Pravoslavlje tugu ne smatra strašnom, ali pravi razliku između prolazne žalosti i beznadežnog očajanja koje prelazi u uninije, a to jeste greh.
Sve je više ljudi koji, bez obzira na to šta im se dešava u životu, nose u sebi tugu koja ih parališe. Ona se ne pojavljuje samo kao prolazno raspoloženje, već kao stanje koje zahvata i dušu i telo, utiče na svakodnevno funkcionisanje i ostavlja osećaj unutrašnje težine i nemoći.
Pravoslavlje tugu ne smatra strašnom, ali pravi razliku između prolazne žalosti i beznadežnog očajanja koje prelazi u uninije, a to jeste greh. Tuga se ne potiskuje, već se kroz smirenje, molitvu i poverenje u Boga može proživeti i prevazići.
Crkva ne poziva na potiskivanje bola, već na njegovo prihvatanje, smirenje i predanje Bogu kroz molitvu, kako bi tuga mogla da prođe, a čovek povrati unutrašnji mir.
U ovom kontekstu, otac Haralambos Papadopulos detaljno objašnjava kako tuga nastaje, kako utiče na ljude i kako je prevazići.
- Ako želiš da tuga nestane, prestani da je želiš! - najpre kaže otac Haralambos i dalje objašnjava:
- Danas nisi imao apetit, osetio si duševni bol i tugu. Osetio si svu težinu svog tela. Ono što govoriš, to se dešava. Osećaš to. Ali to nije tvoja istina. Nisi ti. Kao što talas nije more, i oblak nije nebo. To je talas tvoje svesti, tvoje duše, ali ne i istina tvog bića. Zato će ti sutra biti bolje.
Kaže da je najveća greška što se tuga trži u sebi.
- Kako je držiš? Držiš se tuge kada je ne prihvatiš. Kada želiš da analiziraš a ne da živiš. Tuga neće nestati zato što je analiziraš, već kada dozvoliš da prođe i ode. Samo se smiri, prihvati, zagrli ono što se dešava i moli se sa mirom u srcu. Ako želiš da tuga nestane, prestani da je želiš - istakao je otac Haralambos.
Oba stručnjaka u svom radu ukazuju na duhovne uzroke mnogih neurotičnih stanja i nude alternativni pristup koji, prema njihovim tvrdnjama, mnogima donosi olakšanje i unutrašnji mir.
Tamo gde čovek vidi kraj, Crkva govori o početku — o povratku sebi, o vraćanju poverenja u tvorca koji ne ostavlja nikoga.
Patnja, koliko god teška bila, nije kraj, već prolaz ka nečemu višem.
Pravoslavna tradicija uči da se od uninije čovek spasava postepeno, vraćanjem unutrašnje budnosti, molitvom i malim ali istrajnim dobrim delima.
Jedna kratka pouka velikog duhovnika i pustinjaka govori o tri misli koje lako mogu da zaokupe čoveka i zbog kojih zaboravlja da ceni ono što već ima.
U Rimu za vreme cara Adrijana četiri hrišćanke odbile su da prinesu žrtvu idolskoj boginji Artemidi, a majka je svoje kćeri do poslednjeg trenutka učvršćivala u veri i učila ih da ne pokleknu pred strahom.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
U istraživanju je razmatrano kako se teško iskustvo povezuje sa čovekovim padom, podvigom i borbom sa strastima, ali i kako kroz život u Hristu može postati deo puta ka duhovnom očišćenju i zajednici sa Bogom.
Protojerej Aleksej Mitjušin objašnjava da li ovaj čin ima veze sa spasenjem, može li se obaviti nakon sahrane i kako vernici treba da učestvuju u molitvenom ispraćaju pokojnika.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Govoreći o duhovnim uzrocima ovakvog stanja, arhimandrit Jovan Jelenkov ističe da tuga može biti povezana sa odsustvom vere, kada čovek u svojoj nemoći prestaje da vidi svetlost i izlaz.
Mnogi običaji imaju svoje mesto u tradiciji i mogu biti deo života verujućeg naroda, ali nisu svi običaji crkvene zapovesti.
Crkva ne osuđuje čoveka koji prolazi kroz takva iskušenja, već ga poziva da se protiv njih bori molitvom, verom i zahvalnošću Bogu.
U pravoslavlju, čovek ne skriva svoju muku od Boga već je iznosi je pred njega.
Jedna kratka pouka velikog duhovnika i pustinjaka govori o tri misli koje lako mogu da zaokupe čoveka i zbog kojih zaboravlja da ceni ono što već ima.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
Protojerej Aleksej Mitjušin objašnjava da li ovaj čin ima veze sa spasenjem, može li se obaviti nakon sahrane i kako vernici treba da učestvuju u molitvenom ispraćaju pokojnika.
Đurđević je ukazao i na to da posetioci ne mogu očekivati da će im monasi u svakom trenutku biti dostupni, jer život u manastiru podrazuma i poštovanje dnevnog poretka.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
Svetom liturgijom počelo je praznovanje, a nakon osvećenja Krsta usledio je kulturno-umetnički program uz nastupe horova i ansambala iz Bele Crkve, Beograda i Raške.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve istakao značaj brige o čoveku kao celovitoj ličnosti, posebno ukazavši na mesto molitve u zdravstvenim ustanovama.
U besedi za utorak 18. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički tumači Hristove reči o vlasti da položi život i ponovo ga uzme, otkrivajući dubinu Njegove žrtve i ljubavi prema ljudima.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
