"NA KOSOVU I METOHIJI ŽIVIMO U TAJNI RASPEĆA I VASKRSENJA!": Vladika Teodosije u božićnom intervju osvetlio suštinu praznika, ali i opstanka Srba na Kosmetu

Pod kosovsko-metohijskim nebom, gde se sudaraju svetlost duhovne tradicije i tamni oblaci iskušenja, arhiepiskop i mitropolit raško-prizrenski Teodosije stoji kao tihi stub vere i nade. Njegove reči, poput svetlosti koja prodire kroz oblake, osvetljavaju put onima koji teže istini, ljubavi i snazi vere.

U božičnom intervjuu, vladika Teodosije nas podseća da je život na svetoj zemlji Kosova i Metohije neraskidivo vezan za tajnu raspeća i vaskrsenja. Njegove poruke, duboko ukorenjene u jevanđeoskoj istini, pozivaju na jačanje duhovnih temelja, zajedništvo i istrajnost u veri, čak i u najtežim okolnostima. Iz njegovih reči izviru uteha, mudrost i nepokolebljiva vera u Božiju pravdu, koja nas sve poziva na mir, ljubav i praštanje.

- Treba često i da planiramo mnoge stvari i događaje, ali uvek treba da prepustimo poslednju reč Bogu, i da znamo da jedino, ako Bog otvori vrata za neko dobro delo, ono će se i zbiti, i to ne našim trudom samo, već pre svega Božijom blagodaću. Arhijerejska služba na Kosovu i Metohiji je stalni život u tajni raspeća i vaskrsenja.

Neka bi Gospod blagoslovio naš narod i ukrepio nas da, i pored svih teškoća, ostanemo i opstanemo svoji na svome, ovde gde smo vekovima proslavljali Boga i u mnogo težim okolnostima, kao i čvrstu veru da nijedna nepravda nije trajala doveka - naglasio je arhiepiskop i mitropolit raško-prizrenski Teodosije u božićnom razgovoru za list "Jedinstvo".

Foto: Eparhija raško-prizrenska

Svakodnevno smo usmereni na poboljšanje naše stvarnosti, na traženje novih puteva u postizanju onog što nazivamo sreća. Pojašnjava se da je sreća savršeno stanje koje se postiže sjedinjenjem svih dobara. Kako biti srećan a ne težiti za materijalnim dobrima i u kojoj meri moć, bogatstvo i prevelika ambicija guši duh vere?

- U današnjem svetu sreća se u najvećoj meri razume kao materijalno blagostanje, zdravlje i uspeh. Hristos ne govori o takvoj sreći, već o Carstvu Božijem koje treba da pronađemo u našem srcu i zadobijemo večnu zajednicu sa Bogom, kako bismo postali baštinici „neizrecivog mira Božijeg” i večnog života. Tako bi, po rečima apostola Pavla, Hristos zaživeo u nama.

Ovaj mir i ova radost u Bogu ne zavisi suštinski od materijalnih dobara, a posebno ne od moći, bogatstva i ambicija koje, štaviše, mogu da postanu ozbiljna prepreka našem životu u Bogu, ako postanemo previše vezani za njih. Važno je, da bilo koju dužnost koju obavljamo, i u bilo kojoj blagoslovenoj zajednici da živimo, da činimo sve što je u našoj moći, kako bi sve to što radimo bilo po savesti i molitveno, prepuštajući Bogu uspeh i rezultate.

Ono što delamo, ne treba da činimo radi spoljašnje nagrade i slave, već kao „nepotrebne sluge” služeći Bogu i bližnjem. Takav odnos prema svemu što radimo uvodi nas u mir Božiji, koji nam otvara dveri Božije blagodati i utehe, bez obzira kakve nas spoljašnje okolnosti okruživale.

Foto: Eparhija raško-prizrenska

Moćnici i medijski sadržaji forsiraju svet u kome su tradicionalne vrline i vrednosti bačene u drugi plan. Porodica i tradicionalni brak se ismevaju, pravi se veštački jaz između dece i roditelja… Šta mislite o tim pojavama i kako se zaštititi od njih?

- Naša Crkva je suštinski zasnovana na zajednici, a ne na individualnosti. Pozvani smo da živimo Hristom, a ne da gradimo zajednicu na ideologijama ovog sveta koje se stalno menjaju i ne mogu da pruže istinski smisao čoveku. Zato smo od naših predaka primili predanje o životu u zajednici, bilo u porodici ili u manastiru, a nadasve životu u Crkvi u kojoj smo svi „udovi jednog tela Hristovog”.

Takozvane vrednosti koje se zasnivaju na promociji individualnih vrednosti, razne rodne ideologije i pre svega dezintegracija hrišćanskog braka i porodice, neizbežno vodi ka degradaciji društva i ne omogućava zdravo uzrastanje ličnosti koja sa drugima treba da bude povezana suštinski, ljubavlju Božijom, a ne ideološki. Nažalost, širenje takozvane „vouk ideologije” koja sve svodi na pitanja društvene, rasne i rodne pripadnosti i ravnopravnosti, unosi potpunu disharmoniju u porodične odnose.

Brak postaje isključivo odnos između partnera koji u njega ulaze sa svojim sebičnim interesima i otuda toliko mnogo razvoda. Deca ne dobijaju pravo obrazovanje ni u porodici ni u školama, gde se gubi osećaj za poredak i poštovanje, već se stvara veštačka ravnopravnost koja se kasnije pretvara u anarhiju. Hrišćanski brak i život u Crkvi su zasnovani na služenju i žrtvi, a ne na sebičnosti i koristoljubivosti i bilo kakvoj vrsti nasilja i povređivanja drugih.

Jedini način da se zaštitimo od svega toga jeste upravo čuvanje duha hrišćanskog braka i porodice, koji je zasnovan na prirodnom poretku, poverenju i odgovornosti. Deca koja odrastaju u takvim uslovima, sutradan mnogo lakše mogu da se razviju u stabilne ličnosti. Vekovi hrišćanske tradicije, na kojoj počiva naša civilizacija, a posebno naše narodno predanje, to vrlo jasno pokazuju. Naravno, borba za tradicionalne vrednosti ne treba da se pretvori ni u progon onih koji drugačije misle i žive.

Ako nekog treba da ispravimo treba da to činimo u krotosti, duhom ljubavi, a ne pretvaranjem naše hrišćanske tradicije u ideologiju koju pojedinci mogu da iskoriste za nasilje prema ljudima drugog porekla, rase ili opredeljenja. Hristovi primeri iz Jevanđelja nam pokazuju sa kolikom krotošću i ljubavlju je Gospod ispravljao one koji greše, a ponajviše strogosti je pokazao prema licemernim farisejima i zakonicima, koji su osuđivali druge i koji su Ga na kraju i predali na raspeće.

Foto: Eparhija raško-prizrenska

Svedoci smo da nestaje empatija, da postoji neka vrsta netrpeljivosti, pa i izrugivanja u odnosu na to da li je neko bogat ili siromašan, da li je iz sela ili iz grada, da li je moderan ili tradicionalan… Takođe je sve izraženija zavist i kleveta. Kako se odupreti licemerstvu, zavisti i podvalama, kojima smo izloženi na dnevnom nivou?

- Osuđivanje i prezir drugih, posebno na osnovu toga da li je neko imućan ili siromašan, više ili skromnije obrazovan, pokazuju odsustvo blagodati Božije. Istinski bogat je onaj koji ima više Boga u sebi, a obrazovan onaj koji više projavljuje u sebi obraz (lik) Božiji.

Samo materijalno bogatstvo, moć ovoga sveta i znanje, posebno bez ljubavi, su prolazni i ljudi koji svoj život zasnivaju na tome i dokazuju sebe pred sobom i drugima, na taj način duboko su nesrećni. Tradicija tj. Predanje, odnosi se na život u skladu sa onim vrednostima koje su nam predate od naših svetitelja i učitelja i ne mora neophodno da označava konzervativizam.

Treba biti otvoren za nove načine kako da svedočimo Hrista u našem vremenu, a ne kako da živimo stalno u prošlosti. Istovremeno, modernost nije povodljivost samo za onim što je novo, savremeno i popularno. Duhovno stabilne ličnosti su istovremeno i savremene i tradicionalne i u vremenu u kome žive primenjuju osnovne principe naše vere na način koji ne podvaja, ne vređa i ponižava, već podstiče kreativnost, odgovornost i pre svega razumevanje.

Poverenje u sopstveno mišljenje, bez spremnosti da saslušamo drugog, pokazuje egoizam, što vodi u međuljudske sukobe, a na nivou nacija, u ratove. Potrebno je da imamo blagodarnost prema Bogu za darove koji su nam dati da ih koristimo na dobro.

Čime dobrim da se hvalimo i ponosimo, a da to nismo prethodno primili od Boga kao dar. Kada stvari gledamo iz te perspektive, zavist i kleveta su pokazatelj odsustva poznanja Boga i ljubavi, a licemerstsvo, koje je Gospod posebno izobličavao, zasnovano je na formalizmu gde se ljudi pred drugima predstavljaju na jedan način, a žive na drugi.

Ljudi sa istinskom ljubavlju prema Bogu i znanjem, koje je zasnovano na Bogu, ne mogu da mrze i čine nepravdu drugima, pa se istinska ljubav prema Bogu i poznanje, poznaju upravo u našem odnosu prema bližnjem. Ogledalo našeg ohristovljenja, jeste to kako se mi ponašamo prema bližnjima, i to ne samo prema onima koji dele naše stavove i uverenja, već i prema neprijateljima koji nam čine zlo, a da pritom ne znaju šta čine, kako je i sam Gospod govorio.

Foto: Eparhija raško-prizrenska

U svakom čoveku, kada se nađe pred nevoljama i teškoćama života, budi se strah pred neizvesnošću, pred nepoznatim. Medijski naslovi, dnevno politička previranja na svetskom nivou, prirodne katastrofe i bolesti…, sve to u ljudima izaziva strah pred budućnošću za koju smo se nadali da će biti bolja. Koliko smo se kao ljudska bića udaljili od Tvorca i može li se išta dogoditi mimo njegove volje?

- Život u današnjem svetu je satkan, ili od stalnog razmišljanja o prošlosti, ili o tome šta smo drugačije mogli da uradimo, ili još više, od stalne brige šta ćemo doživeti u budućnosti. Hristos i celokupno duhovno predanje naše Crkve uče nas da živimo u sadašnjem vremenu, i sada i ovde, odgovorimo na izazove i iskušenja koja nas snalaze.

Naravno, treba često i da planiramo mnoge stvari i događaje, ali uvek treba da prepustimo poslednju reč Bogu, i da znamo da jedino, ako Bog otvori vrata za neko dobro delo, ono će se i zbiti, i to ne našim trudom samo, već pre svega Božijom blagodaću. Pozvani smo da budemo saradnici Božiji u ovom svetu, ne da menjamo svet, već da menjamo sebe i tako učestvujemo u čudesnom Božijem planu kojim se vascela tvorevina preobražava u Carstvo Božije.

Mi nikada ne možemo da vidimo celu perspektivu, koja je jedino u moći Božijoj, ali treba da budemo trezveni i pažljivi da svako delo Božije radimo predano, sa molitvom i ljubavlju i smirenjem. Važno je da našim životom i postupcima ne doprinosimo stradanju drugih ljudi ili nekoj nesreći, a ako nas i snađe bilo šta nepredviđeno, teško ili neobjašnjivo, treba na to da odgovorimo sa smirenjem, verom i pouzdanjem u Božiji promisao, koji nas nekada uči, i kroz stradanja kako da uđemo u poznanje Božije ljubavi.

Od Boga dolazi samo ono što je dobro, kao što i svetlost dolazi od sunca i dobrim i zabludelim ljudima. Oni koji sebe zatvore za Božiju dobrotu, i pored svetlosti oni žive u mraku, mraku koji nije Bog stvorio, već koji je posledica našeg odnosa prema Božijoj premudrosti i dobroti. Otuda i tolika zla u ovome svetu. Tajne Božije su iznad našeg razumevanja, ali ako imamo poverenja u Boga, sve ono što nas snađe i mimo naše volje, treba da prihvatimo sa blagodarnošću, znajući da će Bog u svojoj neizmernoj dobroti svemu tome dati smisao.

Foto: Eparhija mileševska

Ima li nade da se u današnjem nemilosrdnom procesu globalizacije koja melje svet napravi mesto za globalnu civilizaciju ljubavi koju propoveda Jevanđelje i Hristova crkva?

- Crkva Hristova je njegovo Telo koje povezuje sve nas ljude i vascelu tvorevinu, ali ne po zakonima ovoga sveta i veka. Zato Hristos nije došao da stvori savršeno društvo i političku organizaciju u ovom prolaznom svetu, već da svakog od nas pozove da kao udovi Tela Njegovog doprinesemo da se tajna Božija propoveda i da kao kvasac zakvasi ceo svet.

Otuda i nakon toliko vekova ljudi se suočavaju sa nevoljama i nesrećama, ne zato što je Bog stvorio nepravedno društvo ili što Crkva ne može da promeni ovaj svet. Carstvo Božije nije od ovog sveta, i mi sami jesmo u svetu, ali nismo od ovog sveta. Po rečima ranohrišćanskih spisa, svi mi živimo u različitim zemljama i narodima, ali kao putnici i stranci koji su na putu ka večnoj nebeskoj otadžbini.

Doprinosimo koliko do nas stoji pravdi i dobroti oko nas, ali dobro znajući da će punoća pravde i istine Božije zaživeti tek sa novim nebom i novom zemljom, nakon sveopšteg vaskrsenja i Drugog dolaska Gospoda našeg. Do tada obitavamo na zemlji, a pozvani smo da hodimo zakonima neba, učestvujući, svako po svojim moćima i dužnošću koju ima u društvu da pomognemo da makar malo doprinesemo onome što je dobro i čestito.

Foto: Eparhija mileševska

Čini se da je našem narodu neophodna liturgijska obnova s obzirom na to da samo u liturgiji doživljavamo konkretnu krstoliku ljubav prema Bogu i prema bližljima. Da li je bez liturgijske i duhovne obnove moguća ijedna druga suštinska obnova nacionalna, kulturna?

- Liturgija je centralna tajna hrišćanskog života, jer mi, u liturgiji sakupljeni sa raznih strana, potvrđujemo da smo jedno Telo Hristovo. Pričešćem Telom i Krvlju Gospodnjom bivamo jedno i pored toga što smo istovremeno i mnogi. Zato smo pozvani da se stalno obnavljamo Liturgijom, da živimo Liturgijom i van bogosluženja, postavljajući pred sebe, služenje drugima i prinošenje celog sebe Bogu, kao smisao našeg života.

To treba da činimo i u porodicama, u manastirima, i u kolektivu gde radimo. Zato je suština liturgijske obnove izgradnja svesti da smo pozvani da živimo kao zajednica, a ne kao grupa pojedinaca, krstoliko svedočeći ljubav prema Bogu i bližnjima. Zdravo društvo počiva na liturgijskom životu, jer zapravo, tek u liturgijskom poretku projavljuje se savršenost Carstva Božijeg, sada i ovde na zemlji, i sve biva blagoobrazno i blagosloveno.

U svetu svake godine od gladi umre 10 miliona ljudi, a nepravda i razlike između bogatih i siromašnih rastu. Može li se reći da hrane ima dovoljno, ali da se gubi duša?

- Nažalost, mnogo je stradanja i patnje u vremenu u kome živimo. Kao hrišćani pozvani smo da činimo da milostinjom prevladavamo razlike između imućnih i siromašnih, da bogate nacije podele deo bogatstva sa siromašnijima. Ali ljudska pohlepa i želja za vladanjem veliki deo čovečanstva drži u materijalnoj bedi.

Bog je dao dovoljno i neba i zemlje, vazduha, vode, hleba i svakog dobra za sve ljude. Ali bez zdravog odnosa prema Bogu nema ni zdravog odnosa prema bližnjima. Koliko možemo treba da se trudimo da činimo što do nas stoji da sve bude bolje i da se molimo za ono što nismo u stanju da promenimo, a posebno za one koji stradaju i pate.

Foto: Eparhija mileševska

Današnje generacije su mahom na društvenim mrežama i ne čitaju duge tekstove. Čak i obavezne lektire prepričavaju i prepisuju kratke sadržaje sa interneta. U eri interneta i veštačke inteligencije može li se Crkva prilagoditi i ponuditi kratke tekstove o veri i duhovnom životu u kratkim formama kako bi bila dostupnija mladim osobama?

- Živimo u vremenu u kome smo preplavljeni obiljem informacija. Sve manje ljudi čita knjige, a koncentracija sve više slabi i komunikacija se svodi na društvene mreže i deljenje često sasvim nepotrebnih ili čak i krajnje štetnih sadržaja. Tehnologija, kao i veštačka inteligencija nemaju ulogu da zamene jedan sadržajan život i normalnu komunikaciju među ljudima, već da budu od koristi kao što je slučaj i sa telefonima, automobilima, avionima i drugim tehnološkim dostignućima na koje smo već navikli.

Problem nastaje, kada umesto kreativnosti, koje nam je Bog dao tehnologiju i veštačku inteligenciju, koristimo na sebičan način da bismo našli neko privremeno zadovoljstvo ili stvorili utisak obrazovanosti. Kao što sam već ranije pomenuo, Crkva nije protiv savremenih dostignuća samih po sebi, već je tu da ukaže na pravilan način korišćenja onoga što nas okružuje.

Zato se savremena sredstva komunikacije, internet sajtovi, društvene mreže, pa i veštačka inteligencija mogu koristiti u obrazovne svrhe i radi širenja reči Božije. Ne zaboravimo, Jevanđelje počiva na reči i sam Bog Logos je večna Reč Božja. Postoji mnogo dobrih primera kako se parohijski i eparhijski život mogu unaprediti korišćenjem interneta, iako ništa ne može zameniti neposredni ljudski odnos i živu reč, a posebno ne Liturgiju i svete tajne.

Zato tehnologija treba da se koristi kao pomoćno sredstvo, posebno za one koji bi je inače koristili za gubljenje vremena, video igrice i beskrajne četove na društvenim mrežama. Kada je sredinom 15. veka pronađena štamparija, Crkva je među prvima prihvatila ovo savremeno dostignuće da bi reč Božiju što više proširila i razvila obrazovanje.

Takođe, u današnje vreme je važno da se u savremenoj tehnologiji da poseban doprinos etičkim granicama njenog korišćenja, posebno veštačke inteligencije, jer veoma lako njen ubrzani razvoj može da izađe van granica svake kontrole i važno je da se u tom smislu čuje glas Crkve.

Foto: Eparhija mileševska

Kako u savremenom svetu, koji često želi da izbegne bilo kakav oblik žrtvovanja, svedočiti da je spasenje u veri Hristovoj, u praštanju, milosrđu, darivanju i življenju za drugog, bez osvetničkih poriva i zlih namera?

- Ponajviše Boga svedočimo ličnim primerom. Upućivati ljude na ljubav, a živeti u samoljublju, pozivati na skroman život, a razbacivati se bogatstvom, pozivati na praštanje, a biti nemilosrdan prema neistomišljenicima, predstavlja licemerje koje nas izobličava kao ljude i onemogućava pravilno svedočenje naše vere.

Zato je važno da najpre promenimo sebe uz pomoć Božiju, a onda da menjamo druge. Treba da se sami osvetimo blagodaću, kako bismo i druge mogli da osvećujemo. To je konstantni proces truda, stalnog pokajanja, smiravanja, trpljenja i neizmernog poverenja u Boga. Naša reč kritike treba da bude prožeta ljubavlju i trpljenjem, jer nikada ne smemo da zaboravimo da oni koji čine zlo, to čine zato što su pomračeni i ne znaju šta čine.

Sada je period krsnih slava, a činjenica je da se sve više slava udaljava od porodice, doma, kuće i prebacuje u restorane, a svodi na jelo i piće. Da li je to blagoslovena božija trpeza i šta je zapravo suština slave?

- Krsne slave su lepa tradicija u našoj Crkvi i važno je da proslave naših svetitelja zaštitnika uvek počinju od Liturgije u crkvi i pričešća, da bi se u tom liturgijskom poretku, proslava nastavila i u domovima. Nažalost, proslava slava bez učešća u bogosluženju i svođenje slava samo na jelo i piće, pokazatelj je sve veće sekularizacije ovog običaja, pa se dešava i to da pojedinci posne slave proslavljaju mrsnom hranom i neobuzdanim gošćenjem.

Slavska trpeza je nastavak liturgijskog obreda i lepo je da to bude prilika da se porodice i prijatelji okupe u kućnoj atmosferi i da se izbegavaju nepotrebni troškovi i slave pretvaraju u svetovne proslave.

U kojoj meri je pokajanje važno za hrišćane i ima li svaki hrišćanin posle krštenja misiju da propoveda i živi po Jevanđelju?

- Pokajanje je pre svega promena našeg života, našeg načina razmišljanja, a ne raskajanje i očajanje. Istinsko pokajanje je ispunjeno duhovnom radošću i ljudi koji žive duhom pokajanja svedoče živo svoju veru i Jevanđelje.

SPC

Gde su koreni i ko snosi najveću odgovornost za međureligijske i međuetničke sukobe u svetu, posebno između tri najveće religije judeizma, hrišćanstva i islama? U kojoj meri je religija zloupotrebljena u sukobima radi drugih interesa vezanih uz novac, teritoriju, resurse i slično i da li se verske vođe dovoljno angažuju u širenju tolerancije, mira i ljubavi u svetu?

- Međuetnički i međureligijski sukobi posledica su pogrešnog shvatanja Boga i pogrešnog odnosa među bližnjima. Gotovo u svim verama, postoji pravilo da drugima ne treba činiti ono što ne želimo da drugi čine nama. Ako bismo se ovog pravila svi držali, bez obzira na svoje razlike u veroispovedanju, nikada ne bi bilo sukoba i ratova.

Kao pravoslavni hrišćani duboko poštujemo svoju tradiciju i njom živimo, verujući da ona nosi punoću Hristovog učenja i apostolskog predanja, ali treba da imamo poštovanje prema svim drugim ljudima, koji se nisu rodili u pravoslavlju i na druge načine traže svoj put Bogu.

Hristos je postradao za sve ljude i tajna spasenja je iznad našeg razuma, ali mi kao pravoslavni jako dobro znamo da ako ne živimo u skladu sa svojom verom, koju smo primili na krštenju, nećemo moći da zadobijemo punoću zajednice sa Bogom. Zato druge ne treba prezirati ili osuđivati, već, koliko do nas stoji, raditi na širenju tolerancije, mira i ljubavi u svetu, istovremeno čuvajući naša predanja i našu veru.

Vaše Visokopreosveštenstvo, šta je najveći izazov u Vašoj mitropolitskoj službi gledano kroz prizmu izazova sa kojima se danas suočavaju Crkva i verni narod na Kosovu i Metohiji?

- Arhijerejska služba na Kosovu i Metohiji je stalni život u tajni raspeća i vaskrsenja. Koliko god bili svedoci stradanja našeg naroda i svetinja, svedoci smo i tajne vere, obnove i vaskrsenja i čudesnih primera, koji daju ohrabrenje i meni lično i mnogim drugim ljudima koji dolaze na Kosovo i Metohiju. Važno je u svim nedaćama sačuvati veru, svoje postojanje, i ljubav prema svim ljudima.

Treba da imamo svest da smo ovde, u ovom vremenu, kao sveštenoslužitelji ne samo radi naših vernika, već da bi u našem primeru i životu i oni koji nisu naše vere upoznali Hrista, kako ga mi poznajemo. Prvenstveno se trudimo da u svemu što propovedamo i radimo, činimo tako da u našim vernicima i narodu Božjem, što više učvrstimo veru u Hrista i nadu da je sa Bogom moguće hoditi i opstati i onda kad mislimo da nam je teško i kada smo u opasnosti.

Foto: SPC / Eparhija raško-prizrenska

Može li se Božić slaviti u radosti zbog svega što se dešava u svetu, dok nas mediji svakodnevno izveštavaju o ubijanju nedužnih ljudi i razaranju njihovih domova, o bezbroj beskućnika bez osnovnih sredstava za preživljavanje?

- Proslavljajući praznik Rođenja Hristovog proslavljamo ga sa dubokom svešću da je i sam Gospod svoj zemaljski život započeo kao stranac i prognanik. Odmah nakon njegovog rođenja Irod je izvršio zločin nad nedužnom decom u Vitlejemu, a Gospod je sa Presvetom Bogorodicom i pravednim Josifom morao da kao izbeglica ode u Egipat, jer je pomračeni car Irod tražio Njegov život.

Za Bogomladenca Hrista nije bilo mesta ni u jednoj kući, pa se zato rodio u pećini gde su držane životinje. Time je Gospod pokazao da je došao u svet da sa nama podeli sva stradanja i patnje i da nam donese nadu u novi život koji nadilazi sve nedaće ovoga sveta.

Rođenje Hristovo najveća je radost hrišćanske vere, a Kosovo i Metohija mesto najvećih svetinja i stradanja u Evropi. Božićne radosti verujućeg naroda na srpskoj svetoj zemlji oduvek su bile posebne?

- Zato se i toliko radujemo i ovogodišnjoj proslavi Božića na Kosovu i Metohiji jer duboko osećamo da je Gospod sa nama i pored svih teškoća, posebno sa onima koji žive teško, u zatvorima, i u strahu i neizvesnosti. Božićna radost je uvek protkana vaskršnjom radošću, jer Gospod je došao da donese mir koji nije od ovoga sveta i zato pevamo sa anđelima: Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja.

Vaša božićna poruka srpskom narodu na Kosovu i Metohiji, čija je jedina krivica što su etnički Srbi, pravoslavni po veri i što žive na svojoj pradedovskoj zemlji?

- Molimo se Gospodu da i ova proslava Božića u našoj Eparhiji prođe u miru i spokojstvu, da svi ljudi osete radost i toplinu dolaska Hrista Bogomladenca, da barem za kratko vreme ostavimo prolazne brige i zebnje ovoga sveta i otvorimo svoje srce kao vitlejemsku pećinicu za dolazak Hrista Bogomladenca.

Neka bi Gospod blagoslovio naš narod i ukrepio nas da, i pored svih teškoća, ostanemo i opstanemo svoji na svome, ovde gde smo vekovima proslavljali Boga i u mnogo težim okolnostima, kao i čvrstu veru da nijedna nepravda nije trajala doveka. Zato pozdravljamo sve vaše čitaoce, i sve naše vernike, radosnim božićnim pozdravom: MIR BOŽIJI – HRISTOS SE RODI!

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara