Na praznik Svetog Avramija, episkop budimski služio je pomen vernoj sluškinji Božjoj, koja je kao devojka u vihoru rata u Slavoniji bila nasilno pokatoličena, a kasnije se vratila pravoslavlju i decenijama posvećeno služila Crkvi, ostajući simbol snage i vere.
Na praznik Svetog Avramija Zatvornika, tišinom ispunjenog jutra u hramu budimskog vladičanstva, episkop Lukijan uzneo je molitveni pomen za novoprestavljenog arhiepiskopa čikaškog i srednje-američkog Petra, kao i za službenicu Božiju Jovanku Lazić. Zajednica vernika, obuzeta tišinom i pognutih glava, sabrala se pod svodovima svetinje, dok su reči molitve odzvanjale hramom, pretačući se u spokojno sećanje.
Jovanka Lazić, rođena Borojević, bila je žena neukrotivog duha i postojane vere. Život joj je bio poput svedočanstva trpljenja i posvećenosti, utkano u sudbinu srpskog naroda iz Slavonije. Godine 1941, u vihoru rata koji je uništavao njen narod, Jovanka je kao devojka bila primorana da prihvati katoličku veru, zajedno sa svojim sunarodnicima koji nisu bili deportovani u logore smrti.
U toj tihoj borbi za očuvanje duhovnog identiteta, među onima koji su delili istu sudbinu bio je i dečak po imenu Ljubomir Kačavenda, kasniji arhijerej Srpske pravoslavne crkve.
Njea posvećena služba Crkvi započela je 1985. godine, kada je u Pakracu ustoličen episkop Lukijan Pantelić. Tada se Jovanka odazvala pozivu srca i postala verna pomoćnica, odgovorna za rukovođenje episkopskim dvorom i protokolom. Nije tražila nagradu ni priznanja; njeno delo bilo je tih i neumoran dar, urezan u zidove dvora i sećanja onih koji su je poznavali.
Godine tuge i nepravde, koje su zadesile srpski narod tokom progona od strane hrvatskih snaga, potpomognutih spoljnim silama, vratile su Jovanku u rodni Slavonski Brod. Tu, u okrilju rodne grude, dočekala je kraj svog ovozemaljskog života.
Međutim, njeno ime nije izbrisano iz pamćenja u vreme dok je bila "istrgnuta iz okrilja svog rodnog grada" — naprotiv, ostala je upamćena i poštovana, ne samo među Srbima već i među Hrvatima, naročito u Pakracu, gde je svojom tišinom i požrtvovanjem posvedočila veru.
„Neka joj Gospod podari večni pokoj, a oni koji su je znali i voleli neka je čuvaju u molitvenom spomenu“, rekao je episkop Lukijan na kraju pomena, obasjan svetlošću voštanica. Tada, u toj svetoj tišini, među okupljenima odzvanjalo je kao molitva nade — sećanje na Jovanku, čuvarku ljubavi, vere i neizmernog predanja.
Na četrdesetu godišnjicu završetka gradnje jasenovačkog hrama, koji je nakon skrnavljenja tokom ratnih devedesetih godina obnavljan, sada ponovo osvetljava prošlost i pruža duhovnu utehu svim vernicima, dok se odaje počast nevino stradalim mučenicima.
U Sabornom hramu u Kragujevcu, mitropolit šumadijski Jovan služio je svetu liturgiju i pomen u čast episkopa Valerijana, evocirajući iskušenja sa kojima se suočavao tokom života, a koja i danas predstavljaju duhovni izazov za svakog vernika.
U Crkvi Svetog Georgija, uz molitveno prisustvo mitropolita Irineja, služen je pomen žrtvama tragičnog događaja na novosadskoj železničkoj stanici. Verni narod i sveštenstvo uzneli su molitve za pokoj duša stradalih i brzo ozdravljenje povređenih.
Bakina sveska otkriva recept koji se priprema za manje od sat vremena, savršen za nedeljna okupljanja i neočekivane goste koji dolaze baš kada kuća najlepše miriše.
U besedi za nedelju treće sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o Mojseju, Muhamedu i prirodi kao osloncima koje mnogi prihvataju, ali ih stavlja pred potpuno drugačiji sud.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog Teodora Trihinu po starom i Svete mučenike Timotija i Mavru po novom kalendaru. Katolici obeležavaju Praznik Svetog Filipa i Jakova, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
U crkvi Svetog Jovana Vladimira, uz molitve za nevino postradale, sveštenici i vernici izrazili duboko saosećanje i pozvali na povratak Bogu, kako bi se slične tragedije nikada više ne ponovile.
U Hramu Hristovog Vakrsenja, vernici, arhijereji i sveštenstvo okupili su se da odaju počast duhovnom vođi, čija je posvećenost i ljubav prema narodu ostavila neizbrisiv trag.
U izjavi saučešća upućenoj porodici Knežević nema lakih uteha ni objašnjenja za prerani odlazak deteta, već tiho saosećanje i priziv vere u trenutku kada bol prevazilazi svaku ljudsku meru.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Prisustvo čestice moštiju Svetog Nektarija Eginskog u prostorijama u kojima se svakodnevno vodi borba za živote pretvorilo je medicinsko okruženje u mesto zajedničke molitve, sabranja i duhovne podrške svim prisutnima.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Nakon požara koji je progutao unutrašnjost doma i pričinio veliku materijalnu štetu, vatrogasci su među gareži i urušenim stvarima pronašli potpuno očuvanu ikonu, dok je brza intervencija sprečila tragediju i omogućila da svi izađu bez povreda.
U izjavi saučešća upućenoj porodici Knežević nema lakih uteha ni objašnjenja za prerani odlazak deteta, već tiho saosećanje i priziv vere u trenutku kada bol prevazilazi svaku ljudsku meru.
Za samo nekoliko nedelja smenjuju se Đurđevdan, Markovdan, Vasilije Ostroški, Spasovdan i niz drugih praznika, uz retka liturgijska poklapanja i gust raspored koji će mnogim porodicama promeniti uobičajene navike.
