Oslić sa belim lukom, peršunom i začinima ostaje sočan i narednog dana – jelo koje postaje još punijeg ukusa, otkrivajući tihe mudrosti monaškog života.
U manastirskoj kuhinji ništa nije slučajno: ni redosled pripreme, ni strpljenje koje se podrazumeva, ni vera da se ukus, kao i čovek, s vremenom smiruje i produbljuje. Recept mati Zlate za ribu na manastirski način nosi upravo tu tihu mudrost – ribu koja ne gubi ukus i sočnost narednog dana, već ga dobija. Dok većina ribljih jela preko noći postaje suva i pomalo drvenasta, ova ostaje sočna, meka i punog ukusa, kao da je tek izašla iz peći. U toj razlici ne postoji kulinarski trik, već iskustvo monaške kuhinje, gde se post ne shvata kao odricanje ukusa, već kao njegovo prečišćenje.
3 parčeta oslića
1 glavica belog luka
suncokretovo ulje
svež peršun
suvi začini: origano, bosiljak, mirođija
maslinovo ulje
Izmešajte suve začine, pa ribu isecite na parčiće i dobro je premažite tom mešavinom. Ostavite je da odstoji dva sata u frižideru.
Poređajte ribu u pleh obložen papirom za pečenje i prelijte je suncokretovim uljem – po kašičica na svako parče. Pokrijte pleh aluminijumskom folijom i pecite oko pola sata na 200 stepeni, dok riba ne omekša i lagano porumeni. Nakon toga skinite foliju i pecite još oko 15 minuta.
U činiju stavite dosta sitno iseckanog belog luka i peršuna, dodajte malo bosiljka i origana, zatim maslinovo ulje i so. Tom mešavinom prelijte vrelu ribu, ponovo je pokrijte folijom i ostavite da odstoji, kako bi se polako ohladila i upila sve ukuse.
Jednostavni sastojci, strpljiva priprema i mirna rutina manastirskog života pretvaraju običan obrok u trenutak tihe kontemplacije i uživanja.
Jedinstveno jelo koje spaja nežni sloj povrća i aromatičnu ribu, idealno za posne dane kada tipik dopušta ribu - mekan, sočan patlidžan i začini pretvaraju svaki zalogaj u radost.
Ova aromatična manastirska čorba od rečne ribe vodi vas kroz vekovne običaje i otkriva kako pripremiti jelo koje čuva duh posta i posne slavske trpeze.
Otac Onufrije Hilandarac u svojoj knjizi „Svetogorski kuvar s pričama“ otkrio je kako nastaje ovaj skroman hleb s prazilukom koji je vekovima hranio bratstvo.
Jeromonah Jerotej Draganović spojio je vekovnu kulinarsku tradiciju i mirise domaćeg povrća u receptu savršenom za dane posta i posne slave, nudeći bogatstvo ukusa i mirisa koji greju dušu.
Tanane i nežne, ove lepinjice iz manastira Rukumija pretvaraju običan doručak u iskustvo jednostavnosti i domaće topline.
Dok Jovanjdan u mnoge domove dolazi i kao krsna slava, Crkva podseća na molitvu koja se ne čita iz navike, već kao iskrena potreba da se čovek vrati sebi, veri i pokajanju.
Kroz lik Svetog Jovana Krstitelja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o najtežem koraku u duhovnom životu: trenutku kada čovek prestaje da upravlja svojim putem i usudi se da ga poveri Bogu.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Sabor Svetog Jovana Krstitelja – Jovanjdan po starom kalendaru i Svetog Jevtimija Velikog po novom. Katolici obeležavaju Svete Sebastijana i Fabijana, dok muslimani i Jevreji nemaju veliki verski praznik.
Jovanjdan je česta slava u Srba, smatra se četvrtom po brojnosti.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Jednostavan manastirski način pripreme, bez viška sastojaka i bez kulinarskih trikova, pokazuje kako skromna postna trpeza može biti zasitna i iznenađujuće bogata ukusom, čak i dan posle spremanja.
Posni i hranljiv obrok bogatog ukusa koji spaja tradiciju manastirske kuhinje i mirisne začine, donoseći toplinu i mir svakom zalogaju.
Skromna, a bogata trpeza vekovima se oblikovala u tišini manastirskih kuhinja, a janija od boba ostala je jedno od onih jela koje jednako greje telo i dušu, podsećajući da je prava snaga u jednostavnosti.
Jelo po receptu jeromonaha Jeroteja iz 1855. godine svedoči o drugačijem odnosu prema hrani i prazniku.
Bez gotovih kora i bez žurbe, od kvasnog testa i sira, ovo jelo se peklo kad se htelo nešto jednostavno, sito i pošteno – baš onako kako se nekad kuvalo.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Jednostavno jelo iz rerne, sastavljeno od onoga što se nađe u kuhinji, idealno je za sporu nedelju, razgovore za stolom i decu koja već posle prvog zalogaja pitaju ima li još.
Jednostavna pogača za doručak ili svaku priliku kada želite ukusno i toplo jelo koje podseća na detinjstvo.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Crkva nas uči da se istinska snaga ne rađa iz samodovoljnosti, već iz smirenja i svesti da bez Boga ne možemo ništa učiniti.
Stefan Popović zaplivao je sa društvom na plaži u Australiji i, u hladnim talasima kod Geelonga, pokazao da se praznik i tradicija ne vezuju za geografiju, već za veru koja putuje zajedno sa čovekom.
Razlika između Krstovdanske i Bogojavljenske vodice ne leži u "jačini“ vode, već u razlogu zbog kojeg se osvećuje.
