Uryupina Nadezhda/Shutterstock,Instagram/visnja_u_svetuProtinica Višnja sa suprugom, protom Milanom
I ove godine pred Vaskrs društvene mreže i mediji preplavljeni su oprečnim savetima, a mnogi vernici prave istu grešku - vaskršnja jaja farbaju baš na dan kada to nije primereno. Protinica Višnja Kostić objašnjava šta nalažu tradicija i crkveni poredak.
Svakog proleća, kako se bliži najveći hrišćanski praznik - Vaskrsenje Gospoda našeg Isusa Hrista, među pravoslavnim vernicima ponovo oživi ista dilema: kog dana je pravo vreme da se farbaju vaskršnja jaja? Iako je reč o običaju koji se prenosi s kolena na koleno, u danima pred praznik čini se da su i oni najrevnosniji često u nedoumici. Medijski prostor tada preplave brojne, često oprečne i nepouzdane informacije, koje više unose zabunu nego što osvetljavaju istinu.
Najveća greška, koju mnogi vernici čine iz neznanja ili iz navike, jeste farbanje jaja na Veliki petak - dan kada Crkva poziva na potpunu duhovnu tišinu, molitvu i post, sećajući se Hristovog stradanja, raspeća i smrti na Krstu.
Instagram/visnja_u_svetu
Protinica Višnja sa suprugom, protom Milanom
U potrazi za pravim odgovorom, dragoceno svedočenje donosi protinica Višnja Kostić, profesorka srpskog jezika, koja otkriva duboko lični, ali i bogoslovski utemeljen stav:
– Ja farbam jaja delimično na Veliki četvrtak, jer farbam veću količinu za crkvu, i na Veliku subotu. Generalno je u našem narodu tradicija da se jaja farbaju na Veliki petak, ali ja sam od svoje svekrve, koja je takođe popadija, naučila da u Žiči monahinje farbaju na Veliku subotu jer se na Veliki petak prosto ništa ne radi. To je najtužniji praznik, sećamo se Isusovog stradanja, ali mi hrišćani danas znamo da je Hristos vaskrsao. Mi ga obeležavamo, ali se radujemo onome što posle tog praznika dolazi, i na tome mora da bude akcenat – rekla je protinica Višnja u razgovoru za „Blic žena studio“.
U ovom svedočanstvu spojeni su tradicija, lično iskustvo i duh crkvene predaje. Veliki petak je dan kada se Crkva oblači u crno. U hramovima se ne služi Liturgija, zvona ćute, a vernici u tišini i skrušenosti dolaze da se poklone Hristovom Grobu. Taj dan nije namenjen veselju, radu niti bilo kakvom ukrašavanju doma, pa ni simboličnom, poput farbanja jaja.
Veliki četvrtak i Velika subota se izdvajaju kao dostojanstveni i liturgijski smisleni dani za pripremu vaskršnjih jaja. Na Veliki četvrtak Hristos je ustanovio Evharistiju i oprao noge svojim učenicima, pokazujući put smirenja i služenja. Na Veliku subotu, dok Hristos telom leži u grobu, a dušom silazi u ad da razori vlast tame, verni se u miru pripremaju za Svetlo Vaskrsenje — a taj mir uključuje i tihu pripremu doma.
Shutterstock
Vaskršnja jaja
Zato je važno podsetiti: vaskršnja jaja nisu ukras, već svedočanstvo Vaskrsenja. Prvo jaje, koje se farba u crveno, simbol je prolivene Hristove krvi, ali i trijumfa nad smrću. Tim jajetom se krsti čelo deteta, ono se čuva iza ikone, nosi na groblje – jer ima duboku duhovnu vrednost.
Zato i sama priprema treba da bude prožeta molitvom, mirom i poštovanjem dana koje Crkva posvećuje tihovanju, a ne samo običaju. Farbanje vaskršnjih jaja nije „zanat“, već molitvena radost, predokus Vaskrsa.
U vremenu kada se običaji sve češće pretvaraju u formu bez sadržaja, podsećanje na duh i smisao tih dela postaje ne samo važno — već spasonosno.
U nadahnutom predavanju protojereja-stavrofora Gojka Perovića vernici su otkrili da Vaskršnji post nije samo uzdržanje od hrane, već duboka duhovna borba i putovanje ka Hristu, koje se u danima Strasne sedmice pretvara u tiho svedočenje pred licem Gospodnjim.
U atmosferi globalne nesigurnosti i smanjenog broja poklonika, Jerusalim ostaje svetionik vere – tišina ulica kroz koje je Bog hodao ponovo će biti osvećena molitvom i svetlom.
Prva četiri ajeta sure El-Mulk otkrivaju beskonačnu Božiju moć, savršenu harmoniju kosmosa i pozivaju vas da sagledate vlastiti život iz potpuno nove perspektive.
Otac desetoro dece poslao je patrijarhu carigradskom poruku koja se munjevito proširila među vernicima i pokrenula lavinu reakcija u teološkim i crkvenim krugovima.
Protojerej Tarasije Zabudjko rasvetljava nedoumicu o kojoj se u parohijama najčešće govori tiho, objašnjavajući da se suština ove zabrane ne tiče vrednovanja žene, već svetosti mesta na kojem se savršava Bezkrvna Žrtva.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Nedoumicu je za čitaoce portala religija.rs rešio sveštenik Nenad Stojanović, navodeći šta smemo, a šta ne bi trebalo da radimo sa pokvarenim vaskršnjim jajima.
Na praznik Vaskrsenja Hristovog, među svetlim zidovima manastira Mileševa, nastao je prizor koji je postao duhovni simbol praznika: susret i kuckanje vaskršnjim jajima mitropolita Atanasija i umirovljenog vladike Filareta, sadašnjeg i bivšeg pastira Eparhije mileševske.
Pravoslavna crkva podseća vernike da se posle vaskršnje liturgije osvećuju darovi pripremljeni za prazničnu trpezu – od ofarbanih jaja do sira i mesa, kako bi u svoje domove uneli ne samo radost praznika, već i Božji blagoslov
Otac desetoro dece poslao je patrijarhu carigradskom poruku koja se munjevito proširila među vernicima i pokrenula lavinu reakcija u teološkim i crkvenim krugovima.
Protojerej Tarasije Zabudjko rasvetljava nedoumicu o kojoj se u parohijama najčešće govori tiho, objašnjavajući da se suština ove zabrane ne tiče vrednovanja žene, već svetosti mesta na kojem se savršava Bezkrvna Žrtva.
Iguman Arsenije kroz poređenje sa svetiteljem iz Amerike upozorava da se duhovno stanje ne skriva - ono se oseti i onda kada mnogi misle da ga niko ne primećuje.
Skoro tri decenije ovaj zanatlija iz Ježevice izrađuje voštanice po manastirskom predanju, učeći nas da se prava sveća ne stvara mašinom, već strpljenjem, iskustvom i verom koja se ne gasi ni kada plamen dogori.
Na manastirskom imanju, nakon požara i decenija bez uzgoja, bratstvo uz pomoć svetogorskih monaha i molitvu igumana Metodija obnavlja poljoprivrednu tradiciju, dajući novi život ekonomiji i duhovnom životu manastira.
Prvi srpski vladika u Americi, koga danas proslavljamo kao svetitelja, objasnio je da telesne nevolje nisu slučajnost, već prilika za pokajanje, duhovni rast i otkrivanje unutrašnjih slabosti.
Od dečaka koji je tragao za Bogom do episkopa čije su mošti ostale netruležne - život ovog svetitelja spojio je Studenicu, Rusiju, Čikago i Libertvil, ostavljajući srpskom narodu u Americi duhovno uporište koje traje do danas.
