Hristos je rekao: "Ne kunite se! Vaša reč neka bude da, da i ne, ne, što je više od toga od zla je".
U svakodnevnom životu srećemo ljude koji se zaklinju u svoj život, pa i u živote svojih najmilijih, koji jedni drugima daju razne zavete, a da u suštini i ne znaju pravo značenje ovih reči i kakve one posledice mogu imati pred Bogom, posebno ako svesno ili nesvesno ono u šta smo se zaklinju ili zavetuje ne ostvare.
Najpre treba napraviti razliku između zaveta i zakletva. Zavet se klapa između Boga i čoveka, a zakletvu pravoslavlje ne odobrava.
Zavet znači obećanje. Zavetovati se može svaki hrišćanin, recimo da praznuje nekog svetitelja koji pada u dan kada mu se nešto značajno, dobro ili loše, dogodilo, kada mu je taj svetitelj pomogao. Zavetovati se može čovek da pomaže sirotinju, da posti određeni dan ili vremenski period, da daje određeni iznos godišnje priloga za dobro svoje kuće i zdravlje svojih ukućana.
Hrišćanin daje zavet sam pred sobom i pred Bogom. Kada se jednom da zavet, nije dobro da se obećanje ne održi.
Obično tada čoveka stiže kazna. Naravno, zavetovati se može samo za neki pozitivan posao. Ne može se čovek zavetovati da ubija, pljačka pali itd.
Schutterstock
Zavet se sklapa između Boga i čoveka
Zakletva nije u skladu sa hrišćanstvom i njegovim moralom. Isus Hristos je rekao: "Ne kunite se! Vaša reč neka bude da, da i ne, ne, što je više od toga od zla je".
Ruski protojerej Nikolaj Agatonov jednom prilikom je objasnio šta je zavet, a šta zakletva, i šta pred Bogom oni znače kada se jednom izgovore.
- Zavet je obećanje, to jest kada čovek dobrovoljno uzima na sebe pred samim sobom, pred Bogom određene obaveze. Zavete ne daje samo čovek, već i Bog. Tako naprimer Bog daje Avramu obećanje da će njemu i njegovom potomstvu predati u večnu vladavinu zemlju koja se zato i naziva Obećanom. Ali Bog je čoveku dao obećanje, uslovljeno odredjenim obavezama od strane čoveka, to jest, između Boga i čoveka se zaključuje neka saglasnost koja se u Bibliji naziva zavet - objašnjava on i nastavlja:
Vojnička zakletva
Otac Nikolaj kaže da je suština da hrišćanin ne treba da se zaklinje, ali može da daje Bogu zavete.
Medjutim, postoje slučajevi kada zakletva hrišćanina ne protivureči jevandjeljskom učenju.
Naprimer, zakletva vojnika na vernost otadžbini. On se zaklinje da će dati svoj život štiteći otadžbinu, i na to ima puno pravo jer time ispunjava Hristovu zapovest: “Nema veće ljubavi od te, da ko položi dušu svoju za prijatelje svoje”.
- Pre Hristovog dolaska taj zavet je postojao između Boga i Izrailja. Novi zavet je zaključen između Gospoda našega Isusa Hrista i Crkve. Gospod nam daje obećanje da ćemo za ispunjavanje jevandjelskih zapovesti biti nagradjeni večnim blaženstvom. Bog je obećao upravo ono što Sam poseduje to jest večnost i blaženstvo.
Zakletva je, kaže, za razliku od zaveta obećanje, koje se garantuje nekim svečanim obećanjem.
- Naprimer, čovek obećava govoreći: "Zaklinjem se svojom kućom i celim imanjem". Pri neispunjenju obećanja on treba da preda svoju imovinu, on na to ima moralno i pravno pravo.
Kaže da problem nastaje kada se čovek zaklinje svojom glavom odnosno životom, ili životom svojih bližnjih.
- Ukoliko se čovek zaklinje svojom glavom, onda se ovde već treba zamisliti: ima li on na to pravo? Jer mu je Bog dao život i s tačke gledišta pravoslavne vere čovek njime ne može da raspolaže kako on hoće. Zbog toga samoubistvo i jeste najteži greh. Ponekad čujemo takva uveravanja svojim obećanjima (koja ljudi retko ispunjavaju): “Zaklinjem se svojom majkom". To nije ništa drugo nego bogohuljenje, iako čovek smatra tu zakletvu najvažnijom. Ali ako je majka najdraže biće na svetu, mogu li se njome potvrđivati svoja prazna obećanja?!
Schutterstock
Zavet, Ilustracija
Protojerej Nikolaj Agatonov kaže da takve zakletve Bogu nisu ugodne.
- Takve zakletve je Gospod osudio u Jevandjelju. Kako čovek može da se kune nebom ili zemljom, ukoliko oni pripadaju Bogu?! U slučaju neispunjenja obećanja, ko od njega može da preuzme tu neprikladnu zakletvu? Zato je Gospod osudio takvo bogohulno praznoslovlje. Prema Jevandjelju, čovek može da obeća ili da ne obeća, ali jedno je nesumnjivo: pre nego što obeća, čovek treba ozbiljno da razmisli i sve izmeri odnosno da prostudira može li on da ispuni to obećanje. Ukoliko je čovek odlučio da učini nešto dobro na spasenje svoje duše ili na korist svojim bližnjima, onda ne treba da žuri da gordeljivo daje zavet, već ispitujući sebe, smireno treba u molitvi da moli za Božiju pomoć u toj stvari. Pre nego što izgovori monaške zavete, čovek nosi ne manje od tri godine teška poslušanja u manastiru, kako bi se proverio. To važi I za mirjane – sve treba premerirti i obavezno zatražiti blagoslov od duhovnika - zaključio je otac Nikolaj.
U težim slučajevima uznemirenosti i smetnji svakako su neophodni saveti duhovnika i molitveni rad Crkvenog sveštenstva ili monaha, kao i kajanje, jer te magijske vezanosti su posledica, veruje se, grešnog života.
Protojerej Georgije je istakao da, na osnovu njegove pastirske prakse, uticaju magije i, uopšteno, đavoimanosti, može biti podvrgnut svaki čovek, a u posebnim slučajevima čak i svešteno lice, ukoliko to Gospod dopusti…
Po Božjem promislu bio je izabran za episkopa lampsakijskog. Očisti je grad od neznaboštva, hramove idolopokloničke zatvorio, a mnoge crkve je sagradio i blagočešće utvrdio.
Okupljeni raseljeni Srbi i vernici iz okolnih mesta proslavili su svetitelja čuvajući tradiciju i sećanje na dom koji opstaje uprkos godinama i ruševinama.
U jubilejskoj poslanici kardinal Ladislav Nemet podseća da vera može ujediniti različite tradicije, dok nas poziva da sačuvamo planetu i pomognemo najugroženijima.
Služeći Svetu arhijerejsku liturgiju u niškom Sabornom hramu, poglavar Srpske pravoslavne crkve besedio je o Svetom Nikolaju kao merilu pravoslavnog života i o veri koja ne ostaje u rečima, već se pretače u odnos prema drugome.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Dan sećanja kada je trogodišnja Marija dovedena pred lice Gospodnje Crkva čuva kao jedan od ključnih trenutaka duhovne istorije – praznik koji vernike poziva na Liturgiju, pričešće i unutrašnje sabiranje.
Često se događa da baš u danu porodične radosti i blagoslova nešto pođe po zlu: javi se nesloga, nervoza, sitna prepirka ili iskušenje koje pomuti raspoloženje.
U besedi za 28. petak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje da greh donosi razdor i pomračenje, dok je sve stvoreno od Boga u svojoj prirodi čisto i dobro.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
U snažnoj poruci povodom Nikoljdana, episkop bihaćko-petrovački i rmanjski podseća da voštanica nije samo znak radosti, već tiha veza sa precima, opomena protiv zaborava i poziv na povratak korenima kroz veru koja se dokazuje delima.
Oslić sa belim lukom, peršunom i začinima ostaje sočan i narednog dana – jelo koje postaje još punijeg ukusa, otkrivajući tihe mudrosti monaškog života.
