Sveti Teofan u svojoj misli za 24. utorak po Pedesetnici želi da ukaže na važnost mentalnog zdravlja u našem duhovnom životu. On koristi paralelu između telesnog oka, koje nam omogućava da jasno vidimo spoljašnji svet, i uma, koji je svetiljka duše i omogućava nam da jasno sagledamo unutrašnji svet, naš odnos prema Bogu i bližnjima.
Sveti Teofan ističe da je um, kao viša sposobnost duše, nosilac sposobnosti da prepozna Božansko, da oseća moralne zahteve savesti i da gaji nadu u bolji, božanski život. Kada je um zdrav, duša je ispunjena strahom Božijim, čistom savesti i nezavisnošću od spoljašnjih stvari. U tom stanju, čovek se usmerava prema večnim vrednostima, a ne prema prolaznim užicima.
Međutim, kada um nije zdrav, duša pada u "mračnu noć", zaboravljajući Boga i postajući zarobljena u površnim i materijalnim stvarima. Tada je savest zbunjena, a čovek gubi pravi pravac u životu.
Sveti Teofan nas poziva da vodimo računa o zdravlju svog uma, jer je to temelj za pravi, duhovni život i istinsko usmerenje ka Bogu.
"Svetiljka telu je oko (Lk.11,34), a svetiljka duše je um. Kada je telesno oko zdravo, sve je oko nas, u spoljašnjem životu, vidljivo, i znamo kuda i kako da idemo i šta da radimo. Tako nam je, pri zdravom umu, sve vidljivo u našem unutrašnjem životu, u našem odnosu prema Bogu i bližnjima, tj. u svetu naših dužnosti. Um, tj. viša strana duše, u sebi sadrži čulo za Božansko, zahteve savesti i nadu na ono bolje u odnosu na sve što posedujemo i znamo. Kad je um zdrav, u duši caruje strah Božiji, čista savest i nevezanost spoljašnjim. Kada, pak, on nije zdrav, Bog je zaboravljen, savest hramlje na oba stopala i duša se sva pogružava u vidljivo i posedovano. U tom slučaju u čoveku vlada tamna noć: shvatanja su sputana, u postupcima postoji nezgrapnost, u srcu neutešna tuga. Takvog čoveka nose tekuće okolnosti i on se vuče za njima kao što trska biva nošena strujom potoka. On ne zna šta je do određenog trenutka urađeno, ko je on zapravo i čime će se završiti njegov put. Naprotiv, onaj ko ima zdrav um, ima strah Božiji, pažljivo upravlja svojim delima, sluša jedino zakon savesti koji daje jednoobrazno ustrojstvo čitavog njegovog života, ne pogružava se u čulnost, i okriljuje se nadanjem na buduće blaženstvo. Zbog toga je jasan njegov pogled na čitav tok života, sa svim onim što u njemu sreće. Za njega je sve svetlo, kao što je svetlo onome koga obasjava svetiljka (Lk.11,36)".
Ljubopitljivost se, kaže Sveti Teofan, ne zadovoljava samo istinom, već traži nešto više - novu i uzbudljivu ideju, koja često biva samo privid istine. Ove "novine“ postaju zamke koje odvode um od stvarne istine Božije. U današnjem svetu, svetli primer za to može biti opasan trend prekomernog teorijskog preispitivanja u nauci i filozofiji, koji je često udaljen od temeljne i jednostavne istine o postanku sveta, koja je izrečena u Svetom Pismu: "Reče i postade; zapovedi i sazda se.“ On nas poziva da se setimo da je istina Božija prosta i jasna, bez obzira na to koliko sofisticirane i zamršene bile ljudske ideje i teorije.
Sveti Teofan misli za 23. utorak po Pedesetnici ukazuje na duboko značenje molitve u životu hrišćanina i način na koji ona treba da bude iskrena i sa pažnjom upućena Bogu. On ističe da je Gospod podario opštu molitvu, "Oče naš", koja obuhvata sve naše duhovne i telesne potrebe, ali nas podseća da nije moguće jednim obraćanjem obuhvatiti sve što možemo tražiti od Boga. Stoga, postoji mogućnost da se molimo i pojedinačno, izlažući pred Gospoda svoje konkretne želje i potrebe, bilo u crkvi ili kod kuće.
Sveti Teofan u svojoj misli za 23. sredu po Pedesetnici naglašava važnost molitve, ali i mudrost u načinu na koji Gospod odgovara na njih. On koristi lik zemaljskog oca kao primer, koji svojim detetu nikada ne bi dao kamen umesto hleba, niti zmiju umesto ribe. Na isti način, Gospod, kao Otac nebeski, ne bi dao nešto što nije za nas dobro, čak iako nam to u trenutku izgleda kao nešto što želimo ili što nam je potrebno. Često nam se može činiti da tražimo ono što je najbolje, ali Gospod, koji vidi širu sliku, zna da to što želimo može biti škodljivo za nas.
Sveti Teofan naglašava da "sabirati sa Gospodom" znači truditi se i raditi sa verom u Njega, po Njegovim zapovestima, uz Njegovu blagodati. To znači živeti u skladu sa duhovnim zakonima, i imati Boga kao vodiča u svakodnevnom životu. "Sabirati sa Gospodom“ podrazumeva da naše delanje bude usmereno ka dobru i istini, koja jedino dolazi od Gospoda. Bez Njegove pomoći, sve naše napore, ma koliko bili vredni, mogu biti uzaludni. U svetu postoje dve oblasti: dobra i zla, istine i laži. Samo dobro i istina, koja su darovi od Gospoda, predstavljaju pravu, trajnu i dragocenu imovinu.
