Hristos je rekao: "Ne kunite se! Vaša reč neka bude da, da i ne, ne, što je više od toga od zla je".
U svakodnevnom životu srećemo ljude koji se zaklinju u svoj život, pa i u živote svojih najmilijih, koji jedni drugima daju razne zavete, a da u suštini i ne znaju pravo značenje ovih reči i kakve one posledice mogu imati pred Bogom, posebno ako svesno ili nesvesno ono u šta smo se zaklinju ili zavetuje ne ostvare.
Najpre treba napraviti razliku između zaveta i zakletva. Zavet se klapa između Boga i čoveka, a zakletvu pravoslavlje ne odobrava.
Zavet znači obećanje. Zavetovati se može svaki hrišćanin, recimo da praznuje nekog svetitelja koji pada u dan kada mu se nešto značajno, dobro ili loše, dogodilo, kada mu je taj svetitelj pomogao. Zavetovati se može čovek da pomaže sirotinju, da posti određeni dan ili vremenski period, da daje određeni iznos godišnje priloga za dobro svoje kuće i zdravlje svojih ukućana.
Hrišćanin daje zavet sam pred sobom i pred Bogom. Kada se jednom da zavet, nije dobro da se obećanje ne održi.
Obično tada čoveka stiže kazna. Naravno, zavetovati se može samo za neki pozitivan posao. Ne može se čovek zavetovati da ubija, pljačka pali itd.
Schutterstock
Zavet se sklapa između Boga i čoveka
Zakletva nije u skladu sa hrišćanstvom i njegovim moralom. Isus Hristos je rekao: "Ne kunite se! Vaša reč neka bude da, da i ne, ne, što je više od toga od zla je".
Ruski protojerej Nikolaj Agatonov jednom prilikom je objasnio šta je zavet, a šta zakletva, i šta pred Bogom oni znače kada se jednom izgovore.
- Zavet je obećanje, to jest kada čovek dobrovoljno uzima na sebe pred samim sobom, pred Bogom određene obaveze. Zavete ne daje samo čovek, već i Bog. Tako naprimer Bog daje Avramu obećanje da će njemu i njegovom potomstvu predati u večnu vladavinu zemlju koja se zato i naziva Obećanom. Ali Bog je čoveku dao obećanje, uslovljeno odredjenim obavezama od strane čoveka, to jest, između Boga i čoveka se zaključuje neka saglasnost koja se u Bibliji naziva zavet - objašnjava on i nastavlja:
Vojnička zakletva
Otac Nikolaj kaže da je suština da hrišćanin ne treba da se zaklinje, ali može da daje Bogu zavete.
Medjutim, postoje slučajevi kada zakletva hrišćanina ne protivureči jevandjeljskom učenju.
Naprimer, zakletva vojnika na vernost otadžbini. On se zaklinje da će dati svoj život štiteći otadžbinu, i na to ima puno pravo jer time ispunjava Hristovu zapovest: “Nema veće ljubavi od te, da ko položi dušu svoju za prijatelje svoje”.
- Pre Hristovog dolaska taj zavet je postojao između Boga i Izrailja. Novi zavet je zaključen između Gospoda našega Isusa Hrista i Crkve. Gospod nam daje obećanje da ćemo za ispunjavanje jevandjelskih zapovesti biti nagradjeni večnim blaženstvom. Bog je obećao upravo ono što Sam poseduje to jest večnost i blaženstvo.
Zakletva je, kaže, za razliku od zaveta obećanje, koje se garantuje nekim svečanim obećanjem.
- Naprimer, čovek obećava govoreći: "Zaklinjem se svojom kućom i celim imanjem". Pri neispunjenju obećanja on treba da preda svoju imovinu, on na to ima moralno i pravno pravo.
Kaže da problem nastaje kada se čovek zaklinje svojom glavom odnosno životom, ili životom svojih bližnjih.
- Ukoliko se čovek zaklinje svojom glavom, onda se ovde već treba zamisliti: ima li on na to pravo? Jer mu je Bog dao život i s tačke gledišta pravoslavne vere čovek njime ne može da raspolaže kako on hoće. Zbog toga samoubistvo i jeste najteži greh. Ponekad čujemo takva uveravanja svojim obećanjima (koja ljudi retko ispunjavaju): “Zaklinjem se svojom majkom". To nije ništa drugo nego bogohuljenje, iako čovek smatra tu zakletvu najvažnijom. Ali ako je majka najdraže biće na svetu, mogu li se njome potvrđivati svoja prazna obećanja?!
Schutterstock
Zavet, Ilustracija
Protojerej Nikolaj Agatonov kaže da takve zakletve Bogu nisu ugodne.
- Takve zakletve je Gospod osudio u Jevandjelju. Kako čovek može da se kune nebom ili zemljom, ukoliko oni pripadaju Bogu?! U slučaju neispunjenja obećanja, ko od njega može da preuzme tu neprikladnu zakletvu? Zato je Gospod osudio takvo bogohulno praznoslovlje. Prema Jevandjelju, čovek može da obeća ili da ne obeća, ali jedno je nesumnjivo: pre nego što obeća, čovek treba ozbiljno da razmisli i sve izmeri odnosno da prostudira može li on da ispuni to obećanje. Ukoliko je čovek odlučio da učini nešto dobro na spasenje svoje duše ili na korist svojim bližnjima, onda ne treba da žuri da gordeljivo daje zavet, već ispitujući sebe, smireno treba u molitvi da moli za Božiju pomoć u toj stvari. Pre nego što izgovori monaške zavete, čovek nosi ne manje od tri godine teška poslušanja u manastiru, kako bi se proverio. To važi I za mirjane – sve treba premerirti i obavezno zatražiti blagoslov od duhovnika - zaključio je otac Nikolaj.
U težim slučajevima uznemirenosti i smetnji svakako su neophodni saveti duhovnika i molitveni rad Crkvenog sveštenstva ili monaha, kao i kajanje, jer te magijske vezanosti su posledica, veruje se, grešnog života.
Protojerej Georgije je istakao da, na osnovu njegove pastirske prakse, uticaju magije i, uopšteno, đavoimanosti, može biti podvrgnut svaki čovek, a u posebnim slučajevima čak i svešteno lice, ukoliko to Gospod dopusti…
Po Božjem promislu bio je izabran za episkopa lampsakijskog. Očisti je grad od neznaboštva, hramove idolopokloničke zatvorio, a mnoge crkve je sagradio i blagočešće utvrdio.
Ovaj ugodnik Božji iz prvih vekova hrišćanstva ostavio je snažno svedočanstvo o hrabrosti: pomagao je zatvorenicima, javno ispovedio Hrista i nadživeo teška mučenja.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve u besedi u hramu Svetog Georgija poručio da se istinska pobeda ne meri moći, već vernošću Hristovom pozivu i zajednicom koja prevazilazi pravila ovog sveta.
Od antičkih predstava jahača do pravoslavne ikonografije, lik Svetog Georgija otkriva slojevito tumačenje borbe, vere i unutrašnje promene, koje i danas privlače pažnju vernika i umetnika.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
U besedi za sredu 4. sedmice po Vaskrsu, Sveti Nikolaj Žički i Ohridski objašnjava kako se čovekov unutrašnji pogled može neprimetno zamutiti i zašto to utiče na njegovu sposobnost da prepozna istinu.
Stariji muškarac iz Ufe mesecima je obijao hramove tražeći novac za osnovne potrebe, a potom se vraćao na ista mesta, pokušavajući da na neobičan način umiri savest i ispravi ono što je učinio
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Suočen sa Dioklecijanom i smrtnim kaznama, Sveti velikomučenik Georgije je izabrao put koji ga je pretvorio u jednu od najmoćnijih figura hrišćanske tradicije.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
