Da li svojim rečima i postupcima isceljujemo ili ranjavamo druge? Zlatoust poručuje da na Sudu Božjem neće biti važno koliko smo puta izgovorili molitvu, već koliko smo srca iscelili, a koliko povredili.
U moru zlatnih pouka Svetog Jovana Zlatousta, besednika čije su reči poput melema vekovima lečile duše vernih, posebno snažno odjekuje njegova misao:
- Tajna našeg spasenja zavisi od toga kakav smo trag ostavili u životu ljudi sa kojima smo dolazili u kontakt. Da li smo ih ranjavali ili isceljivali.
Ova rečenica nosi jednostavnu, a opet beskrajno duboku istinu: Hrišćanski život se ne meri brojem izgovorenih molitava, niti spoljašnjim oblicima pobožnosti, već pre svega onim što ostavljamo iza sebe u srcima drugih ljudi.
Iscelitelji ili ranitelji?
Sveti Jovan Zlatoust nas ovim rečima poziva da zastanemo i pogledamo u sopstveno srce: Da li naše reči blagosiljaju ili proklinju? Da li naše prisustvo uliva mir ili nemir? Da li naša dela podižu klonule ili im dodatno otežavaju breme života?
Mnogo je onih koji poste, mole se, idu u crkvu, ali svojim jezikom – klevetom, osudom, podsmehom ili čak i ravnodušnošću – ranjavaju druge. Sveti Zlatousti nas uči da takav život nije spasonosan, jer Hristos traži srce koje zrači ljubavlju, blagodaću i saosećanjem.
Isceljujuća moć reči i prisustva
U pravoslavlju, Hristos je nazvan „Lekar duša i tela“. Ako smo zaista Njegovi učenici, onda i mi treba da budemo mali iscelitelji u ovom svetu: da naš pogled bude blag, reč ohrabrujuća, molitva puna saosećanja, ruka spremna da pomogne, a srce široko da oprosti.
Starci i duhovnici često podsećaju vernike: „Kada izađeš iz nečije kuće ili razgovora, ostavi mir, ne nemir.“ Upravo u tome je tajna: ne u velikim delima koja se vide, već u malim, neprimetnim gestovima ljubavi koji isceljuju tuđe rane i greju tuđe duše.
Spasenje kroz druge
Sveti Jovan Zlatoust ovom poukom ruši svaku sebičnost. Ne možemo misliti samo na svoje spasenje, a druge ostavljati povređene našim ponašanjem. Hrišćanin je odgovoran i za mir drugoga. Zato svaka naša reč i delo treba da budu ispunjeni molitvenom pažnjom, jer su drugi ljudi naša ikona susreta sa Hristom.
Na Sudu Božjem, kako uči Crkva, neće se brojati naše molitve kao liste, već će se gledati trag koji smo ostavili u srcima onih sa kojima smo živeli. Da li smo ih ranjavali ili isceljivali?
U vreme kada su reči postale lake, a uvrede i podsmesi svakodnevica, ova pouka Svetog Jovana Zlatousta odzvanja kao glas koji nas vraća istini: Spasenje nije samo moje, već i tvoje i naše zajedno.
Veliki pravoslavni duhovnik iz 19. veka podseća da vera u Boga i borba za pravednu stvar donose pobedu čak i onda kada sve izgleda beznadežno.
Dok apostol Petar savetuje da se radujemo i u najvećim napastima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto je Hristova radost toliko velika da svaku našu žalost pretvara u kap mutne vode pred okeanom nebeske utehe.
U besedi za utorak 6. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički ističe da svaki bol ima skriveni smisao i da je iskušavanje vere dragocenije od zlata.
Jedan od najvećih svetaca pravoslavlja nas uči da pravi post nije samo odricanje od mesa, ribe i jaja, već preobražaj celog bića, milost srca i smirenje koje utišava svaki naš grehovni pokret.
Govoreći o mitarstvima, veliki srpski svetitelj upozorava da čovek pred večnom istinom ne odgovara samo za dela koja su drugi videli, već i za reči, namere i skrivene izbore koje je nosio kroz život.
Njegovo vreme na čelu Crkve obeležile su velike političke i verske borbe.
Iza dileme koja deli vernike stoji jednostavno pravilo – važnije je srce sa kojim se molitva upućuje nego mesto na kojem se sveća pali.
Devetogodišnji Marko i njegova majka, u blagoslovenom stanju, stajali su u redu pred svetinjom, a onda je dečak napustio kolonu da pomogne nepoznatom detetu koje je plakalo.
Sveštenik ističe da nema malih svetitelja.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
To nije nagli pad, već postepeno udaljavanje od istine, koje počinje onda kada čovek prestane da prepoznaje sopstvenu unutrašnju težinu.
Dok nas mnogi strahovi parališu i udaljavaju od Boga, jedan jedini može postati putokaz ka vrlinama, molitvi i spasenju – strah od večnog gubitka.
Dok nas savest tiho opominje, a mi je ignorišemo, duša sve dublje krvari. Sveti Jovan Zlatousti nas uči da je bezosećajnost prema grehu najopasnija bolest – jer dok ne osećamo bol, nećemo ni poželeti isceljenje.
Jedan od najvećih crkvenih učitelja objasnio je kako se ova unutrašnja slabost ne zadržava samo na čoveku koji je nosi, već se širi i na njegove odnose.
Govoreći o mitarstvima, veliki srpski svetitelj upozorava da čovek pred večnom istinom ne odgovara samo za dela koja su drugi videli, već i za reči, namere i skrivene izbore koje je nosio kroz život.
Iza dileme koja deli vernike stoji jednostavno pravilo – važnije je srce sa kojim se molitva upućuje nego mesto na kojem se sveća pali.
Devetogodišnji Marko i njegova majka, u blagoslovenom stanju, stajali su u redu pred svetinjom, a onda je dečak napustio kolonu da pomogne nepoznatom detetu koje je plakalo.
Sveštenik ističe da nema malih svetitelja.
U crkvi Uspenja Presvete Bogorodice jubilej je proslavljen kroz liturgiju, zvuke hilandarskih pojaca i sabranje koje je pokazalo duboku vezu ovog prostora sa svetogorskim nasleđem i živim predanjem Crkve.
Arhimandrit Jefrem poručio je da prisustvo Časnog Pojasa nije slučajno, govorio je o „milion poklonika“, zavetu kneza Lazara i duhovnoj vezi koja ostaje i posle odlaska svetinje u Vatoped.
Na Vračaru, pred odlazak Časnog pojasa Presvete Bogorodice, emotivni prizori i molitvena tišina obeležili su ispraćaj koji je, uz suze patrijarha i sabranost vernika, zatvorio 17 dana hodočašća kroz Hram Svetog Save.
Svetinja je u molitvenoj tišini ispraćena iz srpske prestonice ka manastiru Vatoped, u kojem se vekovima čuva.
Sa grčkog ostrva Spetses stiže recept za skromno, a ukusno manastirsko jelo koje u jednostavnim sastojcima čuva duh molitve, mora i tišine Istočnog petka.
U Ježevici, nadomak Čačka, srednjovekovni zidovi i živo narodno sabranje stapaju se u istu priču, od predanja o 1330. godini do današnjih okupljanja vernika i praznika koji i dalje pune manastirsku portu.
U besedi za 2. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Velimirović pokazuje zašto se i najveće znanje gubi bez pravog početka i kako se tek tada otvara prostor za istinsku mudrost koja ne zavisi od količine informacija.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
