U najtežim trenucima, kada su lekari izgubili nadu, vera je bila jedini oslonac koji je održao ovu Podgoričanku u životu, a usrdne molitve Gospodu i tumanskim svetiteljima, Svetom Zosimu i Jakovu, dovele su je do čudesnog isceljenja.
Kada se suočimo sa životnim olujama, često nam se čini kao da se čitav svet ruši pred našim očima. U tim trenucima, sve što je nekada bilo stabilno i sigurno, izmiče nam iz ruku. Takva sudbina zadesila je i Radmilu Mijović iz Podgorice, kada su lekari, nakon brojnih pregleda i analiza, izrekli strašnu dijagnozu – karcinom. Svet kakav je poznavala tada je nestao. Ipak, i pored tog strašnog udarca, Radmila nije gubila nadu. Njena vera u Božju milost ostala je nepokolebljiva, a snaga molitve jača od svakog straha.
- Bolovala sam od karcinoma 2019. i 2020. godine - priseća se Radmila uz uzdah, a potom nastavlja:
- Otkriveno je da je karcinom galopirajući. Po tim lekarskim izveštajima, delovalo je da neću preživeti, ali sam preživela uz veru koju sam imala i molitvu koju sam svakodnevno izgovarala - kaže ova hrabra žena i dodaje:
- Nazvala sam Manastir Tumane, i obećali su mi da će svako veče pominjati moje ime u molitvi i da ja nastavim sa molitvama. Četiri godine posle toga, uspela sam da dođem u Manastir Tumane, da se zahvalim za iscelenje i za uslišene molitve. Da se zahvalim što mi je Gospod Bog dozvolio da ostanem sa svojom decom i da se zahvalim svecima. Slava im i milost. Slava i milost sili, veri i ljubavi koju je podario prema meni i koju su oni uslišali da ja budem tu sad gde jesam - poručuje ova Podgoričanka.
printscreen/instagram/manastir.tumane
Radmila Mijović iz Podgorice
Radmilina priča svedoči o sili vere koja prevazilazi svaku ljudsku nemoć. Kada medicina nije mogla da pruži odgovor, njeno srce je pronašlo utehu u molitvi. U trenucima kada je sve delovalo bezizlazno, vera je bila svetlost koja ju je vodila napred. Nema veće snage od one koja dolazi iz poverenja u Božji plan i milost. Za sve one koji prolaze kroz teške trenutke u životu, Radmilina priča podseća da tamo gde prestaju ljudske moći, počinje Božja sila, koja isceljuje dušu i telo. Slava Bogu na svakom daru, pa i onom koji dolazi kroz patnju, jer je ona put ka svetlosti i spasenju.
Jeromonah iz svetinje u Tumanu za "Religiju" govori o tome kako ovo sveto mesto doživljava svoj drugi procvat, privlačeći vernike iz svih krajeva. Duhovno blago i istorijska zaostavština manastira osvežavaju se svakodnevno, uz stalne promene i prilagođavanja potrebama vernika.
U sećanjima igumenije manastira Ćelije, susret sa budućim svetiteljem u detinjstvu odjeknuo je kao tih proročki glas. Njeno monaštvo i duhovno vođstvo u manastiru Ćelija, danas su blagoslov za mnoge vernike koji traže utehu i mir.
U monaškom životu, svetovne proslave gube na značaju pred duhovnim podvizima. Monah iz Manastira Tumane nam otkriva suštinu duhovnog rođenja i posvećenosti Hristu, koje se ogleda u proslavi imendana.
Posle duge decenije neuspešnih pokušaja vantelesne oplodnje vera i molitve doneli su Radovićima iz Trebinja najvredniji dar - ćerku. Njihova priča o istrajnosti i Božjoj milosti daje nadu svim parovima koji se suočavaju sa sličnim iskušenjima.
Dragana Jukić otkriva da njen kum nije mogao da pomera noge i da se milošću tumanskog sveca dogodilo čudo, koje svedoči o snazi vere i Božjeg blagoslova.
Nastojateljica manastira Ćelije deli dirljivu priču o veri koja je pobedila smrtnu prognozu. Njena majka, kojoj su lekari zbog opake bolesti predvideli kratak vek, došla je u manastir, gde je poživela još mnogo godina, a kasnije se i zamonašila.
Kroz primer cara Davida Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje da priznanje greha nije kraj, već početak neprekidnog hoda ka duhovnoj iskrenosti i unutrašnjem miru.
Sveto Pismo nas podseća da istinska milost nije uzajamna – ona se pruža i onima od kojih ništa ne očekujemo, otvarajući srce za Božiju neograničenu blagodat i put ka sinovnosti Božijoj.
Ajeti 40:66-68 sure Ghafir naglašavaju neprolazne istine: život, smrt i sudbina deo su višeg reda koji nas poziva na predanost, strpljenje i razumevanje Božije volje.
Veliki ruski svetitelj iz 19. veka objašnjava da kada podignemo srce ka Bogu, čak i najveća tuga gubi snagu, a spokojstvo postaje živo iskustvo prisustva Božije ljubavi.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
U vremenima tuge, klevete i unutrašnjih borbi, ne traži snagu u sebi, već u Gospodu. Jer kako reče otac Mihailo – „trpi i istrpi, ali najviše se čuvaj očajanja.“
Kada neko iz porodice počne redovno ići u crkvu, često nailazi na kritike, zbunjenost, pa čak i ravnodušnost. Ali, njegova vera može da postane seme koje polako klija u srcima drugih.
Kroz primer cara Davida Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje da priznanje greha nije kraj, već početak neprekidnog hoda ka duhovnoj iskrenosti i unutrašnjem miru.
Sveto Pismo nas podseća da istinska milost nije uzajamna – ona se pruža i onima od kojih ništa ne očekujemo, otvarajući srce za Božiju neograničenu blagodat i put ka sinovnosti Božijoj.
Veliki ruski svetitelj iz 19. veka objašnjava da kada podignemo srce ka Bogu, čak i najveća tuga gubi snagu, a spokojstvo postaje živo iskustvo prisustva Božije ljubavi.
Na ostrvcetu od svega 100 kvadratnih metara, svetinja Svetog Andreja Prvozvanog očarava posetioce bajkovitim prizorom i duhovnim mirom, postajući nezaobilazna destinacija za vernike i turiste.
Na liturgiji i svepravoslavnom molebanu, vernici iz cele zemlje i Balkana sabrali su se da mole za mir, zaštitu napaćenog naroda i blagoslov svojih porodica, stvarajući prizor koji očarava i duhovno i vizuelno.
Na današnji dan sećamo se osvećenja Jerusalimskog hrama Vaskrsenja – svetinje nad svetinjama. Mesto Hristovog raspeća i Vaskrsenja postalo je srce hrišćanskog sveta.
U Dalju je svečano predstavljena Fondacija „Sveta Petka”, čija je misija da kroz obrazovne programe, humanitarne akcije i kulturne manifestacije osnaži zajedništvo i sačuva identitet srpskog naroda.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
