Monah i glavni ekonom Manastira Visoki Dečani kroz svoju priču otkriva duboku vezu s Kosovom i Metohijom I priča kako su njegovo monašenje i životni put ispunjeni duhovnim traženjem i ljubavlju prema svetinji.
Kada odete u Manastir Visoki Dečani, sretnete neke monahe na liturgiji, u crkvi, za pevnicom, u porti, u prodavnici manastirskoj, a neke će sresti samo retki jer su uvek u nekom poslu oko imanja, stoke, u kuhinji. Jedan od njih je otac Danilo (Kandić).
Ako ovog monaha sretnete ili budete na liturgiji koju on služi, privući će vam pažnju njegova visina i krupnoća. Ali ako budete imali priliku da s njim popričate, na manastirskoj ekonomiji ili na čardaku, otkrićete njegovu meku dušu i anegdotski način prikazivanja života u manastiru. I ne možete, a da ga ne zavolite tom istinskom, božanskom ljubavlju, koju nam je Bog darovao.
Na čardaku Miloševog konaka, uz kolače koje je toga jutra umesio za bratiju i goste, poveli smo razgovor o njegovom dolasku u manastir.
instagram printscreen/manastirdecani
Otac Danilo
I posle toliko godina otac Danilo se seća svog prvog susreta sa Kosovom i Metohijom, sa Gračanicom i Dečanima.
- Moj susret sa Kosovom i Metohijom je počeo mnogo pre nego što sam došao u manastir i pre nego što sam odlučio da budem monah. Bio sam student u Prištini, i moj prvi susret je bio u stvari sa manastirom Gračanica, još 1988. godine - seća se otac Danilo, prenosi pravoslavie.ru.
- Od tada je moj život počeo na Kosovu i tu je u stvari neka iskra koja je u mom detinjstvu tinjala u meni kroz priče moga dede, oca, kroz gusle koje smo slušali i taj kosovski ciklus pesama. Ja sam konstantno imao tu klicu tog Kosova i čini mi se kad sam došao da studiram, a posle naravno i kad sam ostao, da je ispunjen neki moj san i vizija da treba tu da budem i tu da živim. I tada su bila turbulentna vremena i za studiranje i za život u Prištini i na celom Kosovu, i ja sam svoje slobodno vreme provodio u manastiru Gračanici.
Tada je još bila pokojna mati Efrosinija igumanija i ja sam se nekako vezao za to sestrinstvo i poslušanje, da budem od koristi manastiru u slobodne dane, i tako da sam svaki vikend odlazio u Gračanicu, bivao na službe, pomagao sestrama na ekonomiji. Tako sam nekako počeo da ulazim u dubinu vere. Ja jesam bio kršten, bio donekle tradicionalno, porodično u veri, ali tu dubinu vere, postojanosti i te istine, ja sam spoznao prvo u Manastiru Gračanici od pokojne mati Efrosinije, koja je, mogu slobodno da kažem, bila moja duhovna majka.
Ona je mene zaista porodila duhovno, otvorivši mi oči i pokazavši mi istinu. Može čovek da veruje u sve i svašta, danas je sve dozvoljeno, ali treba verovati i videti gde je istina u veri. Tako da zaista veliku blagodarnost i zahvalnost imam prema mati Efrosiniji.
instagram printscreen/manastirdecani
Otac Danilo je glavni ekonom Visokih Dečana
Da li je mati Efrosinija blagoslovila da se zamonašite?
Kada sam završio fakultet i našao se na životnoj prekretnici, nisam mogao da se ostvarim u svetu, jednostavno nije me privlačilo. Jesam počeo da radim u Nikšićkoj mlekari kao inženjer, međutim to je bilo kratkog daha, mene je nešto vuklo ovamo, tinjalo je nešto u meni da se moram vratiti na Kosovo. Nije bilo definicije da je to manastir, ali ja sam morao da se vratim i jednostavno sam nakon kratkog traženja, šta, kako, savet od mati Efrosinije dobio.
Ja kažem mati, ja bih ipak išao u manastir, nije ovo za mene. I, kako se ona obradovala, kako je ona srećna bila. Ona je sve vreme preplakala od radosti. Kad sam ja nju pitao gde da idem, mati? a ona kaže u Dečane. I ja sam došao u Dečane gde sam već bio prethodne godine da pomažem oko slave. Voleo sam ja da obilazim puno manastire, pogotovo kad počinje ona naša jesenja plejada slava, počevši od Svetih Vrača u Zočištu, pa Gračanice, Dečana, Crne Reke, Sopoćana.
Moram još da pomenem i da je pečat mog odlaska u Dečane bio i pokojni otac Lazar, iguman ostroški. Imao sam nekako tu pomisao da ne ispadne da prođem pored Ostroga, kao idem da tražim nešto veće i više na Kosovu. I kad sam ja ocu Lazaru ispričao da hoću da idem u manastir i da imam tu dilemu da li da ostanem u Crnoj Gori ili da idem u Dečane, otac Lazar je rekao ,,Dobro si izabrao, neće se Sveti Vasilije naljutiti na Svetoga Kralja, naprotiv, samo ti idi i srećan ti put!" Zaista, taj njegov blagoslov me prati do dana današnjeg, da sam ovde došao i ostao, hvala Bogu.
instagram printscreen/manastirdecani
Otac Danilo se zamonašio 2000. godine u Manastiru Visoki Dečani
Rekli ste, oče, da ste išli i u Zočište. Možete li da nam ispričate neko sećanje iz Zočišta?
Nosim divnu sliku iz Zočišta koja mi je pomogla da se opredelim za manastir. Te 1996. godine je bio, sada pokojni, otac Romilo monah u Zočištu. I sećam se bila je Cvetna nedelja i zapao neki sneg i nisam mogao da se vratim za Prištinu i tada sam ostao par dana više, na poslušanju kod oca Romila. On je radio one ramove za pčele, a mene je kopkalo kako ću ja, ako odem u manastir, da ostavim roditelje, to jest majku, baku kod koje sam živeo, da li ću ja da izdržim ovde, da li ću moći da savladam sve...
I ja sam oca Romila, stidljivo i radoznalo ispitivao kako je on otišao u manastir, a on kaže ma nemoj da se ti brineš, Bog će da brine za sve. I tada mi je ispričao njegovu priču i kako je on ostavio roditelje. Brat mu je poginuo na ratištu i nikad mu groba nije našao. ,,Eto vidiš, Bog brine za moje roditelje, nije ih napustio, ne fali im ništa. Da, fali im sin, imaju tu tugu, ali imaju i veru, tako da nemoj da se brineš..." I tada sam video to monaško smirenje, to mi je bila slika kako treba da izgleda monah. Njegov trud, rad, molitva i konstantno pogled u zemlju. Ovo je prava slika monaha. Tu sam, u Zočištu, zaista tu lekciju savladao i bio sam jako blagodaran Svetim Vračima.
A isto, to je bilo uoči slave Svetih Vrača, kad sam se Bogu molio da mi otkrije šta da radim dalje (znate kad čovek treba da ode u manastir i uopšte da nešto u životu prelomi, da li da ostane u svetu koji živi, pa treba da prelomi neki svoj period života, da li će da se zaposli, da li će da napusti zemlju, sve su to duševni ili duhovni lomovi kod čoveka).
Ja sam posle bdenja u Zočištu, kad su svi otišli na večeru, ostao sam u crkvi i zaista iz dubine duše, nikad tako, čini mi se, nisam ni ovde zavapio Gospodu, da mi otkriju Sveti Vrači koji je moj put. I verujte, kao u nekom snu, neću reći polusnu ili magnovenju, ja sam se onako šćućurio ispod onoga kivotića, kao da sam zaspao i mene posle crkvenjak probudio u pola jedanaest i kaže hajde dete, idi odmaraj, i mene samo bilo u glavi i srcu ,,u manastir".
Znači, nema ni karijere, ni posla, ni braka, ni ovo, ni ono, samo manastir. I verujte to je bilo 14. novembra, i ja sam otišao već sledeće godine za Veliki petak. S tom mišlju sam otišao, živeo tih četiri, pet meseci do mog odlaska u manastir i shvatio da je to to. Tako da Svete Vrače mnogo volim i Zočište kao manastir.
Došao sam u Dečane, to je bio Veliki petak 1997. godine, pred sam početak sukoba, nažalost, i tih ratnih dešavanja na Kosovu, tako da baš početak nije bio lep i srećan po okolinu. Za mene kao monaha i kao čoveka koji je rešio da ga se to ništa ne dotiče i nije toliko bilo strašno, jer ovde zaista Sveti Kralj i blagodat svetinje su pokrivale sve nedostatke i svu tu tegobu i to što nam se dešavalo okolo. Tada sam došao, čvrsto odlučio i nisam se dvoumio ni u jednom trenutku i evo svih ovih 26 godina, hvala Bogu, još uvek sam tu.
Kako je vaša porodica prihvatila vaše monašenje?
Pa kako ko. Majka teško, nikad se nije pomirila, ona je dolazila ovde pokušavajući da me na lep način vrati, međutim, nije to uspelo. Sestra mi je došla odmah. Najveća ratna dejstva kad su bila, sestra je došla da me obiđe i ona se ovde tada krstila i od sestre i njene dece i njenog supruga uvek sam imao podršku i to mi je mnogo značilo. Dok braća nisu, pogotovo mlađi brat, on i dan-danas neće o tome da razgovara, ali to je njegova stvar.
Monašenje je bilo u Dečanima?
Jeste, 2000. godine.
Prošlo je mnogo vremena od tada. Vi ste jeromonah, protosinđel i služite liturgiju, ali u manastiru su i određena poslušanja. Kažite nam, oče, kako izgleda jedan monaški dan, kako započinje i kako ste se vi uklopili u taj život sa poslušanjima?
Svaki mlad čovek kad dođe u manastir donese svoje talente. Neko je prirodno nadaren za nešto, neko je školovan za nešto, i onda u manastiru bude jedno vreme period poslušanja, kad je on poslušnik. Iskušenik prođe svako poslušanje i za sve mora biti spreman.
Međutim, vremenom se kristališe za šta je taj čovek. To prati iguman kao duhovnik, prati ekonom manastira i starija bratija, što bi rekli savet staraca, i onda ovom čoveku izađu u susret. Ako vidite da čovek nije za teške fizičke poslove, nije za polje, nije za štalu, nije za cepanje drva, ali mu ide lepo ikonografija, ume da kuva lepo, da prevodi, da mu idu dobro jezici, dobar je vozač, onda se "pogura" u tom pravcu. S druge strane, kad je neki veći posao, sva bratija učestvuje koliko ko može, koliko ko zna, koliko ko ima snage. Mi smo nekad, dok smo bili mlađi, i dok nas je bilo više, imali 27 motika.
instagram printscreen/manastirdecani
Otac Danilo
Svaki je svoju motiku imao i kukuruz se kopao ručno, nije bilo traktora i freza ili prskanja. Nego svaki svoju motiku zaduži, počev od igumana Teodosija koji je tad bio, pa redom, i svaki je radio po potrebi. Kad je seno, svi idemo u seno, kad je žetva svi u žetvu, kad se sprema slava svi u kuhinju, kad treba da se opere suđe svi peremo suđe... A opet ponaosob, zna se svaki šta radi, imaju podeljeni sektori, da kažem, što je mnogo lakše, i pojedini brat je zadužen za taj sektor, za to poslušanje, a on dobije još par ljudi, po mogućnosti da ih imamo, da mu pomažu.
Tako funkcioniše kod nas više radionica, tipa ikonopisna, duborezna radionica, kuhinja, štala, ekonomija, mašinski deo gde su nam mašine, kotlarnica, gostoprimnica, ljudi za crkvu... Uglavnom pokrivamo sva ta glavna poslušanja, a koliko Bog da ljudi za ispomoć, dobro bi bilo. Tako se uglavnom određuju poslušanja. Ja potičem iz jedne domaćinske porodice, gde se celog života radila poljoprivreda i stočarstvo. Pošto sam završio poljoprivredni fakultet, u manastiru sam dobio poslušanje, ono što volim.
To je što bi se reklo, duhovni test. Da su mi dali nešto što ne volim, pitanje je kako bih se snašao, ali bih sigurno morao prihvatiti. Ali zaista, imamo tu slobodu i razumevanje od strane igumana i starešine da se čoveku da radi ono što najviše voli i što ume najbolje da radi.
Tako da sam ja odavno zadužio ekonomiju, što se tiče poljoprivrede, a pošto se u manastiru definiše funkcija ekonoma, postao sam i ekonom manastira i to je jedna ogromna paleta obaveza, počev od bavljenja poljoprivredom, brige o stoci, o nabavci hrane za stoku, šta će se posejati, šta će se požnjeti, hrana za manastir, kuhinja manastirska, zimnica, kompletan taj deo, što bi u vojsci nazvali intendantski deo.
Bukvalno se moje poslušanje vezuje za taj intendantski deo, jer se zaista brinem o svemu, počev od hrane za ljude, za bratstvo, pa do stoke i svega što iziskuje taj posao.
Zadužbina Nemanjića, obasjana svetlošću novog rukopoloženja i ispunjena radošću zbog sprovedene Odluke Ustavnog suda tzv. Kosova, na koju su čekali od 2016. godine, konačno je dočekala pravdu. Uz Božju pomoć i monaško strpljenje, pravda je zadovoljena.
Ikonopisanje je više od umetnosti - to je duhovni čin kroz koji se projavljuje božanska prisutnost. Episkop novobrdski za Religiju pripoveda o svom iskustvu u ikonopisanju i dubokoj vezi između vere i umetnosti.
Zbog značaja koji ima u srpskoj istoriji i duhovnosti, o ovom svetom mestu se mnogo zna, ali postoje i pojedinosti koje su manje poznate široj javnosti, a jednako su značajne za istoriju manastira i srpsko duhovno nasleđe.
U svojoj besedi posle liturgije, vladika Teodosije govorio je vernicima okupljenim iz svih delova Kosova i Metohije o značaju vere u iskušenjima, naglašavajući da se čak i u trenucima slabosti rađaju novi počeci i bolje sutra za Srbe na ovim prostorima.
Podvižnik manastira Visoki Dečani, iako bez vida, prenosi nebesku mudrost i postojanu veru. Njegov izvanredan dar za pojanje dirne svakog ko ga čuje, dok bratstvo i vernici o njemu govore sa najvećim poštovanjem.
Uz igumaniju Matronu, isposnice Manastira Budisavci održavaju plamen vere i ljubavi. U teškim okolnostima i stalnim opasnostima, s molitvom i predanošću, dočekuju verne duše koje traže utehu i mir u blizini Božijoj.
Monah i glavni ekonom Manastira Visoki Dečani kroz svoju priču otkriva duboku vezu s Kosovom i Metohijom I priča kako su njegovo monašenje i životni put ispunjeni duhovnim traženjem i ljubavlju prema svetinji.
Stručnjaci iz celog sveta okupili su se da istraže duhovnu i kulturnu baštinu Mediterana, uz neponovljive priče o tradiciji, istoriji i svakodnevici ovog čarobnog prostora.
Sveti Teofan naglašava da je srce koje je ispunjeno dobrotom neprestano žudi za prilikama da čini dobro. Kao što gladan čovek ne zaboravlja hranu dok ne utaži svoju glad, tako i istinski dobri ljudi ne miruju dok ne ostvare dobra dela. Kada to postignu, oni se ne zadržavaju na onome što su učinili, već gledaju unapred, težeći novim izazovima i prilikama. U svetu prepunom buka i samopromocije, Sveti Teofan nas podseća da je prava snaga u skromnosti, u delima koja se ne očekuju da budu primećena.
Kada je počelo gonjenje hrišćana u vreme cara Avrelijana, Hariton je bio izveden na sud. Sudija mu je tražio da se pokloni idolima, ali mu Hariton rekao: "Svi vaši bogovi su besovi, koji su negda zbog gordosti svrgnuti s neba u ad preispodnji“.
Religija.rs vas poziva da kroz svoje fotografije zabeležite najvažniji trenutak hrišćanskog života i osvojite zlatne darove koji, pored materijalne, nose i duhovnu vrednost, jer doprinose očuvanju bogate pravoslavne tradicije.
Starešina Hrama Svete Trojice u naselju Mudrakovac, protojerej Ivan Cvetković, ovu svetiteljku smatra zaštitnicom kruševačkog kraja i ističe da svakome ko se njoj molitveno obraća - ona preobilno daruje milost Božju.
Ikonopisanje je više od umetnosti - to je duhovni čin kroz koji se projavljuje božanska prisutnost. Episkop novobrdski za Religiju pripoveda o svom iskustvu u ikonopisanju i dubokoj vezi između vere i umetnosti.
Svedočanstvo o neobičnom događaju iz Banja Luke širi se društvenim mrežama. U domu ove porodice molitve su iznedrile čudo, dok ikona Bogorodice Trojručice i dalje mirotoči.
Sveti Teofan naglašava da je srce koje je ispunjeno dobrotom neprestano žudi za prilikama da čini dobro. Kao što gladan čovek ne zaboravlja hranu dok ne utaži svoju glad, tako i istinski dobri ljudi ne miruju dok ne ostvare dobra dela. Kada to postignu, oni se ne zadržavaju na onome što su učinili, već gledaju unapred, težeći novim izazovima i prilikama. U svetu prepunom buka i samopromocije, Sveti Teofan nas podseća da je prava snaga u skromnosti, u delima koja se ne očekuju da budu primećena.
Sveti Teofan ukazuje na to da su ubeđenja rezultat svega što nas okružuje – od odgoja do kulturnih uticaja. Važno je da u našem srcu prepoznamo istinu Božiju koja nas vodi ka spasonosnim ubeđenjima. S druge strane, postoje i laži koje nas mogu skrenuti s puta. U tom svetlu, sud Božiji nas poziva da preuzmemo odgovornost za svoja ubeđenja i postupke.
U svetu prepunom nevidljivih opasnosti vernici traže zaštitu od različitih vrsta magije. Važno je pročitati celu molitvu, a ne neku njenu skraćenu verziju jer jedino tako može doneti mir i duhovnu zaštitu svakom domu.
Pronalaženje trenutaka za duhovnu refleksiju postaje ključno za unutrašnji mir. Otkrijte načine kako da uvrstite duhovne prakse u svoj užurbani život i doživite ispunjenje koje donosi pravoslavlje.
Uz blagoslov mitropolita žičkog završava se oslikavanje veličanstvene svetinje, poznate po čudu – zvonu koje zvoni bez dodira ljudske ruke. Majstori predano oslikavaju zidove svetinje, dok svaki novi potez kista donosi delić Carstva Nebeskog na zemlju.
Dečaku je pretila transplantacija jetre, a lekari nisu davali nade. Međutim, posle molitve Svetima Zosimu i Jakovu u Manastiru Tumane, dogodilo se nešto što niko nije mogao da predvidi.
U porti hrama Svetog Save u Molu, uz prisustvo mitropolita i episkopa, obeležen praznik Prenosa moštiju Svetog Irineja Bačkog i svetih mučenika bačkih, a tom prilikom dodeljenasu i visoka priznanja za doprinos crkvenom životu i obnovu svetinja, uz nadahnutu besedu vladika Irineja i Heruvima.
Tokom proslave u zadužbini Nemanjića, mitropolit žički Justin služio je svetu arhijerejsku liturgiju. Ovaj svečani trenutak u sebi nosi poruku o duhovnoj povezanosti i značaju zajedništva među ljudima, ističući važnost vere u svakodnevnom životu.
Ovaj deo crkvenog kanona izaziva brojne kontroverze i smatra se prevaziđenim, ali kako bi se ovo pravilo bolje razumelo, treba u obzir uzeti i vremenski kontekst u kojem je doneto i kojem nije cilj bio da uvredi ili diskriminiše ženu, već upravo da je zaštiti.
