U svetlu reči Svetog Teofana za 15. nedelju po Pedesetnici, jasno se ogleda suštinska poruka o ljubavi prema Bogu i bližnjima. Gospod, predajući zapovest o ljubavi, ukazuje na neodvojivu vezu između vere u Hrista i istinske ljubavi. Kako objašnjava u Evanđelju po Mateju (22, 35-46), bez vere u Božanstvo Hrista Spasitelja, prava ljubav nije moguća.
Sveti Teofan naglašava da nas ljubav prema Bogu dovodi do prepoznavanja Njegove beskrajne milosti – da je On, u svojoj ljubavi, čak i svog jedinorođenog Sina predao za naše spasenje. Ova spoznaja treba da nas podstakne da ljubav prema Bogu prepoznamo kao izvor svih dobrih dela.
Istovremeno, vera u Hristovo ovaploćenje i Njegovu žrtvu oblikuje naš odnos prema drugima. Prava ljubav prema bližnjima podrazumeva spremnost da se žrtvujemo za njih. U tom kontekstu, svetitelj ističe važnost samoodricanja i unutrašnjeg preporoda – samo u Hristu čovek može postati nova tvar.
Sveti Teofan jasno ukazuje da ljubav, vera i zajedništvo sa Hristom idu zajedno. Očekivati da se sačuva moralni poredak bez vere je uzaludno. Čovek se mora celokupno ostvariti kroz ljubav koja proističe iz duboke vere.
Ova snažna poruka poziva sve nas da kroz ljubav i veru težimo ka duhovnom savršenstvu i da u svakodnevnom životu budemo svedoci te istinske ljubavi.
"Predavši zapovest o ljubavi prema Bogu i bližnjima, Gospod je odmah dodao učenje o svom Sinovstvu Bogu i o svom Božanstvu (Mt.22,35-46). Zbog čega? Zbog toga što istinska ljubav prema Bogu i ljudima nije moguća osim pod dejstvom vere u Božanstvo Hrista Spasitelja, tj. da je On ovaploćeni Sin Božiji. Takva vera pobuđuje ljubav prema Bogu. Jer, kako ne voleti Boga koji nas je toliko zavoleo da ni Sina svog jedinorodnog nije poštedeo, nego ga je predao za nas? Ona tu ljubav dovodi do punote savršenstva ili do onoga što traži. Ljubav, pak, traži živi savez. Da bi se dostigao taj savez, potrebno je prevazići osećanje pravde Božije koja prekoreva za greh. Bez toga je strašno pristupati Bogu. To ocećanje se pobeđuje ubeđenjem da je pravda Božija ispunjena krsnom smrću Sina Božijeg. To, pak, ubeđenje dolazi od vere. Odatle sledi da vera otkriva put ka ljubavi prema Bogu. To je prvo. A drugo: vera u Božanstvo Sina Božijeg, koji se radi nas ovaplotio, stradao i bio pogreben, daje obrazac ljubavi prema bližnjima. Jer, onaj koji voli pokazuje ljubav kad polaže dušu svoju za voljene. Vera daje snagu za projavljivanje takve ljubavi. Da bi se imala takva ljubav, treba postati novi čovek, tj. samoodricanjem napustiti sve egoističko. Samo u Hristu čovek postaje nova tvar. U Hristu, pak, jeste onaj ko se sa verom i blagodatnim preporodom kroz svete tajne, primakne sjedinjenju sa Hristom. Stoga, oni koji očekuju da bez vere u sebi sačuvaju makar naravstveni poredak – uzalud polažu nadu. Jer, sve ide zajedno: čovek se ne može razdeliti. On se mora čitav ostvariti".
Za 15. ponedeljak po Pedesetnici, Sveti Teofan Zatvornik koristi simbol krvotočive žene iz Jvanđelja po Marku kako bi ilustrovao unutrašnji proces isceljenja duše. On naglašava da je tečenje krvi metafora za strasne misli i grešne zamisli koje stalno izlaze iz srca koje nije očišćeno od greha. Ova "grešna bolest“ prepoznaje se posebno kod onih koji su se pokajali i žele da žive u čistoći, kako spolja, tako i unutra.
Sveti Dorimedont je čak medvedicu vukao za uši da bi ga rastrgla, međutim, ona mu se umiljavala. Tada je mučitelj naredio da ih usmrte mačem.
U misli za 15. četvrtak po Pedesetnici, Sveti Teofan nam poručuje da je u srcu svake osobe usađeno duboko osećanje za Božansko, koje nas neprekidno vuče ka Gospodu. U evanđelju po Marku (Mk. 6,33) opisuje se, podseća, trenutak kada se narod okuplja oko Isusa, vođen potrebom za duhovnim ispunjenjem. Ova scena, u kojoj Isus hrani pet hiljada ljudi, oslikava kako Božanska prisutnost deluje na ljude, probuđujući u njima skrivenu glad za nečim višim.
Zbog propovedanja hrišćanstva bio je žestoko kažnjen i ubijen. Najpre su ga kamenovali, a potom bacili u tamnicu.
