Hristos nije došao da donese novu nauku, on je došao da bi nam doneo novi život, govorio je Starac Nikon svetogorac
U hrišćanstvu smrt se smatra neizbežnim delom života, simbolizujući prelazak iz ovog, zemaljskog života, u večni, nebeski. Iako to prihvatanje smrti može pružiti određenu utehu, smrt voljenih osoba ostaje jedan od najstresnijih i najtragičnijih trenutaka u životu, koji izaziva duboku tugu.
S druge strane, crkva nas uči da patnja ima svoju vrednost i da je kroz nju moguće ostvariti spasenje i zaslužiti mesto u Božijem carstvu. Prema hrišćanskom učenju, patnja nije nešto što treba izbegavati, već je to put do istinskog dobra. Učenici hrišćanstva veruju da bez patnje ne bi mogli da postignu duhovni napredak i spasenje.
Patnja posle gubitka bližnjih smatra se normalnom sve dok ona ne pređe u očajanje, koje se smatra božjim grehom i hulom na Duha svetoga.
Na to je ukazivao i Starac Nikon svetogorac.
"Oplakivanje pokojnika ne sme prerasti u greh očajanja. Žali se sa merom. Neprekidno žaljenje je primer egoizma i gordosti. Plač zbog sebe, svoje usamljenosti i gubitak onoga koji je pružao radost, oplakivanje samoga sebe jer nema onoga da nas uveseljava je pokazatelj egoizma, gordosti, individualizma i nedostatka vere. Hristos nije došao da donese novu nauku, on je došao da bi nam doneo novi život. Ko veruje u mene, ako i umre živeće".
Ako kažu da je navika od ljubavi jača, to nije tačno, kaže otac Jelisej.
U težim slučajevima uznemirenosti i smetnji svakako su neophodni saveti duhovnika i molitveni rad Crkvenog sveštenstva ili monaha, kao i kajanje, jer te magijske vezanosti su posledica, veruje se, grešnog života.
Zbog njene velike lepote, sudija je poželeo da je ima za ženu, što joj je i predložio, ali ona mu odgovorila da je već nesvesta Hristova. Posle toga je stavljena na stravične muke.
Pobožna osoba posti, sprovodi molitvena i razna druga “pravila”, ispunjava dužnosti pred Bogom, ali nema nikakav ozbiljan odnos s njim...
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Nekada se kuvao bez mnogo komplikovanja, od namirnica koje su bile pri ruci, a upravo spoj povrća, začina i kremastog završetka daje mu poseban karakter.
U vreme cara Prova Trofim i Savatije odbili su da učestvuju u obredu posvećenom Apolonu, dok je senator Dorimedont zbog svoje vere podelio njihovo stradanje.
Razgovor u Novom Sadu obuhvatio je i pitanje vrednosti koje mladi usvajaju tokom školovanja, kao i budućnost visokoškolske ustanove koja bi nosila ime prvog srpskog arhiepiskopa.
Brzina, rasuta pažnja i mehaničko izgovaranje reči mogu da udalje um od onoga što usne izgovaraju, a svetitelj savetuje kako da se tome suprotstavimo.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Ljubav nije samo emocija, već pokretač života, smisao postojanja i temelj svakog zdravog odnosa, bilo da je reč o porodici, prijateljstvu, partnerstvu ili zajednici.
Veliki je izazov pružen čoveku onim šta će on da učini sa patnjom i bolom, isticao je Jerotić.
U tišini bola, rađa se snaga.
Čovek se vaspitava u nekoj subkulturi neprihvatanja smrti, nekog nenormalnog odnosa prema njoj, ističe otac Andrej.
Brzina, rasuta pažnja i mehaničko izgovaranje reči mogu da udalje um od onoga što usne izgovaraju, a svetitelj savetuje kako da se tome suprotstavimo.
Episkop niški podsetio je na apostolske korene ovog zvanja, njegove zadatke uz oltar i odgovornost prema episkopu i vernom narodu.
U besedi za 18. sedmicu po Duhovima, svetitelj podseća na Hristove reči „Ja sam vaskrsenje i život“ i govori o razlici između nade u buduće vaskrsenje tela i potrebe da se unutrašnji život probudi još ovde, dok za to imamo vremena.
Da li je dovoljno da čoveku bude žao zbog učinjenog ili se od njega traži mnogo dublja promena? Svetogorski starac ukazuje gde počinje istinsko preobraženje i čemu ono vodi.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Episkop niški podsetio je na apostolske korene ovog zvanja, njegove zadatke uz oltar i odgovornost prema episkopu i vernom narodu.
U besedi za 18. sedmicu po Duhovima, svetitelj podseća na Hristove reči „Ja sam vaskrsenje i život“ i govori o razlici između nade u buduće vaskrsenje tela i potrebe da se unutrašnji život probudi još ovde, dok za to imamo vremena.
Da li je dovoljno da čoveku bude žao zbog učinjenog ili se od njega traži mnogo dublja promena? Svetogorski starac ukazuje gde počinje istinsko preobraženje i čemu ono vodi.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
