale samo kosti, hiljade čuda i dalje se prijavljuju od strane hodočasnika koji posećuju njegov grob.
Jedno od najsnažnijih savremenih čuda dogodilo se 1993. godine. Nohad El Šami, majka dvanaestoro dece iz mesta Mezarib na planini Liban, doživela je iznenadnu oduzetost leve strane tela usled začepljenja moždanih arterija. Lekari su smatrali da nema nade za oporavak.
Njen sin Saad uputio se u pustinjačku keliju svetog Šarbela u Anaji, tražeći njegov zagovor. Doneo je posvećeno ulje i zemlju sa groba svetitelja. Međutim, Nohadino stanje se nije popravljalo.
Nekoliko dana kasnije, u snu joj se javio Sveti Šarbel i dao joj Pričešće. Dana 22. januara, usledio je drugi san: dva monaha stajala su pored njenog kreveta. Jedan joj je rukama "operisao" vrat, dok je drugi ublažavao bolove. Kada se probudila, imala je dve hirurške rane na vratu - ali je mogla da se pokreće! Bila je potpuno isceljena.
Sledeće noći, Sveti Šarbel joj se ponovo javio i rekao:
- Učinio sam operaciju da bi ljudi videli i vratili se veri. Tražim da svakog 22. u mesecu dolaziš u moju pustinjačku keliju i redovno prisustvuješ Liturgiji do kraja svog života.
Od tada, hiljade vernika dolaze svakog meseca u Anaju, moleći se svetitelju i slaveći Boga zbog njegovog moćnog zagovora.
BONUS VIDEO: OVO JE ČUDOTVORNA IKONA MANASTIRA TUMANE: Pred Bogorodicom Kurskom se dešavaju čuda
U Hramu Vaskrsenja raspravljalo se o ograničenju pristupa hodočasnicima tokom silaska Svetog Ognja, kadrovskim promenama na svetim mestima i sve većim izazovima koje donosi rat u Svetoj zemlji.
Na strmim obroncima planine iznad reke Aos, u manastiru Stomio, gde je Sveti Pajsije proveo prve godine monaštva, danas reke vernika dolaze u nadi da će pronaći duhovni mir. Njegova rodna kuća, dečje staze i crkvica na visini postaju novo središte hodočašća i tihe molitve.
Svetogorski oci prvi su stigli da pruže duhovnu i telesnu pomoć ozleđenom verniku, dok su vojnici i vatrogasci izveli spektakularnu akciju spasavanja u gotovo nemogućim uslovima.
Međutim, do trenutka kada je upisao fakultet, izgubio je veru. Postao je agnostik - odbacivao je crkveno učenje i čak nije bio siguran ni da li Bog postoji.
Devetogodišnji Marko i njegova majka, u blagoslovenom stanju, stajali su u redu pred svetinjom, a onda je dečak napustio kolonu da pomogne nepoznatom detetu koje je plakalo.
Njegovo vreme na čelu Crkve obeležile su velike političke i verske borbe.
Sveštenik ističe da nema malih svetitelja.
Sveti oci učili su da krsni znak nije običaj niti formalnost, već duhovno oružje protiv zla.
U Ježevici, nadomak Čačka, srednjovekovni zidovi i živo narodno sabranje stapaju se u istu priču, od predanja o 1330. godini do današnjih okupljanja vernika i praznika koji i dalje pune manastirsku portu.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Od tada sveštenik prima brojna svedočanstva o fizičkom i duhovnom isceljenju zajvaljujući Svetom Šarbelu.
Njegovo vreme na čelu Crkve obeležile su velike političke i verske borbe.
Od Oksforda i Atine do manastira Ćelije kod Valjeva, Blagoje Popović izabrao je život bez priznanja i komfora, ostavivši delo koje i danas snažno oblikuje pravoslavno mišljenje u Srbiji i izvan nje.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog mučenika Justina Filosofa i Prepodobnog Justina Ćelijskog po novom i Svetog proroka Jeliseja po starom kalendaru. Katolička Crkva obeležava spomen Svetog Rufina, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Prekretnica u njegovom životu dogodila se kada je, po Božjem promislu, upoznao jednog starca.
U crkvi Uspenja Presvete Bogorodice jubilej je proslavljen kroz liturgiju, zvuke hilandarskih pojaca i sabranje koje je pokazalo duboku vezu ovog prostora sa svetogorskim nasleđem i živim predanjem Crkve.
Arhimandrit Jefrem poručio je da prisustvo Časnog Pojasa nije slučajno, govorio je o „milion poklonika“, zavetu kneza Lazara i duhovnoj vezi koja ostaje i posle odlaska svetinje u Vatoped.
Na Vračaru, pred odlazak Časnog pojasa Presvete Bogorodice, emotivni prizori i molitvena tišina obeležili su ispraćaj koji je, uz suze patrijarha i sabranost vernika, zatvorio 17 dana hodočašća kroz Hram Svetog Save.
Svetinja je u molitvenoj tišini ispraćena iz srpske prestonice ka manastiru Vatoped, u kojem se vekovima čuva.
U Ježevici, nadomak Čačka, srednjovekovni zidovi i živo narodno sabranje stapaju se u istu priču, od predanja o 1330. godini do današnjih okupljanja vernika i praznika koji i dalje pune manastirsku portu.
U besedi za 2. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Velimirović pokazuje zašto se i najveće znanje gubi bez pravog početka i kako se tek tada otvara prostor za istinsku mudrost koja ne zavisi od količine informacija.
Svakodnevni vodič kroz Petrovski post sa predlozima posnih obroka, molitvama i duhovnim poukama velikih svetitelja pravoslavlja.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
