Sveti Teofan ukazuje da pravi lek za ovu bolest dolazi samo od Gospoda. Kroz duboko i iskreno opštenje s njim, duša može doživeti isceljenje. To opštenje se manifestuje kao unutrašnja toplota i osećaj bliskosti s Bogom. On podseća da je potrebno truditi se i boriti se, čak i kada put deluje težak i nejasan.
U konačnici, Sveti Teofan Zatvornik ohrabruje vernike da se ne predaju i da se usprave ka Gospodu, jer će, kroz njihovu upornost i veru, Gospod doneti radost i isceljenje. Carstvo Božije dolazi na način koji nije uvek vidljiv, ali verom i trudom, može se dostići.
"Kod krvotočive žene odmah presahnu izvor krvi, čim se samo dotače sa verom Gospoda, i čim joj priđe sila od Gospoda (Mk. 5,29). Tečenje krvi je slika strasnih misli i zamisli koje neprestano ističu iz srca koje se još nije očistilo od svakog saosećanja prema grehu. To je naša grehovna bolest. Nju ocećaju oni koji su se pokajali i rešili da drže sebe u čistoti, i to ne samo spolja, nego i unutra. Oni vide da iz srca neprestano izlaze zle pomisli, i zbog toga pate i traže sebi leka.
Međutim, taj lek se ne može naći ni kod sebe, ni kod drugih. On dolazi samo od Gospoda, i to kad ga se duša kosne i kad od Njega iziđe sila u nju. Drugim rečima, kada proizađe osetno opštenje sa Gospodom, koje se osvedočuje osobitom toplotom i unutrašnjim gorenjem. Ukoliko se to desi, duša će odmah osetiti da je ozdravila od bolesti. To je veliko blago.
Međutim, kako ga dostići? Krvotočiva se probijala ka Gospodu i dobila isceljenje. I mi treba da se probijamo ka Gospodu, da bez lenjosti idemo kroz tesnace unutrašnjih i spoljašnjih podviga. U početku sve izgleda teskobno i Gospod se ne vidi. Međutim, odjednom će se i Gospod pojaviti, a sa Njim i radost! Carstvo Božije ne dolazi na vidljiv način…"
Sveti Teofan Zatvornik za današnji dan, četrnaesti utorak po Pedesetnici, ističe značaj duhovnog uzdizanja, koristeći metaforu rasta pšenice. Kao što pšenica klija i raste neprimetno, tako se i duhovni razvoj svakog čoveka odvija kroz Božiju blagodat, često bez naše svesti o tome.
Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi 14. srede po Pedesetnici ukazuje na to kako su Božji sledbenici, suočeni s "olujom na moru", simbol svakog čoveka u borbi sa životnim izazovima. Iako se Gospod čini nepomičnim i statičnim, jasno stavlja do znanja da je uvek prisutan, prateći sve šta se dešava. On reaguje samo kada su ljudski napori nedovoljni, čime se osigurava da se Njegov plan ostvari.
Sveti Teofan nas podseća na važnost samoposmatranja i duhovnog napredovanja kako bismo se oslobodili mračnih uticaja. On ističe da je ključna borba sa sopstvenim slabostima i strastima, a ne samo spoljašnje delovanje zlih duhova.
Sveti Teofan Zatvornik nas podseća da istinsko zadovoljstvo dolazi iz samospoznaje i unutrašnjeg mira, a ne iz pohvala drugih. Naša duša treba da teži ka autentičnosti, a ne ka vidljivom sjaju. Kroz ovu poruku, poziva nas da se fokusiramo na svoje unutrašnje vrednosti i da tražimo Božiju milost, a ne ljudsku slavu.
