NAJVEĆA ČUDOTVORKA I ISCELITELJKA NOVIJEG VREMENA: Danas slavimo Svetu Matronu Moskovsku, koja je rođena slepa, a videla je ono što drugi ne vide

Životopis Blažene Matrone, koju Pravoslavna crkva proslavlja 2. maja, opterećen je brojnim narodnim pričama i pretpostavkama. Da li se zaista susrela sa Staljinom? Da li je videla demone kako ulaze kroz prozorčić? Da li se bavila "zgovaranjem" vodice i sličnim ritualnim radnajma radnjama?

"Razumem koliko je težak podvig jurodstva, ali mi nije jasno zašto narod preuveličava pojedine svetitelje i oslovljava ih prisno, Ksenjuška, Matronuška... Ta prenaglašena osećajnost pri poštovanju blažene Matrone deluje mi strano pravoslavlju i bliže katoličkoj praksi." Ovakvo mišljenje nije retko. Pojedini zapisi o blaženoj Matroni Moskovskoj, takozvana "narodna žitija", apokrifi i velika pažnja koja prati njene mošti u Pokrovskom manastiru u Moskvi, ponekad zaista deluju neobično, pa i odbojno. Ipak, blažena Matrona ostaje izuzetna ličnost koja je živela duboko verujući, a plodovi tog života jasno su prepoznati u Crkvi, koja ju je pribrojala svetima 2004. godine.

Zbog svega toga, u ovom tekstu prikazujemo život Blažene Matrone bez dodatih priča i pretpostavki koje su se danas raširile i koje ponekad stvaraju sliku svetiteljke koja nije u skladu sa hrišćanskim duhom. Ko je, zapravo, bila starica koju danas poštuju milioni, a čiji je život protekao u godinama progona i rata?

Neželjeno dete

Savremena psihologija, koju prihvataju i verujući i neverujući, često traži uzroke čovekovih problema u detinjstvu, pa čak i u periodu pre rođenja. Gledano iz tog ugla, mala Matruša je mogla da odraste ogorčena i prema životu i prema Bogu, jer njeno rođenje niko nije priželjkivao.

Njena majka, Natalija Nikonova, zatrudnela je u poznijim godinama. Porodica je već imala troje dece: ćerku Mariju i sinove Mihaila i Ivana. Živeli su siromašno u selu Sebino, u Tulskoj guberniji, nedaleko od Kulikovskog polja. U blizini je grof Jurij Aleksandrovič Olsufjev otvorio sirotište za četrdesetoro dece, pa je porodica, iz nemaštine, planirala da tamo preda i četvrto dete čim se rodi.

Matrona je rođena 1885. godine, po nekim izvorima 1881. Neposredno pre porođaja, Natalija je usnila neobičan san: bela ptica sa ljudskim licem i zatvorenim očima sletela joj je na rame. San je doživela kao znak i odustala od odluke da dete preda. Kada se devojčica rodila, postalo je jasno da san nije bio bez značenja, Matrona je bila slepa, bez razvijenih očnih jabučica, sa zatvorenim kapcima.

Zanimljivo je pomenuti i sirotište koje je moglo da postane njen dom. Osnovali su ga grof Olsufjev i njegova supruga Sofija Vladimirovna. Bio je to pobožan i delatan čovek, duhovno povezan sa optinskim starcem Anatolijem Potapovom. Učestvovao je u izgradnji hrama posvećenog Svetom Sergiju Radonješkom na Kulikovskom polju i kasnije, u sovjetsko vreme, branio Trojice-Sergijevu lavru od pljačke. Godine 1938. streljan je na Butovskom poligonu, dok je njegova supruga umrla pet godina kasnije u zatočeništvu, u Svijažskom manastiru.

Printscreen/Youtube/ Cрбско-руски патриот Сербский-русской

 

Prva čuda

Strahote sovjetskog perioda Matrona će upoznati kasnije. Za sada, ona je bila samo slepa devojčica. Ipak, tokom njenog krštenja postalo je jasno da nije sasvim obična. Starešina Uspenske crkve, Pavle Ivanovič Prohorov, sećao se tog događaja. Dva dana pre krštenja došao je sveštenik otac Vasilije iz obližnjeg sela Borjatino. On je krstio devojčicu, a kada ju je spustio u kupelj, iz nje se podigao stub pare ili blagog mirisnog dima koji je dosegao do plafona. Sveštenik je bio zapanjen i rekao da je krstio mnogo dece, ali da ovako nešto nikada nije video i da će ovo dete postati sveto.

Kako je rasla, ljudi su sve više primećivali da se razlikuje od vršnjaka, ne samo po slepilu, već i po neobičnoj zrelosti i prozorljivosti. Ipak, i dalje je bila dete koje je želelo da se igra i trči kao i ostali. Nažalost, druga deca su često bila surova, zadirkivali su je, tukli koprivom i terali je da pogađa ko ju je udario. Jednom su je čak spustili u jamu i gledali kako pokušava da izađe.

Sveštenik Vasilije ju je tešio, govoreći da njen put nije u dečjim igrama, već da joj je dato nešto veće.

Od malih nogu povlačila se u unutrašnji život. Sama je odlazila u hram i stajala na službama u jednom uglu. Noću je prilazila ikonama u kući i uzimala ih, one su bile njene prve „igračke“.

Mnogi događaji su pokazivali da joj je dato da vidi više nego drugima. Jednom je, usred noći, probudila ukućane i rekla da je otac Vasilije umro. Kada su otišli do njegove kuće, zatekli su ga upravo preminulog. Drugi put je unapred rekla da će izbiti požar, što se dogodilo već sledeće noći.

Jedna rođaka porodice Nikonov ispričala je i ovaj događaj: Matruša je rekla majci da ode kod sveštenika i pronađe određenu knjigu u kojoj se nalazi ikona „Traženje izgubljenih“. Knjiga je zaista pronađena, ikona je naslikana za hram, a njen primerak Matrona je kasnije nosila sa sobom tokom svojih lutanja.

Jednom prilikom, njen otac nije otišao u crkvu, već je ostao kod kuće da čita molitve. Majka je otišla sama, ali je tokom službe mislima bila odsutna. Kada se vratila, Matruša joj je rekla: „Otac je bio u hramu, a ti nisi.“ Time je ukazala da prava molitva nije samo fizičko prisustvo, već pažnja i sabranost.

Vest o neobičnoj devojčici brzo se proširila, pa su ljudi počeli da dolaze u Sebino i mole je za molitvu. Tako je dete koje je moglo postati teret porodici počelo da joj pomaže da preživi.

Facebook/Pravoslavna Prodavnica Ikona / neprofitna

 

Prvo putovanje i život u Moskvi

Sa četrnaest godina Matrona je prvi put napustila rodno selo. Na putovanje ju je povela Lidija Jankova, ćerka obližnjeg vlastelina. Posetile su Kijevo-Pečersku lavru, Trojice-Sergijevu lavru i, prema predanju, Kronštat, gde ju je pozvao Sveti Jovan Kronštatski, rekavši: „Dođi, Matronuška, dolazi moja smena.“

Sa sedamnaest godina ostala je nepokretna. Od tada je ljude primala sedeći. Tada je počela da govori i o teškim vremenima koja dolaze, o razaranju hramova i progonima. Malo ko je tada verovao da će se to uskoro zaista dogoditi.

Progoni su za nju počeli u sopstvenoj kući. Njena braća, koja su pristupila partiji, nisu mogla da prihvate to što joj ljudi neprestano dolaze. Zato je 1925. godine otišla u Moskvu, gde je živela do kraja života, ako se to uopšte može nazvati životom na jednom mestu. Selila se iz podruma u šupu, iz stana u stan, nigde ne ostajući dugo da ne bi ugrozila domaćine. Boravila je na različitim mestima u gradu i povremeno se vraćala u rodno selo da poseti roditelje.

Više puta je za dlaku izbegla hapšenje, odlazila bi svega nekoliko minuta pre dolaska milicije. Jednom je jedan milicioner ipak došao po nju, ali mu je rekla: „Požuri kući, zadesiće te nesreća.“ Poslušao ju je i zatekao suprugu povređenu od požara izazvanog kerozinom. Uspeo je da joj pomogne na vreme. Sledećeg dana odbio je da učestvuje u njenom privođenju.

Kao dete…

Godine prolaze i pred nama više nije devojčica, već zrela žena. Znamo je sa nekoliko retkih fotografija. Na najpoznatijoj, Matrona sedi na krevetu, sitnih, punih ruku spuštenih na kolena i gleda sa jednostavnim, iskrenim osmehom koji ništa ne skriva. Kakva je bila tada?

Jedna priča to vrlo jasno pokazuje.

Iz sela u Tulskoj oblasti, nedaleko od Sebina, krenuli su brat i sestra da prodaju kravu u Žavoronkama kod Moskve. Na putu su izgubili sva dokumenta, i lična i ona za kravu. Brat se uspaničio: „Ako nas uhvate bez papira, reći će da smo kravu ukrali! Nije vreme za šalu, svuda su patrole. Gotovo je, osramotićemo se! Ubiću se, ubiću se!“

„Ma, ne govori tako, zar te nije sramota! Hajde da zamolimo Matronušku, možda će pomoći“, rekla je sestra. „Kako da pomogne, kad i sama negde u Moskvi sedi na krevetu, slepa od rođenja?“

Ipak su se pomolili.

Put do Moskve trajao je deset dana. Usput su svuda nalazili prenoćište, iako u takvo vreme niko nije rado primao nepoznate ljude, još bez dokumenata i sa kravom na povocu. Jednom je u kuću u kojoj su se zadržali upala patrola. Domaćini su ih neočekivano zaštitili: „To su naši ljudi.“ Tako su bezbedno stigli, prodali kravu i na povratku svratili kod Matrone.

Zatekli su je kako sedi na visokom krevetu, u plavoj haljini, sa kosom podeljenom na dve strane. Noge su joj visile kao kod deteta, a ona se smejala. Nisu stigli ni da progovore, a ona im reče:

„Dobro ste me zaposlili. Celim putem sam vodila vašu kravu za rep. Trebalo je i kravu voditi i pokazivati gde žive dobri ljudi, gde ćete moći da prenoćite.“

Na rastanku se okrenula bratu, jedva zadržavajući smeh:

„Kako to, Vanja, da te mlađa sestra nazove budalom? Nije lepo“, nastavila je dok je on stajao zatečen, otvorenih usta. „Pasoš može da se sredi za deset rubalja. Ubiću se, ubiću se“, ponovila je blago ga oponašajući. „Nemoj više da govoriš takve gluposti“, i zapretila mu malim prstom.

Možda je to najverniji njen portret. Otuda i to umilno „Matronuška“: sitna žena, sa malim, punim rukama kao kod deteta i blagim osmehom koji ne silazi sa lica, nema fotografije na kojoj se ne smeši.

Teške godine

Matrona je u Moskvi živela u najtežem vremenu: posle Građanskog rata, u siromaštvu i gladi, tokom „ježovštine“, u strašnim godinama 1937–1938, kada su ljudi nestajali, a svuda su vladali strah i potkazivanje. Zatim je došao rat. Svuda oko nje bila je velika ljudska nesreća.

Ljudi su joj dolazili tražeći utehu, nadu i pomoć, i za dušu i za telo. Svedoci kažu da joj je Bog često otkrivao sudbine onih na frontu i da su se, po njenim molitvama, vraćali i oni koji su vođeni kao nestali. Jednoj ženi koja je tri puta dobila vest da joj je muž poginuo, rekla je: „Živ je, doći će na Kazansku, pokucaće na prozor.“ Tako je i bilo, muž se vratio 1947. godine.

Ljudima je govorila jednostavno i jasno, bez ičega što bi bilo protivno hrišćanskoj veri: verujte da Bog postoji i da se Njegovom silom sve može urediti; nosite krst, molite se, često se pričešćujte, ne verujte snovima, ne gubite nadu, učite da vladate sobom. Nije nastupala kao učitelj, već je saosećala sa ljudima, milovala ih po glavi i davala konkretne savete za njihove stvarne probleme, često sa blagim humorom, uvek sa toplinom. Bolesnima je savetovala češće pričešće, i bolesti su se povlačile, čak i teške, poput tuberkuloze ili epilepsije.

„Treba vladati sobom i trpeti.“

„Gospod će sam sve urediti!“

„Molite se, tražite, kajte se! Gospod vas neće ostaviti i sačuvaće zemlju našu.“

Događala su se čuda, takvih svedočanstava ima bezbroj, a ljudi su stalno dolazili.

O njenom ličnom životu u Moskvi zna se manje nego o pomoći koju je pružala. Suština njenog života bila je molitva i služenje drugima. Oni koji su je poznavali govorili su da joj se na čelu čak napravila mala udubina od neprestanog krštenja, molila se i noću.

Blažena je živela teško i tiho se upokojila 2. maja 1952. godine. Znala je da joj se kraj približava i razmišljala je čak i o tome kako da joj ruke budu položene u kovčegu. Kada ju je sveštenik, koji je došao da je ispovedi i pričesti, upitao: „Zar se i vi bojite smrti?“, jednostavno je odgovorila: „Bojim se.“ Zamolila je da bude sahranjena na Danilovskom groblju, blizu hrama, „da može da sluša službu“.

Opelo je služio sveštenik Nikolaj Golubcov u crkvi Polaganja Rize Gospodnje na Donskoj ulici. Sahranjena je 4. maja, na dan žena mironosica, uz veliko prisustvo naroda, na Danilovskom groblju, pored jednog od retkih tada otvorenih hramova.

Prvog maja 1998. godine, po blagoslovu patrijarha Alekseja II, njene mošti prenete su u Pokrovski stavropigijalni ženski manastir na Taganskoj ulici, gde se i danas nalaze. Blažena Matrona je 1999. godine pribrojana lokalno poštovanim moskovskim svetima, a pet godina kasnije i kanonizovana u celoj Crkvi. Godine 2013. ustanovljen je i dodatni dan njenog spomena, 8. mart po novom kalendaru, u znak sećanja na pronalaženje njenih moštiju.

SPC

 

"Babske priče"

Nažalost, u narodnom poštovanju blažene Matrone ima i elemenata koji nisu u skladu sa pravoslavnim učenjem. Ako se uzme prvo neoficijelno žitije „Kazivanje o Matroni“ Zinaide Ždanove, nailazi se na priče koje zvuče neprihvatljivo za hrišćanina.

Na primer, tvrdnja da je povraćanje posle Pričešća dobro, jer tako „izlaze demoni“. Ili saveti da se nad ljudima „čitaju molitve“ i da se „nad vodom čita“, što podseća na vračanje. Pominje se i da je Matrona navodno tražila da se zatvaraju prozori tokom demonstracija kako demoni ne bi ušli u kuću. Čak se govori i da je samu sebe uzvisivala, navodno otkrivajući autorki u snu da ima posebne nagrade od Boga.

Nije teško razumeti zašto takve priče izazivaju sumnju. Zbog njih neki odbacuju njeno poštovanje, a u narodu se njeno ime ponekad neopravdano dovodi u vezu sa gatarama.

Međutim, knjiga Zinaide Ždanove bila je razmatrana u Sinodalnoj komisiji za kanonizaciju svetih i oštro kritikovana. Crkva je nije preporučila kao pouzdan izvor, a i sama autorka je kasnije priznala da u njoj ima mnogo izmišljenog.

Komisija se oslonila na drugo žitije – „Žitije pravedne Matrone, blažene moskovske starice“. U njemu se jasno kaže da pomoć koju je Matrona pružala nema nikakve veze sa vračanjem, magijom ili okultnim praksama, već da je u potpunosti hrišćanska. Ona se pre svega molila za ljude i kao ugodnica Božija molitvom izmoljavala pomoć onima koji stradaju. Takvih primera ima mnogo u istoriji Crkve.

Treba imati u vidu i vreme u kojem je živela. U selima su tada bili rasprostranjeni i praznoverje i razne vrste vračanja, a takve predstave su se kasnije prenosile i u gradove. I danas se u svesti mnogih mešaju vera i običaji bez duhovnog smisla. Zato pojedine priče iz prvog „žitija“ neki i dalje doživljavaju kao nešto uobičajeno.

Ipak, stav Crkve je jasan. Tvrdnja da je povraćanje posle Pričešća nešto dobro potpuno je neprihvatljiva. Crkva se prema Svetim Darovima odnosi sa najvećim strahopoštovanjem. Takođe, predstave o demonima koji ulaze kroz prozore nemaju uporište u hrišćanskom učenju. Ni tvrdnje da je neki svetitelj sam sebe uzdizao ne odgovaraju pravoslavnom duhu. Sveti su sebe smatrali nedostojnima, a ne uzvišenima.

Zato je važno razlikovati autentično predanje od naknadnih dodataka. Kao što je primetio mitropolit Juvenalij, dugogodišnji predsednik Komisije za kanonizaciju, kanonizacija pravednika ne znači da je svaka reč koja se o njemu govori istinita. Ako se takav oprez primenjuje čak i na reči samih svetih, utoliko je potrebniji kada je reč o onome što drugi o njima pišu i govore.

Red Pokrovski ženski manastir, petnaest godina od kanonizacije blažene Matrone Moskovske. Fotografija Pres-službe Patrijarha moskovskog i cele Rusije, 2014.

Još u XIII veku episkop Serapion Vladimirski opominjao je neke vernike – ili one koji se tako nazivaju – da više trče za čudima, vračevima i „isceljenjima“ uz pomoć „vodice“ i „zemljice“, nego za Pričešćem i molitvom.

I danas sveštenici sa bolom govore: „Na Bogojavljenje, na Medeni Spas, na Cveti – hram je prepun, nema gde da se stane. Ljudi se guraju, žure da osveštaju med, jabuke, vrbove grančice, da zahvate što više svete vode… a Hristos na svakoj liturgiji svakoga dana daje neuporedivo više – Samoga Sebe. A nama su važniji med i vodica!“

Zato nije lako onome ko dobro poznaje crkveno učenje da stoji u redu u Pokrovskom manastiru. Tu se mogu čuti razne priče: kojom nogom treba prići moštima blažene, kako se „skida urok“ pomoću ikone i još mnogo sličnih „saveta“.

Ali da li je pravedno osuđivati ljude koji ovde stoje u svako doba godine? Zar i oni, makar i nesvesno, ne nose mali podvig bez kojeg je teško zamisliti hrišćanstvo?

Svoj skromni dar pretvaraju u trud: dolaze, stoje u redu, smrzavaju se ili podnose vrućinu, zajedno sa ljudima koje im Bog pošalje. Taj niz ljudi, taj red ljudske patnje, traje vekovima.

Koliko god mislili da razumemo da je hrišćanstvo pre svega Hristos, imamo li pravo da se podsmevamo onima koji, slomljeni životnim udarcima, stoje baš tu?

„Ledena kiša, vetar koji probija do kostiju, red ljudi se proteže oko hrama… Na meni su lagane cipele i tanak mantil. Mnogo je takvih, slabo obučenih kao ja… Stojim, molim se, tražim zdravlje za svoju majku. Prošla su dva sata. Od hladnoće bol iz kolena širi se po celom telu. I tada shvatam - ne mogu više. ‘Gospode, pomiluj, daj mi snage!’ Prošao je još jedan sat, hladnoća steže grudi, kao da pluća prestaju da dišu. Zovem sestru, plačem, žalim se, tražim da me podrži u odluci da odustanem, nemam više snage. Sestra sluša, žao joj je, plače sa mnom, ali ćuti. Razume, zbog mame… zbog naše mame…“

Ovo je svedočanstvo Jelene Aleksandrove, jedne od žena u redu, jedne od hiljada. A zdravlje njene majke se, uostalom, zaista popravilo.

Kako opisati i težak, pravedan život blažene Matrone, i ovaj red, i stotine priča ljudi koji zahvaljuju za pomoć koju su dobili po njenim molitvama? Možda je najbliže ovim rečima: „Dođite k Meni svi koji ste umorni i opterećeni, i Ja ću vas odmoriti“ (Mt 11, 28).

Susret blažene Matrone sa Staljinom: da li se dogodio?

Postoji rasprostranjen mit da je u jesen 1941. godine blaženu Matronu tajno posetio Josif Staljin. Po toj priči, ona mu je prorekla pobedu u ratu i rekla da neće napustiti Moskvu.

Ova tvrdnja potiče iz knjige Zinaide Ždanove, o čijoj pouzdanosti je već bilo reči. Istoričari Moskovske duhovne akademije pažljivo su proverili ovu priču i zaključili da se takav susret nije dogodio. I Sinodalna komisija za kanonizaciju svetih potvrdila je isto: ne postoji nijedan istorijski dokument niti svedočanstvo koje bi to potvrdilo. Reč je o izmišljotini.

Ipak, ta priča i dalje ima svoje pristalice. Tako se 2008. godine u jednom hramu u Sankt Peterburgu pojavila ikona slikara I. I. Pivnika „Blažena Matrona blagosilja Josifa Staljina“, što je izazvalo negodovanje vernika – tražili su da se ukloni iz hrama.

Tada je protojerej Vladimir Vigeljanski rekao: „Govori o svetosti Staljina vređaju uspomenu na mučenike koji su stradali u vreme njegove vlasti, jer je upravo tada najviše stradalo sveštenstvo, gotovo potpuno uništeno.“

Slično upozorava i jeromonah Jov (Gumerov): „Postoji mit da je Staljin dolazio kod blažene Matrone. To je nemoguće ako znamo kako je ona živela. Godine 1997. dobio sam zadatak da prikupljam materijal za njenu kanonizaciju. Svedočanstva smo prikupljali jedno po jedno, i ništa ne potvrđuje takav susret. Ona je bila progonjena i svakog dana je mogla biti uhapšena. Tako je živela sve do smrti 2. maja 1952. godine. Pokušaj da se okrutni progonitelj Crkve predstavi kao vernik i njen dobrotvor opasan je i može doneti samo duhovnu štetu. Tako se brišu granice između dobra i zla.“

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara