Pravoslavlje uči da koliko god čovek pokušavao da kontroliše život, istinska sigurnost dolazi tek kada prepusti svoje korake Božijem vođenju.
U svakodnevnom životu, suočeni sa problemima, neizvesnostima i bolnim gubicima, često postavljamo pitanje: "Zašto?“ Tražimo odgovore, objašnjenja i razloge, pokušavamo da u haosu pronađemo smisao. Međutim, vera nas uči da iznad našeg razumevanja postoji nešto uzvišenije, savršenije – Božija promisao.
Božija promisao nije puki sled događaja ili nevidljiva sila sudbine, već očinsko staranje Boga o svakom čoveku, svakom biću i svakom trenutku. To je njegova sveta volja koja vodi svet ka dobru, uprkos prividnom zlu i patnji.
Ona ne znači da će sve biti lako i bez bola, već da ni jedan trenutak nije besmislen, ni jedna suza uzaludna, ni jedan pad bez mogućnosti ustajanja.
Promisao deluje tiho, često neprimetno, kao blagi vetar koji menja tok reke. Nekada nas vodi putevima koje ne bismo sami izabrali, ali upravo tim putem dolazimo, prema pravoslavlju, do mesta na kojima se rađa naše duhovno sazrevanje i spasenje.
Pravoslavlje uči da koliko god čovek pokušavao da kontroliše život, istinska sigurnost dolazi tek kada prepusti svoje korake Božijem vođenju.
Mnogi sveci i duhovni ljudi kroz vekove svedočili su da im je upravo poverenje u promisao Božju donelo mir u najtežim trenucima. Kada prestanemo da se borimo protiv toka života i počnemo da verujemo da Bog sve vidi, zna i vodi – tada prestaje unutrašnji nemir, a srce se ispunjava nadom.
Upravo u takvom duhu govori i izuzetno jednostavna, ali duboko snažna misao Prepodobnog oca Gavrila Gruzijskog, svetitelja našeg vremena:
"Kada ne možeš da rešiš problem i ne znaš šta da radiš, uzdaj se u Božiju promisao i ne razmišljaj ni o čemu drugom."
Uspeh nije rezervisan samo za one koji uvek pobeđuju, već za one koji se nikada ne predaju.
Ukoliko čovek sebe vidi kao boljeg od drugih, ako ne priznaje sopstvenu grešnost, on se udaljava od Boga, jer preuzima mesto koje mu ne pripada - mesto sudiје i merila istine.
U tišini bola, rađa se snaga.
Govoreći o mitarstvima, veliki srpski svetitelj upozorava da čovek pred večnom istinom ne odgovara samo za dela koja su drugi videli, već i za reči, namere i skrivene izbore koje je nosio kroz život.
Njegovo vreme na čelu Crkve obeležile su velike političke i verske borbe.
Iza dileme koja deli vernike stoji jednostavno pravilo – važnije je srce sa kojim se molitva upućuje nego mesto na kojem se sveća pali.
Devetogodišnji Marko i njegova majka, u blagoslovenom stanju, stajali su u redu pred svetinjom, a onda je dečak napustio kolonu da pomogne nepoznatom detetu koje je plakalo.
Sveštenik ističe da nema malih svetitelja.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Mitropolit Antonije Blum ostavio je za sobom riznicu beseda i svedočanstava koja nas podsećaju da se vera najdublje pokazuje onda kada smo spremni da damo i ono što nam je poslednje.
Pol deteta, prema nauci, stvar je slučajnosti, međutim, veliki duhovnik je tvrdio da ništa nije slučajno.
Blizina Božja se ne meri odsustvom bola, već prisustvom utehe i snage u njemu.
Svaka situacija u našem životu, bila ona dobra ili loša, ima svoje značenje.
Govoreći o mitarstvima, veliki srpski svetitelj upozorava da čovek pred večnom istinom ne odgovara samo za dela koja su drugi videli, već i za reči, namere i skrivene izbore koje je nosio kroz život.
Iza dileme koja deli vernike stoji jednostavno pravilo – važnije je srce sa kojim se molitva upućuje nego mesto na kojem se sveća pali.
Devetogodišnji Marko i njegova majka, u blagoslovenom stanju, stajali su u redu pred svetinjom, a onda je dečak napustio kolonu da pomogne nepoznatom detetu koje je plakalo.
Sveštenik ističe da nema malih svetitelja.
U crkvi Uspenja Presvete Bogorodice jubilej je proslavljen kroz liturgiju, zvuke hilandarskih pojaca i sabranje koje je pokazalo duboku vezu ovog prostora sa svetogorskim nasleđem i živim predanjem Crkve.
Arhimandrit Jefrem poručio je da prisustvo Časnog Pojasa nije slučajno, govorio je o „milion poklonika“, zavetu kneza Lazara i duhovnoj vezi koja ostaje i posle odlaska svetinje u Vatoped.
Na Vračaru, pred odlazak Časnog pojasa Presvete Bogorodice, emotivni prizori i molitvena tišina obeležili su ispraćaj koji je, uz suze patrijarha i sabranost vernika, zatvorio 17 dana hodočašća kroz Hram Svetog Save.
Svetinja je u molitvenoj tišini ispraćena iz srpske prestonice ka manastiru Vatoped, u kojem se vekovima čuva.
Sa grčkog ostrva Spetses stiže recept za skromno, a ukusno manastirsko jelo koje u jednostavnim sastojcima čuva duh molitve, mora i tišine Istočnog petka.
U Ježevici, nadomak Čačka, srednjovekovni zidovi i živo narodno sabranje stapaju se u istu priču, od predanja o 1330. godini do današnjih okupljanja vernika i praznika koji i dalje pune manastirsku portu.
U besedi za 2. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Velimirović pokazuje zašto se i najveće znanje gubi bez pravog početka i kako se tek tada otvara prostor za istinsku mudrost koja ne zavisi od količine informacija.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
