Dečaku je pretila transplantacija jetre, a lekari nisu davali nade. Međutim, posle molitve Svetima Zosimu i Jakovu u Manastiru Tumane, dogodilo se nešto što niko nije mogao da predvidi.
U svetu koji bezglavo juri, gde su svi zaokupljeni svojim brigama i obavezama, često zaboravljamo šta je zaista važno. Svako od nas nosi svoje terete, misleći da su oni najveći i najteži. Međutim, tek kada se u našoj porodici pojavi neko ko se suočava sa ozbiljnim zdravstvenim problemom, sve te svakodnevne brige se rasprše kao prah na vetru. U tom trenutku postajemo svesni da je zdravlje najveća i jedina istinska briga, a posebno kada je reč o zdravlju dece.
Tada prestaju sve reči, tada više ne postoji ništa osim molitve i nade, jer je samo Božja milost ta koja može doneti izlaz iz tame neizvesnosti.
Takva je priča sestre Teofanije, koja je na poslušanju u Episkopskom dvoru u Nikšiću, kod vladike Metodija. Ona svedoči o čudu vere i snazi molitve u jednom od najtežih trenutaka u njenoj porodici. Njene reči odjekuju sa tihom snagom, jer dolaze iz srca koje je prošlo kroz bol, ali i kroz duhovno prosvetljenje.
- U mojoj porodici rodio se dečak sa zdravstvenim problemom zbog kojih je trebalo da mu se izvrši transplantacija jetre. Bio je u bolnici na aparatima 65 dana. Dete je bilo potpuno žuto. Rekli su nam da treba da ide u Rusiju kako bi se obavila transplantacija jetre. Tako smo i nameravali da uradimo," priseća se sa suzama u očima sestra Teofanija.
U tim trenucima, porodica je bila na ivici očaja, neizvesnost je pritiskala njihove duše. Međutim, pre nego što su krenuli na put za Rusiju, sestra Teofanija je sa porodicom donela važnu odluku – odlučili su da se obrate za pomoć Svetima Zosimu i Jakovu u Manastiru Tumane, nadajući se čudu. Kada su stigli u svetinju u Tumanu, pali su na kolena, uzdižući molitve za spas deteta.
printscreen/instagram/manastir.tumane
Sestra Teofanija je na poslušanju u Episkopskom dvoru u Nikšiću
- Kleknuli smo svi, zapalili sveće i molili se Svetim Zosimu i Jakovu da pomognu našem Kirilu - priseća se ona.
Molitva, duboka i iskrena, uzdizala se iznad njih, obavijajući sve prisutne nekom nevidljivom silom. Verovali su, uprkos svemu, u moć svetaca i Božju promisao.
Kada su se vratili kući, dečak je i dalje bio žut, ali tada je došlo nešto neočekivano.
- Kad smo ga sutradan podigli, ja sam ga uzela u naručju. Dete je kasnije dobilo apetit. Spremali smo se za Rusiju, a šta će biti – to će Bog reći.
Put u Rusiju je bio ispunjen nadom i zebnjom, ali ono što su tamo čuli, bilo je pravo čudo Božje.
- Doktori su rekli: "Ovde je nekada nešto postojalo, ali detetu nije potrebna transplantacija, dete je zdravo."
Sa suzama radosnicama, vratili su se kući, svesni da je molitva bila uslišena.
- Ja sam im rekla da su Sveti Zosim i Jakov učinili. To se i potvrdilo - zaključuje sestra Teofanija, čija priča je svedočanstvo o snazi vere koja ne poznaje granice, o molitvi koja nadilazi ljudsku nemoć i o milosti koja dolazi od Boga. U trenucima kada smo najranjiviji, vera nas podiže, a molitva otvara vrata čudima. Jer gde je vera, tamo je i Bog, i u Njemu nema nemogućeg.
Pored arhitektonskih i duhovnih sličnosti, oba svetilišta služe kao mostovi između prošlosti i sadašnjosti. Manastir Ostrog i crkva posvećena Svetom Mihailu nose sa sobom priče o veri koja je opstala uprkos svim izazovima, podsećajući nas na snagu duhovnosti i kulturnog nasleđa.
Na samoj granici Srbije i Crne Gore, ovaj manastirski kompleks ne samo da odoleva vekovima, već i prkosi nevoljama i nedaćama koje su ga zadesile. Udaljenost i težak prilaz ne sprečavaju ljude svih veroispovesti da dolaze po isceljenje i duhovnu utehu.
Na dan kada Srpska pravoslavna crkva proslavlja Prepodobne Zosima i Jakova, a Manastir Tumane obeležava svoju slavu, vernik iz Beograda posvedočio je o potpunom ozdravljenju zahvaljujući ovoj svetinji, dodajući svoje ime na dugi spisak onih koji su na ovom svetom mestu pronašli duhovnu utehu i isceljenje.
Svedočanstvo o neobičnom događaju iz Banja Luke širi se društvenim mrežama. U domu ove porodice molitve su iznedrile čudo, dok ikona Bogorodice Trojručice i dalje mirotoči.
U manastiru Dohijar, ova čudesna ikona vekovima pruža utehu i isceljenje vernicima širom sveta. Njena moć potvrđena je kroz nebrojene priče o spasenju, a jedan od novijih primera je nemi mladić iz Strumice koji je izgovorio prve reči pred ovom svetinjom.
Od Jerusalima, preko Svete Gore do Rusije, od izgubljenih ruku do isceljenja – ova svetinja se 25. januara posebno proslavlja, a vernici joj se obraćaju za porođaj, zdravlje deteta i pomoć onda kada ljudska snaga više nije dovoljna.
Kako je slepi starac iz bolničkog paraklisa postao najtraženiji duhovnik Atine i zašto su se ljudi hvatali za njegove reči kao za poslednju slamku spasa.
Ako čovek ponižava druge, vređa ih, osuđuje i prema njima pokazuje prezir, ne može očekivati da će takav odnos ostati bez posledica po njegov duhovni život.
U besedi za 16. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje zbog čega je spasenje ljudi za Gospoda bilo poput hrane bez koje ne može da bude.
Pored posta, vernici se uzdržavaju i od različitih oblika telesnog zadovoljstva i luksuza, među kojima su intimni odnosi, upotreba kozmetike i parfema, kao i nošenje kožne odeće.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
