Crkva nas uči da je i patnja dobra za nas, da mi kroz nju sebe obezbeđuje spasenje i mesto u Carstvu nebeskom, ali da ona nikako ne sme prerasti u očajanje.
Mada se smrt u hrišćanstvu tretira kao sastavni deo života i samo kao prelazak iz ovozemljaskog života u onaj nebeski, upokojenje bliskih osoba spada u najstresnije događaje i izaziva tugu velikih razmera.
Sa druge strane, crkva nas uči da je i patnja dobra za nas, da mi kroz nju sebe obezbeđuje spasenje i mesto u Carstvu nebeskom, a da ugodnost vodi u propast. Bez muke, prema hrišćanstvu, ne možemo da steknemo nikakvo dobro. Ma koliko da imamo nevolja, ma koliko da trpimo i da stradamo, i ma koliko da patimo ništa se od svega toga ne može uporediti sa stradnjem Isusa Hrista i dobrima koje nam je Bog pripremio.
Printscreen/Youtube/СВЕТОСАВСКА БАШТА
Otac Đorđe Milojković
Otac Đorđe Milojković kaže da je tuga normalna posle smrti bliske osobe, ali da ona nikako ne sme da preraste u očajanje. Hrišćanstvo, naime, očaj tretira kao huljenje na Duha Svetoga.
- I kad tugujemo moramo da imamo neku meru. Sveti apostol Pavle kaže da smemo da tugujemo i žalimo, ali ne smemo da očajavamo. Tuga ne sme da se pretoči u očajanje i da nas to zaustavi u životu. Svako od nas je dobio neko svoje vreme, to vreme koje mi delimo sa drugima trebalo bi dok smo zajedno kvalitno da delimo... Tada treba razmišljati o svojim bližnjima, šta i koliko možemo jedni drugima da pomognemo - kaže otac Đorđe Milojković i dodaje:
- Onda ćemo i onoga trenutka kada vidimo da je naša končina blizu ili končina našeg bližnjeg, mnogo laganije i lakše da dočekamo taj trenutak, jer smo izvršili volju Božju i ono što je Gospod od nas očekivao.
Sveti Teofan ukazuje i na to da istinski hrišćanin, koji se drži straha Božijeg, ne nameće svoje stavove drugima, već ih izdvaja kroz smirenost i ljubav prema bližnjem. Takav čovek ne žudi za sukobima, već pažljivo i smireno živi, pokazujući svojim postupcima da nije sudija drugih, već miran vodič u svom ličnom životu i životu porodice. Pokušaj da se postane "samozvani učitelj“ vodi ka suprotnom - do izazivanja nesporazuma i prepoznavanja u tom postupku arogancije, koja ne doprinosi duhovnom napretku. Prava hrišćanska revnost, bez obzira na okolnosti, mora biti utemeljena u smirenju i blagorazumnosti.
Kao što u našim crkvama više ne postoje vratari, koji bi u hram propuštali samo pravoslavne, tako i u katoličku crkvu mogu ulaziti i pravoslavni, pa čak i za vreme mise. Međutim, razlika je između prisustvovanja misi i zajedničkog moljenja , govorio je otac Dušan.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Nekada se kuvao bez mnogo komplikovanja, od namirnica koje su bile pri ruci, a upravo spoj povrća, začina i kremastog završetka daje mu poseban karakter.
U vreme cara Prova Trofim i Savatije odbili su da učestvuju u obredu posvećenom Apolonu, dok je senator Dorimedont zbog svoje vere podelio njihovo stradanje.
Razgovor u Novom Sadu obuhvatio je i pitanje vrednosti koje mladi usvajaju tokom školovanja, kao i budućnost visokoškolske ustanove koja bi nosila ime prvog srpskog arhiepiskopa.
Ljubav nije samo emocija, već pokretač života, smisao postojanja i temelj svakog zdravog odnosa, bilo da je reč o porodici, prijateljstvu, partnerstvu ili zajednici.
U besedi za 18. sedmicu po Duhovima, svetitelj podseća na Hristove reči „Ja sam vaskrsenje i život“ i govori o razlici između nade u buduće vaskrsenje tela i potrebe da se unutrašnji život probudi još ovde, dok za to imamo vremena.
Da li je dovoljno da čoveku bude žao zbog učinjenog ili se od njega traži mnogo dublja promena? Svetogorski starac ukazuje gde počinje istinsko preobraženje i čemu ono vodi.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
U besedi za 18. sedmicu po Duhovima, svetitelj podseća na Hristove reči „Ja sam vaskrsenje i život“ i govori o razlici između nade u buduće vaskrsenje tela i potrebe da se unutrašnji život probudi još ovde, dok za to imamo vremena.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
