Sveti Teofan, kroz misao za 17. nedelju po Pedesetnici, ističe duboku povezanost između vere i spasenja. Njegova analogija s Mojsijevom zmijom u pustinji osvetljava važnost Hristove žrtve, koja nam pruža put ka večnom životu. Verujući u Sina Božijeg, stičemo snagu koja nas osnažuje i ispunjava Božijom blagodaću.
Vera nije samo pasivno stanje, već aktivna sila koja privlači Božje blagovoljenje i osnažuje naš duh. Kada je naša vera jaka, čvrsto se držimo Gospoda, ali slabost u verovanju može nas dovesti do pada. Teofan naglašava potrebu za budnošću i čuvanjem vere, jer ona predstavlja izvor snage u trenucima iskušenja.
U svetlu ove poruke, Sveti Teofan nas da ne zaboravimo snagu vere i da se oslanjamo na Gospodovu pomoć, kako bismo prevazišli životne prepreke i sačuvali svoj put ka večnom životu. Verujući, ne samo da se osnažujemo, već postajemo i nosioci Božje blagodati u svetu koji nas okružuje.
"I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba da se podigne sin Čovečiji, da svaki koji veruje u Njega ne pogine, nego da ima život večni (Jn.3,14-15). Vera u Sina Božijeg, koji je razapet radi nas, jeste sila Božija za spasenje, jeste živi izvor oživotvoravajućih naravstvenih stremljenja i namera. Ona je primalac obilne blagodati Svetog Duha, koja uvek u srcu prebiva, kao i sakrivenih nailazaka blagodati koji se u pravo vreme, u času nevolje, šalju odozgo. Vera sadrži ubeđenja koja privlače Božije blagovoljenje i silu odozgo. Jedno i drugo zajedno i jeste sticanje večnog života. Dok je ovaj život celovit, Hrišćanin se ne koleba, jer se prilepljuje za Gospoda i jedan je duh sa Njim. Gospoda, pak, ništa ne može pobediti. Zbog čega se, onda, ipak pada? Zbog slabljenja vere. Slabe hrišćanska ubeđenja, slabi i naravstvena energija. Po meri tog oslabljenja, blagodat se istiskuje iz srca, i rđavi pozivi podižu glavu. U određeni čas dolazi do saglasnosti sa njima i – eto pada. Ti, ipak, budno čuvaj veru u svoj njenoj širini i nećeš pasti. U tom smislu sveti Jovan i govori da rođeni od Boga ne čini greh (1.Jn.3,9)".
Sveta Teofan kaže prva faza greha počinje u obliku zle pomisli koja se javlja kao "seme" u našim mislima. To seme, ako ne bude odbačeno, može se razviti u stvarne postupke. On naglašava važnost prepoznavanja tih pomisli i njihovog trenutnog odbacivanja. Čim ih primetimo, trebamo ih odbaciti s trezvenošću i hrabrošću, jer će u suprotnom postati sve jače i teže će ih biti ignorisati. On upozorava i na uticaj "nečistih sila" koje su svuda oko nas. One pokušavaju da nas navedu na zlo, a mi moramo biti budni i spremni da se odupremo njihovim porivima. Ova unutrašnja borba nije samo pitanje lične odgovornosti, već i duhovnog rasta kroz molitvu i samodisciplinu.
Sveti Teofan takođe ističe da Gospod nije daleko od nas, već je uvek prisutan i spreman da pomogne. Međutim, ističe, da uspeh naših molitvi zavisi od nas i naše sposobnosti da se povežemo s njim kroz veru, nadu i predanost. Svaka molitva zahteva određenu "meru" - dubinu i iskrenost koju uložimo. Važno je razumeti da se ta mera ne može precizno odrediti, već se razvija kroz iskustvo i praksu molitve. Gospod nas poziva da se trudimo, da rastemo u našoj veri i da se ne obeshrabrujemo, jer kada postignemo tu sposobnost da primimo, on će nam odgovoriti.
Sveti Teofan sugeriše da je ovo odsustvo volje za verom možda duboko ukorenjeno u ljudskoj prirodi i da je ono neodvojivo od uticaja "oca tame“, što simbolizuje mračne sile koje deluju protiv svetlosti i istine. Njegova misao poziva na preispitivanje vlastitih stavova i otvorenost prema duhovnoj istini, dok istovremeno upozorava na zaslepljenost koja dolazi od sumnje i nevoljnosti da se poveruje.
Na kraju, on nas podseća da istina može biti jednostavna, ali da je ljudska sklonost da se odbaci ili iskrivi često komplikovanija od same istine.
Mudre devojke, svesne neophodnosti unutrašnjeg ulja — blagodati Duha, žure ka nebeskom Ženiku. One su spremne, jer su posvetile svoje srce Gospodu, prikupljajući ljubav i duhovnu energiju. Njihova usredsređenost na nebeske vrednosti omogućava im da uđu u carstvo Božije. S druge strane, lude devojke ostaju vezane za zemaljske stvari, verujući da im telesni ukrasi donose blagoslov. Njihova lenjost i samouverenje sprečavaju ih da se pripreme za susret s Gospodom, što rezultira promašenim putem i gubitkom duhovne blagodati.
