Ostalo je zapisano da se to desilo na brdu Vračar, a sa širenjem Beograda ,,Vračar” se pomerao sve dalje i dalje.
O Svetom Savi, najvećem srpskom prosvetitelju postoji mnogo sačuvanih istorijskih činjenica, koje se smatraju univerzalnim istinama. Ipak, ako biste pitali prosečnog građanina da li zna gde su spaljene mošti Svetog Save, praktično svi bi odgovorili da se to desilo na brdu Vračar, na mestu gde se danas nalazi velelepni Hram Svetog Save. Ova informacija se uči u školama, i prenosi se redovno u medijima, kada se govori o Hramu.
U istoriji zaista jeste ostalo zapisano da je Sinan paša spalio mošti Svetog Save 1594. godine na vrhu brda Vračar, i to nije sporno. Međutim, postoji jedan problem u celoj priči – u to vreme Vračar nije bio tu gde je danas. Jedan od istoričara koji se prvi ozbiljnije bavio ovim istraživanjem je Sreten Popović, koji je u vreme kneza Miloša bio na visokim položajima u državi. U novije vreme, to je uradio i istoričar Vojin Puljević.
U vreme spaljivanja, krajem 16. veka, Beograd je bio mnogo manji nego sada. Prostirao se u jednom pojasu oko Kalemegdanske tvrđave, na mestu današnjeg Dorćola i opštine koja se logično i zove Stari grad. Kraj Beograda bio je na današnjem Trgu Republike, a tu je bila Stambol kapija – ulaz u grad. Odatle je išao glavni put iz Beograda, današnji Bulevar kralja Aleksandra, koji se produžava u Smederevski put. Bila je to glavna saobraćajnica kojom se dolazi u Beograd.
Ovaj put je prolazio pored današnjeg parka Tašmajdan. Na tom proplanku su živeli Cigani kojima je bio zabranjen pristup u grad jer su se neki od njih bavili sumnjivim poslovima. Pored puta, duž celog današnjeg Tašmajdanskog parka, bile su poređane Ciganke koje su putnicima prolaznicima gatale sudbinu, jer je tada odlazak na dug put značio veliku neizvesnost. Zbog ovog „vračanja”, ceo taj prostor bio je nazvan Vračar. Današnji Tašmajdan.
Sinan paša je 1594.godine dolazio u Beograd preko Smedereva, noseći sa sobom mošti Svetog Save. Namera mu je bila da zapali veliku lomaču na nekom uzvišenju pored Beograda, kako bi ljudi sa svih strana videli prizor i zaplašili se. Znao je da je kult Svetog Save kod Srba veoma jak i da će ih to pogoditi. Put kojim je išao prolazio je pored ovog proplanka, koji je tada bio brdo Vračar. Tada nije bilo nikakvih građevina u okolini sve do današnjeg Trga Republike, i to je zaista bio najviši vrh u bližoj okolini grada, sa kojeg se nesmetano prostirao pogled na ceo Beograd. Na tom mestu Sinan paša je zapalio lomaču.
Ostalo je zapisano da se to desilo na brdu Vračar, a sa širenjem Beograda ,,Vračar” se pomerao sve dalje i dalje. Krajem 19. veka Odbor za podizanje Hrama Svetog Save greškom je odlučio da se hram podigne na mestu koje je tada bilo vrh Vračara. Ovo mesto je možda istorijski pogrešno, ali je urbanistički ispalo više nego idealno, jer se Hram lepo vidi iz svih delova grada, i najuočljiviji je objekat ljudima koji dolaze autoputem.
Sasvim je moguće da su u Odboru za podizanje hrama znali za pravu lokaciju ali su iz praktičnih razloga odlučili da malo ,,koriguju istoriju” pomerivši lokaciju za kilometar dalje.
U vreme Turaka, inače, na današnjem mestu Hrama nalazila se neprohodna močvara. Današnja ,,Slavija” je bila bara na koju su Beograđani dolazili da pecaju.
Početkom devetnaestog veka bilo je više pokušaja da se odgonetne gde je mesto spaljivanja Svetog Save. Jedan od njih je bio istoričar amater Gliša Vozarević, koji je na periferiji Beograda pronašao nepoznati drveni krst. Misleći da je otkrio pravo mesto, podigao je tu veliki krst od crvenog kamena, i taj deo grada se i dan-danas zove Crveni krst.
Inače, tokom celog devetnaestog veka Tašmajdan je bio gradsko groblje, a knez Miloš je nedaleko od mesta na kome je Sveti Sava spaljen napravio crkvu koju nije nazvao po njemu, već po svetom Marku. Postoji više teorija zašto je to tako, a jedna od njih je da nije želeo da razljuti Turke podsećanjem na taj događaj.
U svakom slučaju, mesto na kome je zaista spaljen Sveti Sava najverovatnije nije na mestu današnjeg Hrama, već na najvišoj tački današnjeg Tašmajdana. Danas se na tom svetom srpskom mestu ne nalazi apsolutno nikakvo duhovno obeležje. Nalazila se samo kafana ,,Poslednja šansa”. Zanimljiva simbolika, javlja "Magazin Politika".
I upravo u tome leži problem jer abortusom i rađanjem jednog deteta zasigurno ostajemo lišeni budućih velikana.
Ovaj hram počeo je sa zidanjem nepuna tri meseca posle završetka zverskog NATO bombardovanja 1999. godine.
Tokom arhijerejske liturgije u hramu Svetog Save na Vračaru, poglavar Srpske pravoslavne crkve rukopoložio je đakona Sinišu Glišića u čin prezvitera i pozvao verni narod da kroz ljubav i veru svedoči Hristovo prisustvo, naglašavajući da je mir – ime Hristovo.
Jednom prilikom ovaj srpski velikan se prisetio svog susreta sa Svetim Justinom Popovićem.
Milosrđe temelj hrišćanskog života.
Starac Simeon smatra se danas zaštitnikom male dece.
Župnik Željko Lovrić i njegovi stihovi "Ispovest sa asfalta" izazvali su snažne reakcije, otvarajući bolno pitanje autentične vere, greha i susreta s Hristom tamo gde se On najmanje očekuje.
Pravoslavno predanje podseća da Bog uvek čuje molitvu, ali da odgovor ne dolazi uvek onako kako čovek očekuje.
Vikarni episkop Stefan služio liturgiju, dok je jerej Miroslav Vasić u besedi podsetio da vera znači prepoznati Hrista u svakom gladnom, bolesnom i usamljenom, i živeti ljubav svakodnevno.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Ulazili su u oltar, ispovedaonicu i trapove, a odgovor mitropolita Metodija oduševio je vernike: „Krijem ga u svom srcu“
Uglovi fasade su dilatirani po visini, tako da se segmenti određene visine oslanjaju na specijalno konstruisane „papuče” od nerđajućeg čelika koje su ankerisane u betonski zid.
Pročitajte koju simboliku krstovi na Hramu Svetog Save nose i zbog čega je ona važna.
U kripti zavetnog hrama vernici, prosvetitelji i akademici okupili su se da poslušaju reči patrijarha Porfirija o neiscrpnoj mudrosti prvog srpskog arhiepiskopa, njegovom prosvetiteljstvu i značaju za savremeni život i vrednosti zajednice.
U dugačkom redu, strpljivo i sa molitvom na usnama, žitelji prestolnice, ali i bogoljubive duše iz svih srpskih krajeva.
Milosrđe temelj hrišćanskog života.
Pravoslavno predanje podseća da Bog uvek čuje molitvu, ali da odgovor ne dolazi uvek onako kako čovek očekuje.
Kada zadržimo oštru reč i, umesto nje, izaberemo blagu, tada pokazujemo da smo razumeli Božju zapovest o ljubavi.
Porodice se okupljaju, običaji oživljavaju, a svaka trpeza skriva poruku o dobroti, zajedništvu i malim delima koja menjaju svakodnevicu.
Isceljivao je bolesti i izgonio zle duhove.
U selu Vasta crkva iz 12. veka odoleva vremenu i ljudskim rukama, dok njeni listovi i grane stvaraju neponovljiv spoj vere, prirode i istorije.
Dekan Bogoslovskog fakulteta u Foči upozorava da je reč o smišljenom potezu koji prevazilazi administraciju i zadire u samu suštinu vere i identiteta.
Bez znanja bratstva prepisani groblje i temelji crkve, dok se zemljište nadomak manastira prodaje za izgradnju hotela i motela.
Vikarni episkop Stefan služio liturgiju, dok je jerej Miroslav Vasić u besedi podsetio da vera znači prepoznati Hrista u svakom gladnom, bolesnom i usamljenom, i živeti ljubav svakodnevno.
Jednostavno, sočno i izdašno jelo koje se nekada pripremalo u danima kada crkva ne propisuje post, a danas može da postane omiljeni ručak svakog dana.
Sretenje većina prepoznaje po datumu, a retko po njegovoj suštini: susret koji je u tišini jerusalimskog hrama promenio način na koji hrišćanstvo razume Boga, čoveka i spasenje.
