Ostalo je zapisano da se to desilo na brdu Vračar, a sa širenjem Beograda ,,Vračar” se pomerao sve dalje i dalje.
O Svetom Savi, najvećem srpskom prosvetitelju postoji mnogo sačuvanih istorijskih činjenica, koje se smatraju univerzalnim istinama. Ipak, ako biste pitali prosečnog građanina da li zna gde su spaljene mošti Svetog Save, praktično svi bi odgovorili da se to desilo na brdu Vračar, na mestu gde se danas nalazi velelepni Hram Svetog Save. Ova informacija se uči u školama, i prenosi se redovno u medijima, kada se govori o Hramu.
U istoriji zaista jeste ostalo zapisano da je Sinan paša spalio mošti Svetog Save 1594. godine na vrhu brda Vračar, i to nije sporno. Međutim, postoji jedan problem u celoj priči – u to vreme Vračar nije bio tu gde je danas. Jedan od istoričara koji se prvi ozbiljnije bavio ovim istraživanjem je Sreten Popović, koji je u vreme kneza Miloša bio na visokim položajima u državi. U novije vreme, to je uradio i istoričar Vojin Puljević.
U vreme spaljivanja, krajem 16. veka, Beograd je bio mnogo manji nego sada. Prostirao se u jednom pojasu oko Kalemegdanske tvrđave, na mestu današnjeg Dorćola i opštine koja se logično i zove Stari grad. Kraj Beograda bio je na današnjem Trgu Republike, a tu je bila Stambol kapija – ulaz u grad. Odatle je išao glavni put iz Beograda, današnji Bulevar kralja Aleksandra, koji se produžava u Smederevski put. Bila je to glavna saobraćajnica kojom se dolazi u Beograd.
Ovaj put je prolazio pored današnjeg parka Tašmajdan. Na tom proplanku su živeli Cigani kojima je bio zabranjen pristup u grad jer su se neki od njih bavili sumnjivim poslovima. Pored puta, duž celog današnjeg Tašmajdanskog parka, bile su poređane Ciganke koje su putnicima prolaznicima gatale sudbinu, jer je tada odlazak na dug put značio veliku neizvesnost. Zbog ovog „vračanja”, ceo taj prostor bio je nazvan Vračar. Današnji Tašmajdan.
Sinan paša je 1594.godine dolazio u Beograd preko Smedereva, noseći sa sobom mošti Svetog Save. Namera mu je bila da zapali veliku lomaču na nekom uzvišenju pored Beograda, kako bi ljudi sa svih strana videli prizor i zaplašili se. Znao je da je kult Svetog Save kod Srba veoma jak i da će ih to pogoditi. Put kojim je išao prolazio je pored ovog proplanka, koji je tada bio brdo Vračar. Tada nije bilo nikakvih građevina u okolini sve do današnjeg Trga Republike, i to je zaista bio najviši vrh u bližoj okolini grada, sa kojeg se nesmetano prostirao pogled na ceo Beograd. Na tom mestu Sinan paša je zapalio lomaču.
Ostalo je zapisano da se to desilo na brdu Vračar, a sa širenjem Beograda ,,Vračar” se pomerao sve dalje i dalje. Krajem 19. veka Odbor za podizanje Hrama Svetog Save greškom je odlučio da se hram podigne na mestu koje je tada bilo vrh Vračara. Ovo mesto je možda istorijski pogrešno, ali je urbanistički ispalo više nego idealno, jer se Hram lepo vidi iz svih delova grada, i najuočljiviji je objekat ljudima koji dolaze autoputem.
Sasvim je moguće da su u Odboru za podizanje hrama znali za pravu lokaciju ali su iz praktičnih razloga odlučili da malo ,,koriguju istoriju” pomerivši lokaciju za kilometar dalje.
U vreme Turaka, inače, na današnjem mestu Hrama nalazila se neprohodna močvara. Današnja ,,Slavija” je bila bara na koju su Beograđani dolazili da pecaju.
Početkom devetnaestog veka bilo je više pokušaja da se odgonetne gde je mesto spaljivanja Svetog Save. Jedan od njih je bio istoričar amater Gliša Vozarević, koji je na periferiji Beograda pronašao nepoznati drveni krst. Misleći da je otkrio pravo mesto, podigao je tu veliki krst od crvenog kamena, i taj deo grada se i dan-danas zove Crveni krst.
Inače, tokom celog devetnaestog veka Tašmajdan je bio gradsko groblje, a knez Miloš je nedaleko od mesta na kome je Sveti Sava spaljen napravio crkvu koju nije nazvao po njemu, već po svetom Marku. Postoji više teorija zašto je to tako, a jedna od njih je da nije želeo da razljuti Turke podsećanjem na taj događaj.
U svakom slučaju, mesto na kome je zaista spaljen Sveti Sava najverovatnije nije na mestu današnjeg Hrama, već na najvišoj tački današnjeg Tašmajdana. Danas se na tom svetom srpskom mestu ne nalazi apsolutno nikakvo duhovno obeležje. Nalazila se samo kafana ,,Poslednja šansa”. Zanimljiva simbolika, javlja "Magazin Politika".
I upravo u tome leži problem jer abortusom i rađanjem jednog deteta zasigurno ostajemo lišeni budućih velikana.
Ovaj hram počeo je sa zidanjem nepuna tri meseca posle završetka zverskog NATO bombardovanja 1999. godine.
Tokom arhijerejske liturgije u hramu Svetog Save na Vračaru, poglavar Srpske pravoslavne crkve rukopoložio je đakona Sinišu Glišića u čin prezvitera i pozvao verni narod da kroz ljubav i veru svedoči Hristovo prisustvo, naglašavajući da je mir – ime Hristovo.
Jednom prilikom ovaj srpski velikan se prisetio svog susreta sa Svetim Justinom Popovićem.
U nastavku zasedanja Svetog arhijerejskog sabora SPC, prema informacijama iz više izvora, doneta je odluka o razrešenju mitropolita Justina, dok se istovremeno otvaraju pitanja o različitim stavovima unutar crkvenog vrha.
Pravoslavlje uči da ništa čoveku nije dato slučajno.
U pravoslavnoj tradiciji hleb je svetinja koja se poštuje kao plod rada i blagoslova. Iz tog odnosa nastali su starinski recepti poput uštipaka od bajatog hleba koji vraćaju miris doma i podsećaju na vreme bez bacanja hrane.
Jevanđeljska priča o sleporođenom koga je Hristos iscelio zauzima posebno mesto u pravoslavlju jer, osim čuda progledanja, nosi snažnu poruku o veri, patnji, nadi i duhovnoj svetlosti koja menja čovekov život.
Meštani kažu da kad god su pokušali da mladice presade na drugo mesto, da su i plod davale i rasle uspravno.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Uglovi fasade su dilatirani po visini, tako da se segmenti određene visine oslanjaju na specijalno konstruisane „papuče” od nerđajućeg čelika koje su ankerisane u betonski zid.
Pročitajte koju simboliku krstovi na Hramu Svetog Save nose i zbog čega je ona važna.
U prestonicu stižu relikvije neprocenjive vrednosti, vezane za Svetog Savu i najdublje slojeve srpske tradicije, uoči izložbe koja će trajati do sredine leta i koja se već najavljuje kao događaj koji prevazilazi uobičajene kulturne okvire.
U kripti zavetnog hrama vernici, prosvetitelji i akademici okupili su se da poslušaju reči patrijarha Porfirija o neiscrpnoj mudrosti prvog srpskog arhiepiskopa, njegovom prosvetiteljstvu i značaju za savremeni život i vrednosti zajednice.
Pravoslavlje uči da ništa čoveku nije dato slučajno.
U besedi za 5. sedmicu po Vaskrsu Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako se čovek od Boga ne odvaja naglo, već postepeno, kroz neprimetne zamene koje slabe unutrašnju vernost i vode u duhovnu prevaru.
Jedna rečenica izgovorena u besu može godinama da ostavi trag, a čuveni ruski duhovnik otkriva zbog čega mnogi izgube spokoj upravo onda kada pomisle da su pobedili u raspravi.
Porodica se ne čuva velikim rečima, već svakodnevnom brigom, ljubavlju i spremnošću da čovek najpre menja sebe, a ne druge.
Rukopisi, ikone i predmeti iz Hilandara, ali i potpuno nova postavka u srcu prestonice, donose drugačiji pogled na jednu od najvažnijih ličnosti srpske istorije - Svetog Savu.
Svečani početak Sabora označen je nakon liturgije tradicionalnim "prizivom Duha Svetog" u kripti Hrama Svetog Save.
Ova svetinja postala je novo veliko hodočasničko središte Hercegovine, gde se prepliću istorija, vera i narodna predanja o pronalasku moštiju majke Ostroškog Čudotvorca.
Kod Trebinja se nalazi Tvrdoš, jedna od najstarijih pravoslavnih svetinja na Balkanu, mesto koje su obnavljali mitropolit Amfilohije i vladika Atanasije, vraćajući mu nekadašnji značaj.
Tokom incidenta u bazilici u Jablonneu čula su se dva pucnja, nakon čega je ukradena i oštećena relikvija Svete Zdislave, dok policija istražuje motive i okolnosti skrnavljenja.
Zašto Spasovdan i Trojice svake godine „šetaju“ kroz kalendar, dok su Božić i Bogojavljenje zauvek vezani za isti datum? Odgovor leži u pravilima Crkve i računanju datuma Vaskrsa.
Crkveni Tipik određuje i dane kada se opelo ne služi.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
