U znaku nadolazeće Nove godine, na ova pitanja odgovara sveštenik Srba.
Zimske čarolije kuljaju reklamama, a u ponudi su razni pokloni koji mame mališane koji se već uveliko pišu pisma Deda Mrazu. Ipak, naša Crkva smatra da Nova godina treba da se obeležava prema gregorijanskom kalendaru - 14. januara, a ne po julijanskom kalendaru, 1. janura.
Mnogi vernici su zato u nedoumici da li svoje mališane treba da obraduju 1. ili 14. januara poklonima i da li je uopšte običaj darivanja prihvatljiv u pravoslavnoj veri. U znaku nadolazeće Nove godine, na ova pitanja odgovara sveštenik Srba.
"Sve do 1. januara 1919. godine, u Srbiji i Crnoj Gori, Božić je padao 25. decembra a novogodišnja noć 31. decembra, kako po crkvenom kalendaru, tako i po državnom. Ujedinjenjem u Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, država Srbija je prešla na Gregorijanski kalendar a Crkva ne, i od tog vremena postoji taj raskorak datuma u crkvenom i zvaničnom kalendaru kod nas", objašnjava sveštenik deo priče o julijanskom i gregorijasnkom kalendaru.
U vreme reformi kalendara na zapadu, većina pravoslavnih zemalja bila je pod turskom vlašću. Carigradski patrijarh Jeremija II odbio je na poziv pape Grigorija XIII da prihvati ispravku kalendara, a cela stvar odbijena je i u Rusiji. Srbi su se pod kalendarskim udarom sa zapada našli tek posle slabljenja moći turske imperije. Patrijarh Arsenije Čarnojević uspeo je da odbije predlog cara Leopolda I da Srbi pređu na papski kalendar, što je 1814. godine ponovio i mitropolit Stefan Stratimirović u prepisci sa carem Francem Prvim.
Početkom ovog veka carigradski patrijarh Joakim III bezuspešno je insistirao na dogovoru svih pravoslavnih crkava oko kalendara. Kada su posle Prvog svetskog rata pojedine pravoslavne države uvele novi početak računanja vremena u državnoj administraciji (Kraljevina SHS 1919, Grčka 1923, a potom Turska, Bugarska, Rumunija ) pitanje kalendara postalo je još akutnije. Na svepravoslavnom kongresu u Carigradu 1923 godine odlučeno je da se izrada novog kalendara, koji bi kao tačniji od gregorijanskog bio prihvaćen od svih pravoslavnih, poveri Milutinu Milankoviću, profesoru nebeske mehanike na Beogradskom univerzitetu.
Za pravoslavnu crkvu kalendarsko pitanje postoji samo u odnosu na kanonske propise o proslavi Vaskrsa i praznika u vezi sa njim, a ne oko pitanja tačnijeg izracunavanja tropske godine i mesečnih mena koja spada u domen astronomije - objašnjavao je patrijarh srpski Pavle u tekstu "Stav Srpske pravoslavne crkve o starom i novom kalendaru", objavljenom u Glasniku SPC 1982. godine. Pitanje kalendara naći će se na dnevnom redu prvog narednog Svepravoslavnog sabora, mada se ovim problemom, doduše neuspešno, bavila i Prva predsaborska svepravoslavna konferencija održana krajem juna 1977. godine.
- Ja sam potpuno svestan da u današnjem svetu, ponekada nije lako biti hrišćanin i ispoštovati ono što naša Crkva uči. Ali niko nam nikada nije ni obećao da će nam, kao hrišćanima, sve biti lako i potaman… Ipak, mi smo dužno da poštujemo svoj hrišćanski ritam života i praznike. Jer, ako mi to ne činimo, ko će drugi umesto nas? Ili ćemo večito menjati našu tradiciju (ovde mislim na Sveto predanje, a ne na folklornu tradiciju i narodne običaje) kako bi išli u korak sa ostalim svetom?
- Ako budemo pratili svet i njegove običaje, ko će onda ići za Hristom i pratiti njegovo sveto predanje? U ovom periodu pravoslavni hrišćani daju poklone: deca – na Detinjce (tri nedelje pred Božić) majke – na Materice (dve nedelje pred Božić) očevi – na Oce (nedelja pred Božić). Ostali, tetke, ujaci, stričevi i td. daju poklone na Badnji dan. Dajući poklone, oni obavezno treba da kažu da je to za Detinjce, Materice, Oce ili za Božić – kako kome priliči. Nikako za Novu godinu ili nešto drugo.
Srpska pravoslavna crkva obeležava Novu godinu 14. januara po starom, julijanskom kalendaru, služenjem molebana, molitve za bogomblagoslovenu nastupajuću godinu. Osim Srpske pravoslavne crkve, stari, kalendar poštuju još i Ruska pravoslavna crkva, Jerusalimska pravoslavna crkva i monaška zajednica na Svetoj gori.
Crkva je odlučila da instalira avatar sa veštačkom inteligencijom, pri čemu je nakon diskusije izabrana figura Isusa kao najbolje rešenje.
U besedi nakon bogosluženja, iguman Arsenije pozvao je vernike da decu uče o istinskom značaju darivanja i da se oslobode obmana savremenog doba oličenih u simbolu Deda Mraza, ističući Svetog Nikolu kao uzor milosrđa i zajedništva.
Krsna slava, kako niški sveštenik objašnjava, trebalo bi da bude skromna i povezana sa hrišćanskim običajima - uz slavski kolač, sveću, pšenicu i vino, koji simbolizuju veru i zajedništvo.
Od skromnog darodavca i milosrdnog zaštitnika do globalnog simbola potrošačke kulture – priča o Svetom Nikoli i Deda Mrazu osvetljava promene u društvenim vrednostima i poziva na povratak izvornim hrišćanskim idealima.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Dok saveti i discipline ponekad zakazuju, molitva ostaje neuništiva veza koja vodi, čuva i pruža sigurnost i kada nismo uz njih.
Pravoslavni vernici ne slave samo početak nove kalendarske godine, već koračaju u nju kroz zahvalnost Bogu, duhovno preispitivanje i poštovanje tradicije koja spaja prošlost i sadašnjost.
Ovi praznici se prepliću sa običajima stvarajući jedinstven praznični dan pun vere, porodične topline i tradicije.
Dekan Bogoslovskog fakulteta u Foči govori o identitetskom inženjeringu, prekrajanju istorije i opasnoj igri s pamćenjem naroda.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Dok saveti i discipline ponekad zakazuju, molitva ostaje neuništiva veza koja vodi, čuva i pruža sigurnost i kada nismo uz njih.
Pravoslavni vernici ne slave samo početak nove kalendarske godine, već koračaju u nju kroz zahvalnost Bogu, duhovno preispitivanje i poštovanje tradicije koja spaja prošlost i sadašnjost.
Dok građani jedva čekaju 1. januar, crkva čuva liturgijsku i „staru“ Novu godinu, a posebni molebani i običaji pokazuju kako se vere i porodične tradicije prepliću u svakodnevnom životu vernika.
Dok mnogi zaboravljaju koliko njihove reči oblikuju svet oko njih, starac pokazuje kako molitva i čistota misli čuvaju unutrašnji mir i otvaraju put ka blagoslovu.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
Dok mnogi zaboravljaju koliko njihove reči oblikuju svet oko njih, starac pokazuje kako molitva i čistota misli čuvaju unutrašnji mir i otvaraju put ka blagoslovu.
Zašto Mali Božić nije isto što i pravoslavna Nova godina, šta znače badnjaci, koji se ponovo pale, kako je Hristos dobio ime i zbog čega je Crkva još u prvom veku donela odluku koja je zauvek promenila život hrišćana, otkriva jerej Slavko Lalović.
Sveštenik Darko B. Jelić bez uvijanja govori o lažnoj tradiciji, crkvenim portama pretvorenim u vašarište i o tome kako smo zamenili liturgiju bukom, a smisao navikom – i zašto nas to već decenijama drži na istom mestu.
