Na praznik Svetog Avramija, episkop budimski služio je pomen vernoj sluškinji Božjoj, koja je kao devojka u vihoru rata u Slavoniji bila nasilno pokatoličena, a kasnije se vratila pravoslavlju i decenijama posvećeno služila Crkvi, ostajući simbol snage i vere.
Na praznik Svetog Avramija Zatvornika, tišinom ispunjenog jutra u hramu budimskog vladičanstva, episkop Lukijan uzneo je molitveni pomen za novoprestavljenog arhiepiskopa čikaškog i srednje-američkog Petra, kao i za službenicu Božiju Jovanku Lazić. Zajednica vernika, obuzeta tišinom i pognutih glava, sabrala se pod svodovima svetinje, dok su reči molitve odzvanjale hramom, pretačući se u spokojno sećanje.
Jovanka Lazić, rođena Borojević, bila je žena neukrotivog duha i postojane vere. Život joj je bio poput svedočanstva trpljenja i posvećenosti, utkano u sudbinu srpskog naroda iz Slavonije. Godine 1941, u vihoru rata koji je uništavao njen narod, Jovanka je kao devojka bila primorana da prihvati katoličku veru, zajedno sa svojim sunarodnicima koji nisu bili deportovani u logore smrti.
U toj tihoj borbi za očuvanje duhovnog identiteta, među onima koji su delili istu sudbinu bio je i dečak po imenu Ljubomir Kačavenda, kasniji arhijerej Srpske pravoslavne crkve.
Njea posvećena služba Crkvi započela je 1985. godine, kada je u Pakracu ustoličen episkop Lukijan Pantelić. Tada se Jovanka odazvala pozivu srca i postala verna pomoćnica, odgovorna za rukovođenje episkopskim dvorom i protokolom. Nije tražila nagradu ni priznanja; njeno delo bilo je tih i neumoran dar, urezan u zidove dvora i sećanja onih koji su je poznavali.
Godine tuge i nepravde, koje su zadesile srpski narod tokom progona od strane hrvatskih snaga, potpomognutih spoljnim silama, vratile su Jovanku u rodni Slavonski Brod. Tu, u okrilju rodne grude, dočekala je kraj svog ovozemaljskog života.
Međutim, njeno ime nije izbrisano iz pamćenja u vreme dok je bila "istrgnuta iz okrilja svog rodnog grada" — naprotiv, ostala je upamćena i poštovana, ne samo među Srbima već i među Hrvatima, naročito u Pakracu, gde je svojom tišinom i požrtvovanjem posvedočila veru.
„Neka joj Gospod podari večni pokoj, a oni koji su je znali i voleli neka je čuvaju u molitvenom spomenu“, rekao je episkop Lukijan na kraju pomena, obasjan svetlošću voštanica. Tada, u toj svetoj tišini, među okupljenima odzvanjalo je kao molitva nade — sećanje na Jovanku, čuvarku ljubavi, vere i neizmernog predanja.
Na četrdesetu godišnjicu završetka gradnje jasenovačkog hrama, koji je nakon skrnavljenja tokom ratnih devedesetih godina obnavljan, sada ponovo osvetljava prošlost i pruža duhovnu utehu svim vernicima, dok se odaje počast nevino stradalim mučenicima.
U Sabornom hramu u Kragujevcu, mitropolit šumadijski Jovan služio je svetu liturgiju i pomen u čast episkopa Valerijana, evocirajući iskušenja sa kojima se suočavao tokom života, a koja i danas predstavljaju duhovni izazov za svakog vernika.
U Crkvi Svetog Georgija, uz molitveno prisustvo mitropolita Irineja, služen je pomen žrtvama tragičnog događaja na novosadskoj železničkoj stanici. Verni narod i sveštenstvo uzneli su molitve za pokoj duša stradalih i brzo ozdravljenje povređenih.
Dok monasi upozoravaju na sve češće napade na pravoslavce na Bliskom Istoku, patrijarh Jerusalima apeluje da se zaštiti vera i istorijsko prisustvo hrišćana u Svetoj Zemlji.
Protojerej Nikola Pejović je izrazio zahvalnost građanima koji su pribrano reagovali u trenutku incidenta i, kako je rekao, sprečili da dođe do veće tragedije.
U vreme mrsnih dana, kada se mirisi mlečnih jela i toplog hleba šire konacima, monahinje pripremaju salatu od sremuša — lekovitog zelenog dara prirode, koji u ovom receptu postaje hranljiv i lagan obrok, pogodan za doručak ili večeru.
Uvođenje obaveznog ličnog broja u Grčkoj izazvalo je burnu reakciju monaške zajednice sa Atosa, koja upozorava da bi digitalno povezivanje podataka svakog građanina moglo ugroziti versku slobodu i privatnost.
Dok su se vernici na Veliki petak molili pred plaštanicom u manastiru Tumane, dogodilo se čudo koje je svedočio i sam iguman Dimitrije. Po zastupništvu svetitelja Zosima i Jakova, Mića Grbić ostavio je štaku i prvi put posle tri meseca — stao na svoje noge.
U crkvi Svetog Jovana Vladimira, uz molitve za nevino postradale, sveštenici i vernici izrazili duboko saosećanje i pozvali na povratak Bogu, kako bi se slične tragedije nikada više ne ponovile.
U Hramu Hristovog Vakrsenja, vernici, arhijereji i sveštenstvo okupili su se da odaju počast duhovnom vođi, čija je posvećenost i ljubav prema narodu ostavila neizbrisiv trag.
Protojerej Nikola Pejović je izrazio zahvalnost građanima koji su pribrano reagovali u trenutku incidenta i, kako je rekao, sprečili da dođe do veće tragedije.
U kripti svetog Nikolaja Srpskog, episkop šabački rukopoložio je dvojicu služitelja i poručio vernicima da liturgija osvećuje ne samo hram, već i svakoga ko joj sa verom pristupa.
Na liturgiji u manastiru Vaskrsenja Hristova u Kaću koju su služili dvojica arhijereja, mlada monahinja dobila ime po Justinu Ćelijskom, a vladika Irinej je sabranima otkrio šta znači istinski monaški put.
Dok monasi upozoravaju na sve češće napade na pravoslavce na Bliskom Istoku, patrijarh Jerusalima apeluje da se zaštiti vera i istorijsko prisustvo hrišćana u Svetoj Zemlji.
Sa planine Mučanj pruža se neverovatan pogled na skoro pola Srbije, a najveći vrh prostire se na 1534 metara nadmorske visine, koji je poznat i kao Jerinin grad.
Jednostavna, mirisna poslastica koju je mati Atanasija iz manastira Rukumija godinama čuvala – spoj molitve, vina i meda koji daje posebnu radost postu.
Opaki Adrijan saznavši da su i Ipatije i Teodul postali hrišćani pod uticajem Leontija, naredi o je da ih bez poštede biju, a potom da im glave odseku.
Kako se ponašati u crkvi da bi duša zaista bila spremna za susret sa Bogom — saveti jednog od najvećih pravoslavnih duhovnika 20. veka koji i danas pomažu vernom narodu širom vaseljene.
