Trebalo bi da pobožna razmišljanja češće dodirnu strune naše duše i našeg srca...
Arhimandrit Jovan Krestjankin, duhovnik Pskovo-Pečerske lavre, ostavio je iza sebe mnoge mudrosti, a često je i pozivao ljude da se duboko zamisle nad pitanjem vere i njenog pravog značenja u svakodnevnom životu.
On je često isticao da nije dovoljno samo pozivati se na Gospoda, a svojim delima se odricati od njega.
S tim u vezi ostavio je iza sebe i čuvenu pouku kad bi čovek zaista trebalo da porazgovara sam sa sobom.
"Moguće je da čovek dobro poznaje veru i da bude revnostan u njoj, a da u životu ipak služi strastima i da dušu odeva u sramnu odeždu greholjublja. Na jeziku "Gospode, Gospode", a iznutra: "Odriču Me se". Nakon toga, pred svakim pojedinačno i pred svima nama zajedno samo po sebi postavlja se pitanje: ko smo mi? Ko smo mi?
Prijatelji naši, brižljivo ćemo obrađivati svoje duše, i češće samima sebi odgovarati na pitanje: "Imamo li mi živu veru u Hrista? Tvorimo li dela za Boga, Boga radi i u slavu Božiju? Ili možda služimo svojim strastima i svom sebičnjaštvu? Da li Hristom ispravljamo i očišćujemo svoj život? Posedujemo li revnost i odlučnost da u vekove budemo sa Hristom?'' Trebalo bi da ovakva pobožna razmišljanja češće dodirnu strune naše duše i našeg srca, kako bi sve evanđelske priče, a njih je mnogo, mogle da nas podstaknu, da nas primoraju da se duboko zamislimo nad istinskim smislom života, posebno u ovo naše burno vreme i u naše izuzetno nemirne dane".
Amanet se ostavlja pismeno ili usmeno, a u našem narodu se veruje da ako ti ga ostave roditelji, da se on mora ispoštovati.
Ispovest, kako kaže sveštenik, nije nešto što treba odlagati zbog toga što se greh možda iznova ponovlja, jer u tom procesu duhovne borbe Božija blagodat je ključna.
Kao prvo, čovek treba da shvati da mu određena navika šteti, a zatim da poželi da se protiv nje bori ne bi li je se oslobodio, govorio je Starac Pajsije.
On se smatra jednim od najvećih mučenika u istoriji hrišćanstva.
Upozorenje velikog srpskog duhovnika 20. veka razotkriva uzrok koji mnogi izbegavaju da priznaju i pokazuje zašto se izlaz ne traži oko nas, već u ličnoj promeni.
Bio sveštenik u Laodikiji za vreme cara Dioklecijana.
Poglavar Katoličke crkve ponovio stav o blagoslovima istopolnih parova, osvrnuo se na nemačke inicijative i upozorio da bi dalje zaoštravanje rasprave moglo produbiti podele unutar Crkve.
Odlazak bugarskog arhijereja iz hrama Svetog Đorđa u Carigradu, nakon odluke o učešću predstavnika drugih crkava u službi, razotkrio je napetosti koje su se već danima gomilale iza svečanog poretka vaskršnje službe.
Arhitektonska posebnost nastala je kao odgovor na političke podele i svedoči o vremenu kada su vernici iz Banata pomagali oslobođenje Srbije.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
U pustinju ga je doveo njegov angel hranitelj.
Napisao je mnoga poučna dela na grčkom i latinskom jeziku. Naročito je čuvena njegova grčko-latinska Sintagma.
Snaga nije u tome da se držimo onih koji nas povređuju, već u mudrosti da volimo i cenimo one koji nas ne ostavljaju i ne izdaju.
Priča o Marti i Mariji i momentu kada ih je posetio Isus Hrist je dobro poznata svima koji su čitali Bibliju i slušali bogosluženja.
Upozorenje velikog srpskog duhovnika 20. veka razotkriva uzrok koji mnogi izbegavaju da priznaju i pokazuje zašto se izlaz ne traži oko nas, već u ličnoj promeni.
Odlazak bugarskog arhijereja iz hrama Svetog Đorđa u Carigradu, nakon odluke o učešću predstavnika drugih crkava u službi, razotkrio je napetosti koje su se već danima gomilale iza svečanog poretka vaskršnje službe.
Od krika na krstu do reči koje podižu iz beznađa: zašto su rani hrišćani sačuvali baš ove trenutke u izvornom obliku.
Pravoslavno iskustvo podseća da se snaga čoveka ne meri time koliko može da uzvrati, već koliko može da podnese i oprosti.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Od krika na krstu do reči koje podižu iz beznađa: zašto su rani hrišćani sačuvali baš ove trenutke u izvornom obliku.
Iako se priprema od istih osnovnih sastojaka, svaka kuhinja mu daje svoj potpis, čuvajući duh jela koje je preživelo generacije.
Pravoslavno iskustvo podseća da se snaga čoveka ne meri time koliko može da uzvrati, već koliko može da podnese i oprosti.
