Susret jereja Leonida Bratkova sa sedamdesetogodišnjom Anom otvorio je pitanje da li je krštenje samo utočište pred smrću ili poziv na promenu i oproštaj.
Bolnički hodnici imaju svoju tišinu. U njoj, kako svedoči sveštenik Leonid Bartkov, čovek često počinje da govori o onome što je godinama pokušavao da sakrije. Kada se suoči sa bolešću i neizvesnošću, mnoge stvari koje su mu se nekada činile presudnim odjednom gube značaj. Ostaju strah, pitanje smisla i potreba da se čovek izmiri sa sobom, Bogom i drugima.
Otac Leonid, koji često posećuje onkološki centar, opisuje susret sa sedamdesetogodišnjom ženom koju naziva Ana. Bila je teško bolesna i prijavila se za krštenje.
Međutim, razlog zbog kojeg je želela da primi Svetu tajnu nije bio ono što je sveštenik očekivao.
- Da, oče, hoću da se krstim. Jer, šta ako iznenada umrem, a nisam krštena? Nije dobro - prenosi otac Leonid njene reči.
U toj rečenici prepoznao je strah od smrti, ali i pitanje koje je zahtevalo mnogo dublji razgovor.
Ana je živela u selu u kojem je postojao pravoslavni hram. Ali upravo tu nastao je problem. Žena nije želela da u njega ode jer su tamo dolazile njene komšinice sa kojima je godinama bila u sukobu.
- U našu crkvu neću ni da kročim. Tamo su one moje komšinice, Klavke i Petke. Ceo život mi zagorčavaju. Ogovaraju, osuđuju. Neću im doći ni na kućni prag, a kamoli da stojim sa njima u crkvi. Vi me ovde, u bolnici, krstite i gotovo - prenosi sveštenik Leonid njene reči.
Za oca Leonida upravo je taj trenutak postao suština njihovog susreta.
Pred sobom nije video samo bolesnu ženu koja se plaši smrti, već čoveka koji želi da pristupi Bogu, a istovremeno nije spreman da se odrekne uvrede i netrpeljivosti prema bližnjem.
Zato joj je rekao:
- Ana, neću vas krstiti.
Njena reakcija bila je burna. Ali, kako objašnjava otac Leonid, to nije bilo odbacivanje, već pokušaj da joj ukaže na ono što smatra suštinom hrišćanskog života.
- Želite da dobijete spasenje kao polisu osiguranja, a da pritom ne promenite sebe - rekao joj je.
U svom svedočenju otac Leonid podseća da krštenje za hrišćanina nije samo obred ili formalnost, već početak novog života.
Apostol Pavle u Poslanici Rimljanima kaže: „Ili ne znate da svi koji se krstismo u Hrista Isusa, u smrt Njegovu krstismo se? Tako se s Njim pogrebosmo krštenjem u smrt, da bi, kao što ustade Hristos iz mrtvih slavom Očevom, tako i mi hodili u novom životu“ (Rim. 6, 3–4).
Upravo u tome otac Leonid vidi razliku između krštenja kao formalnog čina i krštenja kao početka hrišćanskog života. Čovek ne pristupa Svetoj Tajni da bi dobio svojevrsnu „sigurnost“ pred smrću, a zatim nastavio da živi isto. Krštenje podrazumeva spremnost na promenu, pokajanje i život u zajednici Crkve.
Priča o Ani tako postaje priča o jednom od najtežih zahteva hrišćanskog života: oproštaju.
Nije teško govoriti o ljubavi prema bližnjem kada je reč o ljudima koje volimo. Mnogo je teže kada su pred nama oni za koje verujemo da su nas povredili.
Otac Leonid smatra da se upravo tu vidi snaga hrišćanske vere.
„Крштење није само помирење Бога са човеком, већ помирење човека са Богом и, као последица тога, са свим људима“, objašnjava sveštenik.
To ne znači da čovek treba da opravdava nepravdu. Ali znači da ne može istovremeno da govori o sjedinjenju sa Hristom i svesno neguje mržnju prema bližnjem.
Upravo zato otac Leonid Ani nije govorio samo o njenim komšinicama. Govorio joj je o njoj samoj.
U drevnoj crkvi priprema za krštenje mogla je da traje dugo. Oni koji su želeli da postanu hrišćani prolazili su kroz period oglašenja i poučavanja, pripremajući se za život u veri.
Otac Leonid upravo tu tradiciju suprotstavlja savremenoj potrebi za brzim rešenjima.
- Sveta tajna nije magijska formula - poručuje on.
Krštenje je početak života u Hristu, dok promena čoveka traje čitavog života. Zato je, kaže sveštenik, važnije od pitanja „Jesam li kršten?“ postaviti sebi pitanje: „Da li živim kao hrišćanin?“
Posebno mesto u njegovom razmišljanju zauzima odnos prema Crkvi. Na tvrdnju "Verujem u duši, nije mi potrebna Crkva", otac Leonid odgovara slikom Crkve kao bolnice za grešnike.
U Crkvu čovek ne dolazi zato što je savršen, već zato što je svestan sopstvene slabosti i potrebe za isceljenjem.
Njegovo odbijanje da krsti Anu nije značilo da ju je napustio. Otac Leonid kaže da je i dalje posećuje.
Njihovi razgovori sada su usmereni na Hrista, slobodu, pokajanje i oproštaj.
- Možda će još ovde, na bolničkom krevetu, stići do istinskog pokajanja i pomirenja - kaže sveštenik Leonid.
On zamišlja trenutak u kojem bi se Ana jednog dana vratila u svoje selo i ušla u hram koji je do tada izbegavala. Ne zato što su se njene komšinice promenile, već zato što se promenilo nešto u njoj.
- Oče, znate šta? Neka bude s komšijama kako bude. Neka žive kako umeju. A ja hoću da naučim da volim. Spremna sam.
Za oca Leonida upravo bi to bio trenutak u kojem bi krštenje dobilo svoj puni smisao.
Na kraju svog svedočenja sveštenik Leonid vraća se slici Raspeća u bolničkoj sobi. Hristove ruke na krstu su raširene, kao znak zagrljaja čitavog ljudskog roda. U toj slici otac Leonid pronalazi odgovor na pitanje sa kojim je ušao u bolničku sobu.
- Šta znači biti hrišćanin? Ne samo biti kršten. Ne samo zapaliti sveću. Ne samo izgovoriti molitvu kada nastupi strah. Već početi da se menja. Bogu je potrebno naše skrušeno i smireno srce - zaključuje sveštenik Leonid.
A priča o Ani ostavlja pitanje: da li od Boga tražimo da promeni naš život ili samo da ga zaštiti od posledica naših odluka? Jer, kako pokazuje ovo svedočenje iz bolničke sobe, ponekad najveći korak prema Bogu nije odlazak do krstionice, već spremnost da čovek prvi put iskreno kaže:
- Hoću da naučim da volim. Spremna sam.
Nijedna svađa, uvreda ili nesporazum ne bi smeli da budu važniji od ljubavi između roditelja i dece. Nema izuzetaka kada je u pitanju krštenje upokojenih. U hramu Svetog apostola Pavla u Tupelu vernici su prisustvovali radosnom događaju u kojem je više ljudi započelo novi život u pravoslavnoj veri. U pravno-bogoslovskoj analizi grčki mitropolit objašnjava zašto, prema učenju Pravoslavne crkve, zahtev za brisanje iz Knjige krštenih nije prihvatljiv.
ugraeparhia.ru
Najteži deo hrišćanske vere
"Sveta tajna nije magijska formula"
Otac Leonid i dalje posećuje Anu
"Bogu je potrebno naše skrušeno i smireno srce"
Duhovna riznica
16:26 | 18.06.2026
AKO STE U SVAĐI S OVIM LJUDIMA, MORATE NAČINITI PRVI KORAK KA POMIRENJU! Otac Branislav kaže da su se mnogi pokajali što to nisu uradili!
Duhovna riznica
20:02 | 02.07.2026
OVO NIJEDAN ČOVEK, ČAK NI SVEŠTENIK, NE SME DA URADI KAD NEKO UMRE: Takve osobe, prema kanonu, automatski se podvrgavaju anatemi
Duhovna riznica
11:18 | 15.07.2026
DVADESET DVOJE AMERIKANACA U ISTOM DANU PRIMILO SVETO KRŠTENJE: Rast pravoslavne zajednice u Americi ne jenjava
Duhovna riznica
22:53 | 31.07.2026
MOŽE LI SE PONIŠTITI KRŠTENJE: Mitropolit Hrizostom objasnio kako Pravoslavna crkva postupa kada dobije zahtev za brisanje nečijeg imena iz Knjige krštenih
Vaš komentar je uspešno snimljen i biće vidljiv nakon verifikacije administratora portala.
Od Studenice do Žiče, a potom do Hrama Svetog Save, Prepodobna Anastasija Srpska okupila je narod koji sada pred njenim kivotom zastaje u molitvi.
Prema crkvenom predanju, u viđenju mu je najavljeno stradanje, a on je prihvatio iskušenje i ostao veran Hristu do poslednjeg trenutka.
Svinjska plećka, krompir i povrće satima se krčkaju pod poklopcem, pa iz rerne izlaze mekani, sočni i puni ukusa.
Pouka ruskog svetitelja podseća na nekoliko važnih koraka u duhovnom životu, od iskrenog pokajanja do molitve.
Crkva ne odbacuje medicinu, ali ističe da lekovi samo umiruju telo, dok se duša leči ispovešću, liturgijom i menjanjem sebe.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Osoba koja gaji neprijateljstvo, mržnju i osećanja osvete uvek je lišena unutrašnjeg mira.
Reči duhovnika iz Vitovnice podsećaju da se najveće unutrašnje borbe često vode u čovekovim mislima.
Pravoslavlje tvrdi da stalno prizivanje imena Isusovog postepeno omekšava srce, donosi mir i pomaže da se u drugome vidi čovek, a ne neprijatelj.
Od Studenice do Žiče, a potom do Hrama Svetog Save, Prepodobna Anastasija Srpska okupila je narod koji sada pred njenim kivotom zastaje u molitvi.
Pouka ruskog svetitelja podseća na nekoliko važnih koraka u duhovnom životu, od iskrenog pokajanja do molitve.
Crkva ne odbacuje medicinu, ali ističe da lekovi samo umiruju telo, dok se duša leči ispovešću, liturgijom i menjanjem sebe.
Kroz svetu tajnu ispovesti, razgovore, savete o molitvi i postu, duhovnik bi trebalo da pomogne čoveku da prepozna sopstvene slabosti, pobedi greh i napreduje u hrišćanskom životu.
U besedi za nedelju 18. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava šta apostol Filip nije mogao da vidi i zašto telesne oči nisu dovoljne da čovek prepozna Božije prisustvo.
Crkva ne odbacuje medicinu, ali ističe da lekovi samo umiruju telo, dok se duša leči ispovešću, liturgijom i menjanjem sebe.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetog apostola Kodrata po starom kalendaru, dok po novom obeležavaju Svetog Jeroteja Atinskog. Katolička crkva slave Svetog Franju Asiškog, Jevreji obeležavaju Simhat Toru, dok muslimani nemaju veliki praznik.
Jedna od pouka svetogorskog starca otkriva zašto i mali prinos pred Bogom ima posebnu vrednost kada se uz sveću setimo onih koji prolaze kroz patnju, nevolju i teške životne trenutke.
Poslednji ispraćaj Maise i Meri Daoud okupio je porodicu, prijatelje i vernike u Hramu Svetog Porfirija u Gazi, dok je Jerusalimska patrijaršija uputila molitvu za pokoj njihovih duša i utehu najbližima.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
