Arhimandrit Zaharija iz Tanzanije krenuo je na neobično duhovno putovanje – odrastao je u rimokatoličkoj porodici, susreo se sa pravoslavljem i postao monah, služeći u Rusiji.
Priča oca Zaharije, arhimandrita iz Tanzanije, svedoči o dubokom duhovnom putovanju, prelasku iz rimokatoličanstva u pravoslavlje, monašenju i službi u Ruskoj pravoslavnoj crkvi. Rođen u rimokatoličkoj porodici kao najmlađe dete među petoro, otac Zaharija je rano osetio poziv da traga za istinskom verom. Njegov životni put ka pravoslavlju počeo je 1998. godine, kada je jedan misionar Grčke pravoslavne crkve došao u njegovo selo i počeo da propoveda o pravoslavlju.
- Moje duhovno putovanje iz rimokatoličke crkve u pravoslavnu crkvu započelo je 1998. godine. Jedan misionar iz Tanzanije, misionar Grčke pravoslavne crkve, došao je u naše selo. Tada je počeo da propoveda o pravoslavnoj crkvi. Cela moja porodica, zajedno sa mojom majkom, pohađala je te pouke dve godine. Nakon toga smo se krstili - svedoči otac Zaharija.
youtube/printscreen/Патриарший Экзархат Африки
Arhimandrit Zaharija
Ovaj korak bio je ključan, ali samo početak njegovog duhovnog hodočašća. Njegova posvećenost ga je vodila do bogoslovije u Bukobi, gde je proveo dve godine pre nego što je otišao u Aleksandriju, u Seminar Svetog Atanasija. Godine obrazovanja i duhovnog rasta u Aleksandriji postavile su temelje za njegovu buduću službu:
- Tamo sam studirao šest godina. Godine 2010. postao sam monah.
Po povratku u Tanzaniju, Zaharija je bio posvećen misionarskom radu u svom rodnom kraju, ali je ubrzo postao svedok velikog raskola u pravoslavnom svetu, kada je patrijarh aleksandrijski Teodor odlučio da prizna nekanonsku crkvu u Ukrajini. Ovaj događaj bio je ključan za Zahariju i mnoge afričke sveštenike, koji su odbacili ovu odluku i potražili duhovno utočište u Ruskoj pravoslavnoj crkvi.
- Kada smo mi, sveštenici, odbili tu odluku, počeo je sukob između sveštenika u Tanzaniji i Patrijaršije aleksandrije. Tada sam se pridružio Ruskoj pravoslavnoj crkvi, jer je ona čvrsto stajala u odbrani kanonske Pravoslavne crkve u Ukrajini - objašnjava arhimandrit Zaharija.
youtube/printscreen/Патриарший Экзархат Африки
Otac Zaharija, rođen i odrastao u rimokatoličkoj porodici, prešao je u pravoslavlje
U Rusiji, otac Zaharija našao je ne samo duhovnu zaštitu, već i inspiraciju u bogatom monaškom životu i tradiciji Ruske pravoslavne crkve.
- Ruska pravoslavna crkva ima veoma bogatu tradiciju pravoslavlja i čuva blago pravoslavne crkve širom sveta. Kada je reč o monaškom životu, Ruska pravoslavna crkva je veoma snažna, jer je, u pravoslavlju, monaštvo osnova Pravoslavne crkve - naglašava otac Zaharija.
Njegov boravak u Rusiji produbio je njegovu duhovnost, posebno kroz iskustvo monaškog života, gde je našao snagu i smernice za poslušnost, ljubav i duhovni rast. Otac Zaharija ističe i ulogu Duhovne akademije Svetog Petra u Sankt Peterburgu, koja ga je posebno impresionirala. Iako je jezička barijera izazov, Zaharija se trudi da usvoji tradicije koje ga nadahnjuju.
youtube/printscreen/Патриарший Экзархат Африки
Arhimandrit Zaharija
Njegova posvećenost Svetoj Matroni Moskovskoj, koju je izabrao za zaštitnicu svoje nove zajednice u Tanzaniji, govori o dubokoj vezi sa ruskim svetiteljima.
- Moj omiljeni svetac u Rusiji je Sveta Matrona Moskovska. Kada smo osnovali našu novu zajednicu Ruske pravoslavne crkve u mojoj zemlji, posvetili smo je Svetoj Matroni - sa poštovanjem govori otac Zaharija.
Priča oca Zaharije nije samo svedočanstvo o prelasku iz jedne vere u drugu, već o duhovnom putovanju ispunjenom ljubavlju prema Bogu, predanošću monaškom životu i posvećenošću misionarskom radu. Ona nas podseća na neprolaznu snagu vere i ulogu pravoslavlja kao svetionika duhovnosti za ljude širom sveta.
Egzarh patrijarha moskovskog i cele Rusije u Africi, mitropolit zarajski, objašnjava zašto afrički narod sve češće pronalazi duhovno utočište u Ruskoj pravoslavnoj crkvi, kako se gradi prisustvo na ovom kontinentu i uspostavlja dijalog sa drugim crkvama koje deluju na tom svetom tlu.
Mlada žena sa juga Afrike, koja je došla u Srbiju iz ljubavi, ponela je sa sobom i želju za duhovnim ispunjenjem. Pre dve godine preselila se u Čačak i otkrila bogatstvo pravoslavne tradicije koja je za nju postala izvor snage i inspiracije.
Moja majka je ostala u blaženom stanju, što se kaže, međutim, oni nikome nisu mogli da kažu, bojali su se, pošto su bili mnogo mladi, a nisu još bili u braku, pričao je Vidović.
Ovaj običaj duboko je ukorenjen u narodnoj tradiciji, pa se mladenci daruju, dočekuju prijatelje i porodicu, simbolično pokazujući gostoprimstvo, ljubav i zajedništvo koje tek treba da raste i sazreva.
U besedi za nedelju 4. sedmice Velikog posta, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako vera daje smisao stradanju, mučeništvo spaja sa svetiteljima, a trud vodi ka svetlosti koja nadmašuje ljudsku sreću.
Dodatni razlog zašto ovaj praznik ne treba posmatrati kao povod za gozbu i veselje je što on uvek pada u vreme posta, kada Crkva izričito zabranjuje sve skupove ovakve vrste.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetih četrdeset mučenika sevastijskih po starom i Svetog Vasilija Ankarskog po novom kalendaru. Katolici slave Svetu Leu Rimsku, muslimani obeležavaju treći dan Bajrama, dok Jevreji danas nemaju većeg opšteg praznika.
U trenucima kada čovek ostaje bez unutrašnjeg oslonca, reči shiarhimandrita Joanikija podsećaju na snagu koja deluje neprimetno - tiho sabira, leči i dopire dalje nego što možemo da sagledamo.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Kako tri različite verske tradicije koriste uzdržavanje od hrane i molitvu da bi ojačale duhovnu disciplinu, približile se Bogu i razvile solidarnost prema bližnjima – prikaz jednog dana posta u svakoj religiji.
Pravoslavci danas obeležavaju Svetog proroka Avdiju po starom kalendaru, Svetog proroka Avakuma po novom, katolici nemaju svečani praznik, dok je u judaizmu i islamu današnji dan posvećen redovnoj molitvi i svakodnevnim verskim obavezama.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju različite svetitelje po starom i novom kalendaru, katolici započinju Došašće i slave Svetog apostola Andrija, dok je u judaizmu i islamu današnji dan posvećen redovnoj molitvi i svakodnevnim verskim obavezama.
Od "izleta" u pokret Hare Krišna do misionara koji je hiljadama mališana u Sijera Leoneu postao jedina nada – životni put oca Temisa Adamsa otkriva kako se čovek menja kada izabere da pripada onima koji nemaju ništa.
U besedi za nedelju 4. sedmice Velikog posta, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako vera daje smisao stradanju, mučeništvo spaja sa svetiteljima, a trud vodi ka svetlosti koja nadmašuje ljudsku sreću.
U trenucima kada čovek ostaje bez unutrašnjeg oslonca, reči shiarhimandrita Joanikija podsećaju na snagu koja deluje neprimetno - tiho sabira, leči i dopire dalje nego što možemo da sagledamo.
Predsednik Vrhovnog sabora Islamske zajednice Srbije otvara lične i duhovne teme – od značenja praznika, preko tišine posta i borbe sa sopstvenim egom, do sećanja na svoje odrastanje i poruka o snazi zajedništva među ljudima.
Od zajedničke molitve na musali do susreta za porodičnom trpezom, praznični dani donose posebnu kulturu ophođenja u kojoj svaka izgovorena čestitka nosi poruku poštovanja, vere i bliskosti među ljudima
Ketrin Krik je od audicija za filmove došla do punih arena i miliona pregleda, uz egzorcizme obećava isceljenja, dok verski analitičari upozoravaju da iza svega stoji zloupotreba vere i profit.
Jevanđeljska poruka otkriva šta čovek zaista može da izgubi dok juri za prolaznim stvarima, a snažna pouka iz svakodnevnog života upozorava koliko odlaganje duhovnog buđenja može biti kobno.
