Ostalo je zapisano da se to desilo na brdu Vračar, a sa širenjem Beograda ,,Vračar” se pomerao sve dalje i dalje.
O Svetom Savi, najvećem srpskom prosvetitelju postoji mnogo sačuvanih istorijskih činjenica, koje se smatraju univerzalnim istinama. Ipak, ako biste pitali prosečnog građanina da li zna gde su spaljene mošti Svetog Save, praktično svi bi odgovorili da se to desilo na brdu Vračar, na mestu gde se danas nalazi velelepni Hram Svetog Save. Ova informacija se uči u školama, i prenosi se redovno u medijima, kada se govori o Hramu.
U istoriji zaista jeste ostalo zapisano da je Sinan paša spalio mošti Svetog Save 1594. godine na vrhu brda Vračar, i to nije sporno. Međutim, postoji jedan problem u celoj priči – u to vreme Vračar nije bio tu gde je danas. Jedan od istoričara koji se prvi ozbiljnije bavio ovim istraživanjem je Sreten Popović, koji je u vreme kneza Miloša bio na visokim položajima u državi. U novije vreme, to je uradio i istoričar Vojin Puljević.
U vreme spaljivanja, krajem 16. veka, Beograd je bio mnogo manji nego sada. Prostirao se u jednom pojasu oko Kalemegdanske tvrđave, na mestu današnjeg Dorćola i opštine koja se logično i zove Stari grad. Kraj Beograda bio je na današnjem Trgu Republike, a tu je bila Stambol kapija – ulaz u grad. Odatle je išao glavni put iz Beograda, današnji Bulevar kralja Aleksandra, koji se produžava u Smederevski put. Bila je to glavna saobraćajnica kojom se dolazi u Beograd.
Ovaj put je prolazio pored današnjeg parka Tašmajdan. Na tom proplanku su živeli Cigani kojima je bio zabranjen pristup u grad jer su se neki od njih bavili sumnjivim poslovima. Pored puta, duž celog današnjeg Tašmajdanskog parka, bile su poređane Ciganke koje su putnicima prolaznicima gatale sudbinu, jer je tada odlazak na dug put značio veliku neizvesnost. Zbog ovog „vračanja”, ceo taj prostor bio je nazvan Vračar. Današnji Tašmajdan.
Sinan paša je 1594.godine dolazio u Beograd preko Smedereva, noseći sa sobom mošti Svetog Save. Namera mu je bila da zapali veliku lomaču na nekom uzvišenju pored Beograda, kako bi ljudi sa svih strana videli prizor i zaplašili se. Znao je da je kult Svetog Save kod Srba veoma jak i da će ih to pogoditi. Put kojim je išao prolazio je pored ovog proplanka, koji je tada bio brdo Vračar. Tada nije bilo nikakvih građevina u okolini sve do današnjeg Trga Republike, i to je zaista bio najviši vrh u bližoj okolini grada, sa kojeg se nesmetano prostirao pogled na ceo Beograd. Na tom mestu Sinan paša je zapalio lomaču.
Ostalo je zapisano da se to desilo na brdu Vračar, a sa širenjem Beograda ,,Vračar” se pomerao sve dalje i dalje. Krajem 19. veka Odbor za podizanje Hrama Svetog Save greškom je odlučio da se hram podigne na mestu koje je tada bilo vrh Vračara. Ovo mesto je možda istorijski pogrešno, ali je urbanistički ispalo više nego idealno, jer se Hram lepo vidi iz svih delova grada, i najuočljiviji je objekat ljudima koji dolaze autoputem.
Sasvim je moguće da su u Odboru za podizanje hrama znali za pravu lokaciju ali su iz praktičnih razloga odlučili da malo ,,koriguju istoriju” pomerivši lokaciju za kilometar dalje.
U vreme Turaka, inače, na današnjem mestu Hrama nalazila se neprohodna močvara. Današnja ,,Slavija” je bila bara na koju su Beograđani dolazili da pecaju.
Početkom devetnaestog veka bilo je više pokušaja da se odgonetne gde je mesto spaljivanja Svetog Save. Jedan od njih je bio istoričar amater Gliša Vozarević, koji je na periferiji Beograda pronašao nepoznati drveni krst. Misleći da je otkrio pravo mesto, podigao je tu veliki krst od crvenog kamena, i taj deo grada se i dan-danas zove Crveni krst.
Inače, tokom celog devetnaestog veka Tašmajdan je bio gradsko groblje, a knez Miloš je nedaleko od mesta na kome je Sveti Sava spaljen napravio crkvu koju nije nazvao po njemu, već po svetom Marku. Postoji više teorija zašto je to tako, a jedna od njih je da nije želeo da razljuti Turke podsećanjem na taj događaj.
U svakom slučaju, mesto na kome je zaista spaljen Sveti Sava najverovatnije nije na mestu današnjeg Hrama, već na najvišoj tački današnjeg Tašmajdana. Danas se na tom svetom srpskom mestu ne nalazi apsolutno nikakvo duhovno obeležje. Nalazila se samo kafana ,,Poslednja šansa”. Zanimljiva simbolika, javlja "Magazin Politika".
I upravo u tome leži problem jer abortusom i rađanjem jednog deteta zasigurno ostajemo lišeni budućih velikana.
Ovaj hram počeo je sa zidanjem nepuna tri meseca posle završetka zverskog NATO bombardovanja 1999. godine.
Tokom arhijerejske liturgije u hramu Svetog Save na Vračaru, poglavar Srpske pravoslavne crkve rukopoložio je đakona Sinišu Glišića u čin prezvitera i pozvao verni narod da kroz ljubav i veru svedoči Hristovo prisustvo, naglašavajući da je mir – ime Hristovo.
Jednom prilikom ovaj srpski velikan se prisetio svog susreta sa Svetim Justinom Popovićem.
Sveti vladika Nikolaj Velimirović zabeležio je priču o ruskom izbeglici koji je u Beogradu postao monah i kasnije episkop, a čije se mošti danas čuvaju u beogradskom Sabornom hramu.
U besedi za četvrtak 5. sedmice po Duhovima veliki srpski svetitelj objašnjava zbog čega osveta nikada ne donosi pobedu i kako se čuva mir čak i kada nas drugi povrede.
Probajte supu od pečuraka sa heljdinom kašom, recept iz „Pravoslavnog posnog kuvara“, pročitajte Molitvene uzdahe Gospodu Isusu Hristu i duhovno se nadahnite uz pouku Svetog Vasilija Velikog.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog apostola Judu i Svetog Jovana Šangajskog po novom kalendaru, dok se po starom kalendaru obeležava Polaganje rize Presvete Bogorodice u crkvu Vlahernsku u Carigradu. Katolička crkva obeležava spomendan Svetog Otona iz Bamberga, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Veliki svetitelj pravoslavlja upozoravao je da ljutnja ne povređuje samo druge ljude, već zarobljava i onoga koji joj se prepusti, a u njegovim rečima nalazi se put ka smirenju i duhovnoj slobodi.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Uglovi fasade su dilatirani po visini, tako da se segmenti određene visine oslanjaju na specijalno konstruisane „papuče” od nerđajućeg čelika koje su ankerisane u betonski zid.
Pročitajte koju simboliku krstovi na Hramu Svetog Save nose i zbog čega je ona važna.
U prestonicu stižu relikvije neprocenjive vrednosti, vezane za Svetog Savu i najdublje slojeve srpske tradicije, uoči izložbe koja će trajati do sredine leta i koja se već najavljuje kao događaj koji prevazilazi uobičajene kulturne okvire.
U kripti zavetnog hrama vernici, prosvetitelji i akademici okupili su se da poslušaju reči patrijarha Porfirija o neiscrpnoj mudrosti prvog srpskog arhiepiskopa, njegovom prosvetiteljstvu i značaju za savremeni život i vrednosti zajednice.
U besedi za četvrtak 5. sedmice po Duhovima veliki srpski svetitelj objašnjava zbog čega osveta nikada ne donosi pobedu i kako se čuva mir čak i kada nas drugi povrede.
Probajte supu od pečuraka sa heljdinom kašom, recept iz „Pravoslavnog posnog kuvara“, pročitajte Molitvene uzdahe Gospodu Isusu Hristu i duhovno se nadahnite uz pouku Svetog Vasilija Velikog.
Veliki svetitelj pravoslavlja upozoravao je da ljutnja ne povređuje samo druge ljude, već zarobljava i onoga koji joj se prepusti, a u njegovim rečima nalazi se put ka smirenju i duhovnoj slobodi.
Vekovima ljudi odlaze na posebna mesta tražeći utehu, zdravlje i pomoć, ali Crkva jasno govori šta osvećena voda zaista jeste, zašto joj vernici prilaze sa poštovanjem i gde se nalazi granica između vere i praznoverja.
Pripovetka o prazniku koji nas uči da se prava vera vidi kroz ljubav, dobrotu i dela učinjena za druge
Na mestu gde se čuva sećanje na Kosovsku bitku služen je pomen knezu Lazaru i kosovskim mučenicima, dok su završetak okupljanja obeležila privođenja posle intervencije Kosovske policije.
I zaista, svaki Srbin danas domaćin, i svaka majka Srpkinja danas na Kosovu je na putu svetoga kneza Lazara i majke Jugovića, istakao je mitropolit Joanikije.
Mozaična ikona Presvete Bogorodice Odigitrije, pred kojom je, prema predanju, poslednje trenutke proveo otac Svetog Save, prvi put je izneta iz riznice Manastira Hilandar i predstavljena javnosti u prestonom gradu Srbije.
Svetogorski podvižnici i tokom najtoplijih dana biraju jednostavnu hranu iz prirode, a njihov vekovni način ishrane zasniva se na meri, postu i zahvalnosti za Božje darove.
U autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, protojerej-stavrofor dr Velibor Džomić, pozivajući se na dokumenta iz 2012. godine, tvrdi da Temeljni ugovor nije odstupio od stava blaženopočivšeg mitropolita crnogorsko-primorskog.
Protojerej Dejan Krstić razgovarao je sa štićenicima i vaspitačima o Kosovskoj etici, savesti i pokajanju, podsećajući da čovek nije određen samo svojim padovima, već i odlukama koje donosi posle njih.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
