Na praznik Svetog Avramija, episkop budimski služio je pomen vernoj sluškinji Božjoj, koja je kao devojka u vihoru rata u Slavoniji bila nasilno pokatoličena, a kasnije se vratila pravoslavlju i decenijama posvećeno služila Crkvi, ostajući simbol snage i vere.
Na praznik Svetog Avramija Zatvornika, tišinom ispunjenog jutra u hramu budimskog vladičanstva, episkop Lukijan uzneo je molitveni pomen za novoprestavljenog arhiepiskopa čikaškog i srednje-američkog Petra, kao i za službenicu Božiju Jovanku Lazić. Zajednica vernika, obuzeta tišinom i pognutih glava, sabrala se pod svodovima svetinje, dok su reči molitve odzvanjale hramom, pretačući se u spokojno sećanje.
Jovanka Lazić, rođena Borojević, bila je žena neukrotivog duha i postojane vere. Život joj je bio poput svedočanstva trpljenja i posvećenosti, utkano u sudbinu srpskog naroda iz Slavonije. Godine 1941, u vihoru rata koji je uništavao njen narod, Jovanka je kao devojka bila primorana da prihvati katoličku veru, zajedno sa svojim sunarodnicima koji nisu bili deportovani u logore smrti.
U toj tihoj borbi za očuvanje duhovnog identiteta, među onima koji su delili istu sudbinu bio je i dečak po imenu Ljubomir Kačavenda, kasniji arhijerej Srpske pravoslavne crkve.
Njea posvećena služba Crkvi započela je 1985. godine, kada je u Pakracu ustoličen episkop Lukijan Pantelić. Tada se Jovanka odazvala pozivu srca i postala verna pomoćnica, odgovorna za rukovođenje episkopskim dvorom i protokolom. Nije tražila nagradu ni priznanja; njeno delo bilo je tih i neumoran dar, urezan u zidove dvora i sećanja onih koji su je poznavali.
Godine tuge i nepravde, koje su zadesile srpski narod tokom progona od strane hrvatskih snaga, potpomognutih spoljnim silama, vratile su Jovanku u rodni Slavonski Brod. Tu, u okrilju rodne grude, dočekala je kraj svog ovozemaljskog života.
Međutim, njeno ime nije izbrisano iz pamćenja u vreme dok je bila "istrgnuta iz okrilja svog rodnog grada" — naprotiv, ostala je upamćena i poštovana, ne samo među Srbima već i među Hrvatima, naročito u Pakracu, gde je svojom tišinom i požrtvovanjem posvedočila veru.
„Neka joj Gospod podari večni pokoj, a oni koji su je znali i voleli neka je čuvaju u molitvenom spomenu“, rekao je episkop Lukijan na kraju pomena, obasjan svetlošću voštanica. Tada, u toj svetoj tišini, među okupljenima odzvanjalo je kao molitva nade — sećanje na Jovanku, čuvarku ljubavi, vere i neizmernog predanja.
Na četrdesetu godišnjicu završetka gradnje jasenovačkog hrama, koji je nakon skrnavljenja tokom ratnih devedesetih godina obnavljan, sada ponovo osvetljava prošlost i pruža duhovnu utehu svim vernicima, dok se odaje počast nevino stradalim mučenicima.
U Sabornom hramu u Kragujevcu, mitropolit šumadijski Jovan služio je svetu liturgiju i pomen u čast episkopa Valerijana, evocirajući iskušenja sa kojima se suočavao tokom života, a koja i danas predstavljaju duhovni izazov za svakog vernika.
U Crkvi Svetog Georgija, uz molitveno prisustvo mitropolita Irineja, služen je pomen žrtvama tragičnog događaja na novosadskoj železničkoj stanici. Verni narod i sveštenstvo uzneli su molitve za pokoj duša stradalih i brzo ozdravljenje povređenih.
Ukrajinske vlasti nasilno ušle u hram, uklonile mošti svetitelja i izazvale međunarodne reakcije. Zahtev upućen UN-u – hoće li svetska zajednica zaštititi ovo pravoslavno nasleđe?
Poseta lavri Svetog Save Osvećenog u Judejskoj pustinji svedočanstvo je žive duhovne veze Srpske pravoslavne crkve sa svetim mestima Hristovog života, stradanja i vaskrsenja.
Na mestu gde je, prema predanju, izraslo stablo od kojeg je načinjen Hristov Krst, srpski patrijarh uzneo je molitve za verni narod, podsećajući na neprolaznu snagu vere i blagoslovenu vezu sa svetinjama Jerusalima.
U vreme strogog posta često ponestane ideja za ukusne obroke na vodi. Donosimo autentičan recept za paštetu od belog pasulja – kremastu, zasitnu i punu ukusa!
Uoči druge godišnjice od tragedije koja je odnela 57 života, otac Hristodulos Papaioanu kaže da je kroz ovaj neverojatan gubitak pronašao snagu da se nosi s patnjom.
Ne morate se odricati bogatih ukusa ni tokom posta – kombinacija crvenog pasulja, prepečenih oraha i začina trpezu će učiniti bogatom vitaminima i vlaknima.
U crkvi Svetog Jovana Vladimira, uz molitve za nevino postradale, sveštenici i vernici izrazili duboko saosećanje i pozvali na povratak Bogu, kako bi se slične tragedije nikada više ne ponovile.
U Hramu Hristovog Vakrsenja, vernici, arhijereji i sveštenstvo okupili su se da odaju počast duhovnom vođi, čija je posvećenost i ljubav prema narodu ostavila neizbrisiv trag.
Poseta lavri Svetog Save Osvećenog u Judejskoj pustinji svedočanstvo je žive duhovne veze Srpske pravoslavne crkve sa svetim mestima Hristovog života, stradanja i vaskrsenja.
Na mestu gde je, prema predanju, izraslo stablo od kojeg je načinjen Hristov Krst, srpski patrijarh uzneo je molitve za verni narod, podsećajući na neprolaznu snagu vere i blagoslovenu vezu sa svetinjama Jerusalima.
Protojerej stavrofor Branko Tapušković kaže da je ovaj krst u 13. podgoričku parohiju stigao zahvaljujući ljubavi i dobroti episkopa pakračko-slavonskog Jovana.
Primećujući teške okolnosti u kojima ljudi odrastaju, kao i ekonomsku krizu, mati Serafima dodaje da je svaki novi dan i mala uspešna borba dokaz postojanja heroja današnjice.
Svetinja podignuta na mestu stradanja, postaje simbol molitve i sabornosti – mitropolit kruševački osveštao poslednji krst, a prve liturgije uskoro će odjeknuti sa Bagdale.
Nekada simbol topline bakine kuhinje, danas duhovna gozba i u dane posta – sa suvim voćem, orasima i medom, sutlijaš ostaje poslastica koja spaja prošlost i sadašnjost, podsećajući nas na lepotu jednostavnih darova.
Nakon cenzurisanja božićnih čestitki i dekoracija, još jedan veliki hrišćanski praznik postaje meta političke korektnosti – britanska škola otkazala proslavu praznika Vaskrsenja Hristovog, dok se širom Evrope beleže slični slučajevi potiskivanja hrišćanskih tradicija pod plaštom neutralnosti.
