Čudo u Vitaniji nije samo povratak jednog čoveka u život, već trenutak koji razotkriva snagu vere, dubinu ljudskog otpora istini i nagoveštava ono što će uslediti, ali i pitanje na koje ni najveći bogoslovi nisu dali konačan odgovor.
Bogosluženja u završnici Velikog posta pozivaju nas da uđemo u živu stvarnost jevanđelskih događaja, kako bismo postali istinski učesnici predstojeće Pashe. Nije slučajno što se na jutrenju Lazareve subote poju pesme koje se inače čuju samo na vaskrsnom svenoćnom bdeniju – „Angelski sabor udivi se“ i „Vaskrsenje Hristovo videvši“.
Apostol Pavle govori: Ako nema vaskrsenja mrtvih, onda ni Hristos nije vaskrsao; a ako Hristos nije vaskrsao, onda je uzaludna propoved naša, uzaludna je i vera vaša. Tada bismo bili i lažni svedoci Božji, jer bismo svedočili da je Bog vaskrsao Hrista, Koga nije vaskrsao, ako, dakle, mrtvi ne vaskrsavaju. Jer ako mrtvi ne vaskrsavaju, ni Hristos nije vaskrsao. A ako Hristos nije vaskrsao, uzaludna je vera vaša – još ste u gresima svojim (1 Kor 15, 13–17).
Vaskrsenje Lazara zato nije samo događaj iz prošlosti, već obrazac i nagoveštaj vaskrsenja svakog čoveka u Hristu, svedočanstvo da za Boga nema ničeg nemogućeg.
Lazar je jedini čovek koga Hristos u Pismu naziva svojim prijateljem. Bili su gotovo vršnjaci: Lazar je imao oko trideset godina, a Isus nešto više. Hristos je često dolazio u dom njega i njegovih sestara, Marte i Marije, u Vitaniji, selu na jugoistočnom obronku Maslinske gore, nedaleko od Jerusalima. I onda, iznenada, Lazar se razboleo i bio na samrti. Sestre se obraćaju Učitelju, znajući da On može isceliti svaku bolest. Ali Hristos ne žuri da dođe. Dopušta da njegov prijatelj umre i bude sahranjen…
Zašto ga vaskrsava tek četvrtog dana? Prema tadašnjem judejskom verovanju, duša je tri dana boravila u blizini tela, a posle toga više nije bilo nade da se čovek vrati u život. Zato Hristos ne čeka slučajno upravo četvrti dan, i upravo zato ovo čudo ostavlja tako snažan utisak na sve koji su mu prisustvovali.
Međutim, vaskrsenje Lazara i svečani doček Hrista u Jerusalimu postaju i povod za odluku Sinedriona. Upravo nakon tih događaja, u sredu pred Pashu, judejske starešine donose odluku da Hrista osude na smrt. Bila je to odluka doneta u potpunoj svesti o tome šta čine. Uverivši se da je Mesija došao, oni ga ipak odbacuju da bi sačuvali vlast, ugled i materijalnu sigurnost.
Spremni su bili da uklone i Lazara, kao živo svedočanstvo čuda.
Neverje Sinedriona, koje nije pokleklo ni pred tako očiglednim čudom učinjenim pred mnoštvom ljudi, predstavlja, kako piše mitropolit Antonije (Hrapovicki), pojavu bez presedana: od tog trenutka ono prestaje da bude obično neverje i postaje svesno protivljenje jasnoj istini.
Na sličan motiv podseća i priča o Velikom inkvizitoru iz „Braće Karamazovih“ Dostojevskog. Samo što tamo više nisu starozavetni Judeji, već hrišćani koji, prepoznavši Hrista, ipak odlučuju da Ga odbace.
„Mi smo ispravili podvig Tvoj i zasnovali ga na čudu, tajni i autoritetu (…) Zašto si sada došao da nam smetaš? (…) Rasrdi se, ja ne želim ljubav Tvoju, jer Te ni sam ne ljubim. (…) Kod Tebe su samo izabrani, a mi ćemo umiriti sve. (…) Ubedićemo ih da će biti slobodni tek kada se odreknu svoje slobode i pokore nam se (…) I svi će biti srećni (…) Sutra ćeš videti to poslušno stado koje će pohrliti da potpali lomaču na kojoj ću Te spaliti zato što si došao da nam smetaš.“
Zato, po rečima mitropolita Antonija, istorijski Lazar postaje i moralni simbol, a borba vere i neverja, uoči Strasne sedmice, ne odvija se negde daleko ili u apstraktnim mislima, već u samom čoveku, u njegovoj duši.
Ipak, osnovna poruka Lazareve subote ostaje jasna: ona nas uverava u sveopšte vaskrsenje pre Hristovih stradanja.
I tu ostaje jedno pitanje koje prodire dublje od svakog tumačenja: zašto Hristos plače pred Lazarevim grobom?
Da li plače iz sažaljenja prema čoveku koji je pao u smrt, nemoć i trulež? Ili zbog nečeg što prevazilazi naše razumevanje?
Mnogi bogoslovi pokušavali su da daju odgovor na to pitanje, ali nijedno tumačenje nije potpuno. Jevanđelje i ovde ostavlja prostor, tih ali dubok, da svaki čovek u njemu potraži sopstveni odgovor.
Pouka čuvara kivota Svetog Vasilija Ostroškog slikovito pokazuje zašto selektivni post vodi duhovnom “utapanju” i podseća da vera zahteva doslednost od početka do kraja. Govoreći o ulozi Časnog Krsta u Vaskršnjem postu, službenik EUO Mitropolije crnogorsko-primorske poručio je da hrišćanski put podrazumeva odricanje, praštanje i smirenje – vrednosti koje savremeno društvo sve češće potiskuje. Predavanje u crkvi Svetog Spasa u Toploj pokazuje kako post, molitva i smirenje osnažuju dušu i pripremaju vernika za Veliku nedelju. Višenedeljna neizvesnost okončana je dogovorom Jerusalimskog patrijarhata i izraelske policije - tradicionalne litije nema, a bogosluženja će biti, ali uz izmene.
Shutterstock/hramikona
Trenutak kada čudo pokreće osudu
Šta Veliki inkvizitor govori Hristu?
Suze koje ostavljaju pitanje bez odgovora
Duhovna riznica
20:40 | 23.02.2026
OPASNO JE POSTITI SAMO PRVU I POSLEDNJU NEDELJU VELIKOG POSTA - ČOVEK MOŽE DA SE “UDAVI”: Oštro upozorenje oca Joila Bulatovića
Aktuelno iz SPC
09:56 | 14.03.2026
KOME DANAS SMETA KRST? Sveštenik Jovica Vukasović izneo snažnu opomenu koja je pokrenula raspravu
Aktuelno iz SPC
17:15 | 23.03.2026
KAKO VASKRŠNJI POST POMAŽE DA POBEDIMO SVAKODNEVNA ISKUŠENJA I PRONAĐEMO UNUTRAŠNJI MIR: Poruke mitropolita Joanikija privukle veliku pažnju vernika
Duhovna riznica
23:19 | 31.03.2026
KONAČNO ODLUČENO KAKO ĆE OVE GODINE IZGLEDATI BOGOSLUŽENJE UOČI SILASKA BLAGODATNOG OGNJA: Ovo su ograničenja i plan vaskršnjih službi u Jerusalimu
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Od Hristovih reči o Pričešću do Tomine sumnje i pažljivo usmerene svetlosti, svaki prizor na čuvenom remek-delu ima svoje značenje, a perspektiva stvara utisak da se i posmatrač nalazi za trpezom.
U besedi za subotu 18. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički donosi snažno razmišljanje o onome što ljudi smatraju najvećim blagom i o putu kojim se, prema Hristovim rečima, dolazi do Oca.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetog velikomučenika Jevstatija po starom kalendaru, dok po novom obeležavaju Svetog sveštenomučenika Dionisija Areopagita. Katolička crkva obeležava Svetog Dionizija Areopagita, Jevreji obeležavaju Šmini aceret, dok muslimani nemaju veliki praznik.
Majka se požalila svetogorskom starcu da joj sin više ne obraća pažnju, a njegov savet bio je neočekivan: da prestane da mu govori šta mora da uradi i da svoju brigu pokaže na drugi način.
Nekadašnji rimski vojskovođa Plakida posle krštenja izgubio je ženu i sinove i 15 godina živeo kao najamnik, a kada ih je ponovo pronašao, zajedno sa njima stradao je za Hrista.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Ove godine 7. april donosi retko poklapanje koje menja ustaljeni tok bogosluženja - službe se prepliću, čitaju se tekstovi oba dana, a vernici će primetiti i drugačija pravila u postu.
Bogosluženje ovog dana označava prelomni trenutak Velikog posta - vreme kada se pogled vernih sa ličnog pokajanja usmerava ka tajni Krsta i radosti Vaskrsenja, koja se sve jasnije nazire kako se praznik približava.
Nevidljiva podvala na carigradskim pijacama, san arhiepiskopa i čudo koje je odredilo kako hrišćani do danas razumeju smrt, sećanje i vaskrsenje.
Jevanđeljska priča koja se čita na bogosluženjima uvodi vernike u drugi korak pripreme za Veliki post i otvara pitanje povratka, oproštaja i radosti koja ne liči ni na jednu ljudsku pravdu.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetog velikomučenika Jevstatija po starom kalendaru, dok po novom obeležavaju Svetog sveštenomučenika Dionisija Areopagita. Katolička crkva obeležava Svetog Dionizija Areopagita, Jevreji obeležavaju Šmini aceret, dok muslimani nemaju veliki praznik.
Nekadašnji rimski vojskovođa Plakida posle krštenja izgubio je ženu i sinove i 15 godina živeo kao najamnik, a kada ih je ponovo pronašao, zajedno sa njima stradao je za Hrista.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svete mučenike Trofima, Savatija i Dorimedonta po starom kalendaru, dok po novom obeležavaju Svetog sveštenomučenika Kiprijana. Katolička crkva proslavlja Svete anđele čuvare. Jevreji obeležavaju Hošana Raba, dok muslimani danas nemaju veliki praznik.
U vreme cara Prova Trofim i Savatije odbili su da učestvuju u obredu posvećenom Apolonu, dok je senator Dorimedont zbog svoje vere podelio njihovo stradanje.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Obeležavanje godišnjice okupilo je predstavnike Srbije i Severne Makedonije, pripadnike Vojske Srbije i brojne Srbe, uz molitvu za 1.321 vojnika koji počivaju na bitoljskom vojničkom groblju.
Oštećeni su fasada, lim na zvoniku i bakarni oluk, dok policija utvrđuje okolnosti događaja i traga za počiniocem.
Ne kuva se na šporetu, već se svaki plod puni četvrtinom jezgra oraha i peče u šećeru i cimetu. Iz rerne izlazi sočan, mirisan i gust zalogaj, a u tegli može da sačeka hladnije dane.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
