ZAŠTO NAROD SVE VIŠE OČEKUJE GLAS CRKVE? Jerej Stevan Jovanović otkriva sa kakvim se izazovima SPC danas suočava u javnoj sferi

Dva su glavna i sasvim opravdana razloga iz kojih srpska javnost očekuje veći društveni i javni angažman Srpske pravoslavne crkve. Prvi i osnovni tiče se doprinosa koji je Crkva dala formiranju, očuvanju i razvitku srpskog naroda u najrazličitijim društvenim okolnostima u kojima se on zajedno sa svojom Crkvom nalazio. Ovi doprinosi su opštepoznati, pa ih ne treba posebno obrazlagati.

Drugi razlog, međutim, tiče se znatno širih događanja i veoma dubokih društvenih i kulturnih promena koje su zahvatile evropsku kulturu od 16. veka. Iako je njihova početna karakteristika bila vera u čoveka kao ikonu Božju, biće koje može i treba da saznaje i odgovorno upravlja sobom i svetom u kom živi, konačni pečat im je dao onaj deo evropske inteligencije koji je pomenuta stremljenja proglasio verom u Čoveka.

Slom ovog projekta mi i danas živimo, a jedini mogući pravac izlaska iz društvene i kulturne krize, iz egzistencijalnog besmisla i beznađa u koji nas je dovela obezbožena evropska inteligencija upravo jeste povratak na zdrave osnove tzv. teističkog humanizma. Upravo se to danas dešava u srpskom društvu, i ne samo u njemu. To je, dakle, drugi razlog iz kojeg naša javnost očekuje veći angažman Srpske Crkve u javnom životu.

SPC

 

Oba navedena razloga spadaju u tzv. činioce dugog trajanja, te stoga nema dileme da li će rasti interesovanje naše javnosti za direktnije uključivanje Crkve u javni život. Dilemu, međutim, izaziva pitanje: Kakav bi trebalo da bude angažman Crkve u javnoj sferi? Na to pitanje nije lako odgovoriti. Doduše, na prvi pogled deluje da bi na njega svako mogao da pruži odgovor; ali treba imati na umu da mnogi odgovori, zapravo, neće uvažiti misiju same Crkve.

Mnogi odgovori će biti posledica pogrešne predstave o tome šta je uopšte Crkva, u čemu je cilj njene misije i kojim sredstvima ih ona ostvaruje. Stoga neretko u javnosti čujemo kontradiktorne izjave da li uopšte Crkva treba da se oglašava, po kojim pitanjima treba/sme i na koji način. Doduše ima i onih koji razumeju u čemu je priroda i misija Crkve, ali to prosto ne uvažavaju, pa bi da je „izmene i dopune“.

Nedavna tragedija u Novom Sadu je izazvala opravdani strah i nezadovoljstvo javnosti i artikulisala se kroz studentske i građanske proteste i zahteve koji su javno postavljeni nadležnim institucijama i zvaničnicima. Javnost je i ovog puta, što je sasvim razumljivo i opravdano, imala potrebu da čuje glas Crkve. Oglasili su se pojedinačno i Patrijarh i pojedini episkopi, a naposletku se i na najzvaničniji mogući način Crkva oglasila i kroz Božićnu poslanicu.

Shutterstock

 

U svim tim prilikama Crkva je pružila jasnu i nedvosmislenu podršku zahtevima studenata. Povod za diskusiju je bilo to što je podrška pružena na različite načine, a jedan deo javnosti je očekivao da osim otvorene podrške Crkva napravi i „korak više“, a to nas vraća na naše glavno pitanje: Kakav bi tačno trebalo da bude angažman Crkve u javnoj sferi?

Često se kao primer i obrazac delovanja Crkve u javnoj sferi navode dva događaja iz devedesetih godina: dolazak patrijarha Pavla na Terazije i „probijanje“ policijskog kordona u Kolarčevoj ulici. Što se prvog događaja tiče, u javnosti je malo poznato da je patrijarh Pavle bio upozoren da se ni posle tri dana tenzije kod Terazijske česme ne smiruju i da postoji rizik da bude pucano na demonstrante, te odlazi na Terazije ne da „podrži demonstrante“ niti da podigne tenzije, nego, kako je to rekao krajnje biranim rečima: „da se ne bi desilo nešto neuputno“.

Svetosavska Litija kojom je 1997. godine probijen kordon u Kolarčevoj ulici usledila je nakon sedmodnevne pat-pozicije i rastućih napetosti između demonstranata i policije. To je bila jedna vrsta „časnog poraza“ za Miloševićev režim i za opoziciju, tj. jedini način da tenzije splasnu, ne da se povećaju!

Printscreen/Youtube/RTS Beogradska hronika Jutarnji program

 

Budući, dakle, da ni teorijski ni činjenično nije moguće da se od pomenutih događaja napravi paradigma crkvenog delovanja u javnosti, oni koji preko različitih medija, članaka i intervjua oštro, a poneki i krajnje besprizorno, kritikuju Crkvu i patrijarha Porfirija što „ne stane na čelo studentskih protesta“ počeli su da pribegavaju citiranju Svetog Pisma u nadi da će na taj način pokazati kako Crkva svojim istovremenim pozivanjem i na pravdu i na mir izdaje svoju misiju.

U vezi sa time, dobro je da se podsetimo da je đavo u Judejskoj pustinji kušao Gospoda Isusa Hrista upravo citirajući Sveto Pismo, kao i da je Gospod odgovorio dodatnim citatom iz Svetog Pisma (Mt 4, 6-7). To će reći da pozivanje na Sveto Pismo ne sme biti parcijalno ili selektivno, nego da se mora sagledati u celosti. U istom duhu je, dakle, neophodno sagledati pomenute citate koji se navode kao svedočanstvo da Crkva svojim „nedovoljno oštrim“ stavom izneverava svoju misiju.

Nesporno je, dakle, da pravednost predstavlja jedan od ključnih pojmova u Svetom Pismu. Međutim, biblijski pojam pravednosti je toliko bogat i pregnantan da ne bismo preterali kada bismo rekli da se za njega i za tradicionalan pojam pravde mora tvrditi da su homonimi – a o odnosu sa pojmom prava da ni ne govorimo. No, jedan aspekt biblijskog pojma pravde je za našu dilemu veoma značajan.

Schutterstock

 

U Bibliji ćemo često naići na misao da nema mira bez pravde i da je svaki mir koji se uspostavi na nepravednim osnovama samo platforma za novi sukob. U tome nema ničeg spornog.

Mnogi biblijski pisci stoga očekuju i najavljuju dolazak Mesije, koji će doneti istinski mir, ali koji će najpre „suditi svetu“. Za to su karakteristične slike ognja, sumpora, „rasplate“ nepravednicima i sl. Međutim, jedan starozavetni pisac se razlikuje od pomenutog mejnstrima, a ne naziva se slučajno petim jevanđelistom.

Reč je o Svetom proroku Isaiji. On najavljuje Rođenje od Djeve, stradanje Mesije od ruku sopstvenog naroda i brojne druge događaje, ali govori i o dilemi koja nas sada zanima: Da li, kao što neki tvrde, patrijarh Porfirije i Srpska Crkva stavom koji apeluje istovremeno i na pravdu i na mir izdaje svoju misiju?

Pogledajmo šta kaže prorok Isaija:

Evo sluge moga, koga podupirem, izabranika moga, koji je mio duši mojoj; metnuću Duh svoj na njega, pravdu narodima javljaće.

Neće vikati ni podizati glasa, niti će se čuti glas njegov po ulicama.

Trsku napuklu neće prelomiti, ni tinjajući žižak neće ugasiti, a donosiće pravdu istinitu. (Is 42,1-3)

Shutterstock

 

Hristov principijelno blagi stav i odbijanje da ustane protiv nepravde Rimskog carstva, usmeravajući pogled svakog čoveka ka unutra, ka vlastitoj nepravdi koja se začinje u pomislima i nečistoti srca (1 Kor 10,3-5), odbijajući, dakle, da se protiv nepravde bori bilo kojim drugim sredstvom osim duhovnim, izgledao je jednom delu izrailjskog naroda kao krunski dokaz protiv Njegovog mesijanstva. Krsno stradanje je samo potvrdilo njihove sumnje. Međutim, jednom delu naroda se upravo u tom i takvom načinu „otkrila mišica Gospodnja“ (Is 53,1).

Svet ni danas nije suštinski drugačiji. Crkva je i danas, a biće i ubuduće, pred istim očekivanjima od strane javnosti pred kojima je bio i Hristos, ali Crkva ne može da odustane od puta, od načina Hristovog. U svom spoljašnjem delovanju Crkva može i dužna je i da kritikuje i apeluje da se gradi pravednije društvo, ali je jednako dužna da vodi računa da se istovremeno gradi i mir.

Svima nam je jasno da je građanska borba za pravnu državu svakom društvu legitimna i potrebna. Međutim, kada je reč o delovanju Crkve moramo uzeti u obzir činjenicu da ona svoje nade ne polaže ni u jedan politički sistem.

Printscreen/Youtube/ RTS Sajt - Zvanični kanal

 

Svoje nade Crkva polaže u Boga, a svoje snage, a to su uvek snage Duha Svetog, Crkva ne može da ulaže u bilo šta drugo osim u sredstva koja su njoj poverena i jedino njoj – u svete i osveštavajuće tajne Hristove, koje mir i pravednost donose najpre u čovekovo srce. I nije to nikakva pasivnost niti defetizam. Naprotiv, ta borba je teža od svake spoljašnje, a pravednost koju donosi zaista je svetlost svetu i mir i blagoslov.

Na kraju je potrebno reći samo još i to da način na koji Crkva treba da deluje u vremenima i izazovima koji su pred nama možda nije do kraja predvidljiv i do detalja jasan; uostalom, u toj tajni Bog dela (Mt 10,20). Međutim, mi pouzdano znamo da put Crkve mora biti istovremeno i put pravde i put mira. To je juče bio put patrijarha Pavla, a danas je to put patrijarha Porfirija.

To će sasvim sigurno biti i put svih budućih srpskih patrijaraha, kao što je bio i svih prošlih, jer je to put Hristov. U svakom vremenu se jednom delu javnosti taj put ne sviđa, ali Crkva za drugi put niti zna niti može znati. Taj put je so zemlji. Ako so obljutavi, čime će se osoliti (Mt 5,13)?

 

Ostavite komentar

Пошаљи коментар

Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.

0 Komentara