Da li svojim rečima i postupcima isceljujemo ili ranjavamo druge? Zlatoust poručuje da na Sudu Božjem neće biti važno koliko smo puta izgovorili molitvu, već koliko smo srca iscelili, a koliko povredili.
U moru zlatnih pouka Svetog Jovana Zlatousta, besednika čije su reči poput melema vekovima lečile duše vernih, posebno snažno odjekuje njegova misao:
- Tajna našeg spasenja zavisi od toga kakav smo trag ostavili u životu ljudi sa kojima smo dolazili u kontakt. Da li smo ih ranjavali ili isceljivali.
Ova rečenica nosi jednostavnu, a opet beskrajno duboku istinu: Hrišćanski život se ne meri brojem izgovorenih molitava, niti spoljašnjim oblicima pobožnosti, već pre svega onim što ostavljamo iza sebe u srcima drugih ljudi.
Iscelitelji ili ranitelji?
Sveti Jovan Zlatoust nas ovim rečima poziva da zastanemo i pogledamo u sopstveno srce: Da li naše reči blagosiljaju ili proklinju? Da li naše prisustvo uliva mir ili nemir? Da li naša dela podižu klonule ili im dodatno otežavaju breme života?
Mnogo je onih koji poste, mole se, idu u crkvu, ali svojim jezikom – klevetom, osudom, podsmehom ili čak i ravnodušnošću – ranjavaju druge. Sveti Zlatousti nas uči da takav život nije spasonosan, jer Hristos traži srce koje zrači ljubavlju, blagodaću i saosećanjem.
Isceljujuća moć reči i prisustva
U pravoslavlju, Hristos je nazvan „Lekar duša i tela“. Ako smo zaista Njegovi učenici, onda i mi treba da budemo mali iscelitelji u ovom svetu: da naš pogled bude blag, reč ohrabrujuća, molitva puna saosećanja, ruka spremna da pomogne, a srce široko da oprosti.
Starci i duhovnici često podsećaju vernike: „Kada izađeš iz nečije kuće ili razgovora, ostavi mir, ne nemir.“ Upravo u tome je tajna: ne u velikim delima koja se vide, već u malim, neprimetnim gestovima ljubavi koji isceljuju tuđe rane i greju tuđe duše.
Spasenje kroz druge
Sveti Jovan Zlatoust ovom poukom ruši svaku sebičnost. Ne možemo misliti samo na svoje spasenje, a druge ostavljati povređene našim ponašanjem. Hrišćanin je odgovoran i za mir drugoga. Zato svaka naša reč i delo treba da budu ispunjeni molitvenom pažnjom, jer su drugi ljudi naša ikona susreta sa Hristom.
Na Sudu Božjem, kako uči Crkva, neće se brojati naše molitve kao liste, već će se gledati trag koji smo ostavili u srcima onih sa kojima smo živeli. Da li smo ih ranjavali ili isceljivali?
U vreme kada su reči postale lake, a uvrede i podsmesi svakodnevica, ova pouka Svetog Jovana Zlatousta odzvanja kao glas koji nas vraća istini: Spasenje nije samo moje, već i tvoje i naše zajedno.
Veliki pravoslavni duhovnik iz 19. veka podseća da vera u Boga i borba za pravednu stvar donose pobedu čak i onda kada sve izgleda beznadežno.
Dok apostol Petar savetuje da se radujemo i u najvećim napastima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava zašto je Hristova radost toliko velika da svaku našu žalost pretvara u kap mutne vode pred okeanom nebeske utehe.
U besedi za utorak 6. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički ističe da svaki bol ima skriveni smisao i da je iskušavanje vere dragocenije od zlata.
Jedan od najvećih svetaca pravoslavlja nas uči da pravi post nije samo odricanje od mesa, ribe i jaja, već preobražaj celog bića, milost srca i smirenje koje utišava svaki naš grehovni pokret.
Dok mnoge obuzima strah i nesigurnost, svetitelj iz Gruzije ostavlja pouku koja budi nadu: prava snaga nije u onome što dolazi spolja, već u veri koja gori u srcu i ne može biti ugašena.
Na dan kada katolička crkva proslavlja ovu svetiteljku iz 19. veka, mala Beatriz fotografisana je dok spava pored crvene ruže i drži krst – trenutak koji je osvojio hiljade srca i podsetio svet na moć vere, nežnosti i detinjstva.
Tokom istorijskog obraćanja u Knesetu, američki predsednik javno je govorio o Ivankinoj odluci da promeni veru, povezujući porodičnu priču sa političkim savezom između SAD i Izraela.
Čitavog života je pomagao narod i Srpsku crkvu, pa ga je narod veoma voleo i poštovao, smatrajući ga za živog svetitelja.
Dok se širom zemlje širi trend razgovora s "duhovima", iguman Manastira Ribnica snažnim rečima podseća da je jedina istinska veza s upokojenima u molitvi, a ne u obmanama koje otvaraju vrata zlu.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Starinski specijalitet bez mesa osvojiće vas na prvi zalogaj, a možete ga jesti i u danima belog mrsа.
Dok nas mnogi strahovi parališu i udaljavaju od Boga, jedan jedini može postati putokaz ka vrlinama, molitvi i spasenju – strah od večnog gubitka.
Dok nas savest tiho opominje, a mi je ignorišemo, duša sve dublje krvari. Sveti Jovan Zlatousti nas uči da je bezosećajnost prema grehu najopasnija bolest – jer dok ne osećamo bol, nećemo ni poželeti isceljenje.
Ako zanemarimo prve duhovne rane koje nanosi zlo, pravoslavni svetac upozorava da nečastivi nastavljaju napade sve do poslednjeg daha – reči Svetog Jovana Zlatoustog mogu potpuno promeniti vaš pogled na veru i pokajanje.
Bezvremena mudrost ovog velikog svetitelja, izrečena pre više vekova, i danas odzvanja snagom istine — podsećajući da prava vrednost života nije u bogatstvu i moći, već u ljubavi, skromnosti i unutrašnjem miru.
Dok mnoge obuzima strah i nesigurnost, svetitelj iz Gruzije ostavlja pouku koja budi nadu: prava snaga nije u onome što dolazi spolja, već u veri koja gori u srcu i ne može biti ugašena.
Dok se širom zemlje širi trend razgovora s "duhovima", iguman Manastira Ribnica snažnim rečima podseća da je jedina istinska veza s upokojenima u molitvi, a ne u obmanama koje otvaraju vrata zlu.
Krstni znak je prvo što čovek dobija prilikom krštenja.
Na kraju je dobio rak, patio je, ali je postao uzor strpljenja i istrajnosti dok je i kroz to iskušenje prolazio, pričao je otac Partenije o starcu Pajsiju.
Na liturgiji i svepravoslavnom molebanu, vernici iz cele zemlje i Balkana sabrali su se da mole za mir, zaštitu napaćenog naroda i blagoslov svojih porodica, stvarajući prizor koji očarava i duhovno i vizuelno.
Naziv tribine bio je „Јedini bez greha“, a jedan od najdirljivijih trenutaka bio je kada je govorio o Svetom Lazaru Četvorodnevnom
Na današnji dan sećamo se osvećenja Jerusalimskog hrama Vaskrsenja – svetinje nad svetinjama. Mesto Hristovog raspeća i Vaskrsenja postalo je srce hrišćanskog sveta.
U vremenima tuge, klevete i unutrašnjih borbi, ne traži snagu u sebi, već u Gospodu. Jer kako reče otac Mihailo – „trpi i istrpi, ali najviše se čuvaj očajanja.“
Na kraju je dobio rak, patio je, ali je postao uzor strpljenja i istrajnosti dok je i kroz to iskušenje prolazio, pričao je otac Partenije o starcu Pajsiju.
Liturgiju je služio mitropolit Atanasije, koji je pozvao vernike da slede Hristov put i postanu lovci ljudi radi spasenja duša.
Od prazničnih trpeza u pravoslavnim, katoličkim i muslimanskim domovima do modernih kuhinja – otkrijte kako se priprema ova poslastica od belanaca, meda i oraha koja je nekada bila simbol svečanosti i slatkog užitka.
