U pravoslavnom predanju posebno se naglašava važnost smirenja, trezvenosti i pažnje prema sopstvenim mislima i delima.
U duhovnom životu čoveka često se postavlja pitanje zašto u savremenom vremenu sve više ljudi pada u stanja unutrašnje teskobe, nemira i očajanja, iako su spoljašnje okolnosti života često stabilne i uređene.
Oci Crkve vekovima upozoravaju da koren takvih stanja nije uvek u spoljašnjim dešavanjima, već u unutrašnjem odnosu čoveka prema sebi, bližnjima i Bogu.
U pravoslavnom predanju posebno se naglašava važnost smirenja, trezvenosti i pažnje prema sopstvenim mislima i delima.
Sveti oci uče da čovek najčešće gubi mir onda kada svoj pogled usmerava ka tuđim slabostima, a sopstvene propušta da vidi.
Takvo duhovno stanje postepeno vodi u osuđivanje, razdražljivost i duhovnu rasejanost, a posledica toga je udaljavanje od unutrašnjeg mira.
U mnogim besedama savremenih duhovnika ističe se da se čovek danas lako zanosi tuđim greškama, tuđim padovima i tuđim slabostima, dok sopstvenu borbu često ostavlja po strani. Upravo tu nastaje, kako se naglašava, unutrašnji rascep koji vremenom prerasta u duhovnu prazninu.
Crkveno iskustvo svedoči da se mir duše ne može izgraditi na osuđivanju drugih, već isključivo na pokajanju i smirenju.
Ovaj duhovni zakon posebno se prepoznaje u rečima arhimandrita Amvrosija Jurasova, koji ukazuje na duboki uzrok čovekovog očajanja i gubitka unutrašnjeg mira:
"Zbog čega očajavamo? Ne od svetosti, sigurno! Očajavamo zato što se glupački zanosimo, mnogo umišljamo i vidimo samo grehe svojih bližnjih, a svoje ne primećujemo. Prebiramo po gresima drugih, a kroz praznoslovlje i osuđivanje, Božja blagodat odlazi od čoveka... Takva duša nikada neće naći mir i odmor."
Pravoslavna duhovnost ne negira svet, već poziva da se ne vezujemo za njega.
Svaka duša koja se udaljila od istine jeste rana na telu Crkve.
Duhovni život nije takmičenje u bezgrešnosti, nego istrajavanje u veri, molitvi i nadi.
Mnogi podvižnici kroz vekove svedočili su da je upravo dar suza bio jedan od najvećih darova koje su primili tokom svog duhovnog života.
Ruski svetitelj govorio je o borbi sa strastima, promeni misli i delima koja čoveka vode ka Bogu.
Ovaj praznik čuva sećanje na pronalazak svetinje na Golgoti, njeno odnošenje u Persiju i povratak u Jerusalim, uz priču o caru Irakliju koji je Krst poneo bosonog.
Neke navike prenose se generacijama, ali nisu deo pravoslavnog predanja: evo šta treba izbegavati prilikom posete grobovima bližnjih.
Praznik Vozdviženja Časnog krsta posvećen je sećanju na pronalazak svetinje na Golgoti i njeno vraćanje u Jerusalim, a crkveni tipik za ovaj dan propisuje poseban oblik uzdržanja.
Svetogorski starac govorio je o čoveku koji se posle pada obraća Gospodu i otkrio šta, prema njegovom iskustvu, može da bude presudno za takvu molitvu.
Sa nežnom korom, žutom glazurom i bogatim filom od čokolade i oraha, ovaj provereni recept donosi ukus kolača koji je nekada krasio svečane trpeze.
Bog vidi i ono što mi ne možemo.
Na video-snimcima vidi se evakuacija monahinja, dok se u blizini svetinje vatrogasci bore sa vatrenom stihijom.
Dom ima dubok duhovni značaj, jer se u njemu uči ljubavi, praštanju, strpljenju i požrtvovanosti.
Jedan od najpoštovanijih svetitelja novijeg doba ostavio je duboku pouku o blagorodnosti kao najvišem obliku unutrašnje lepote duše.
Čovek teži smirenju, a istovremeno teško priznaje da je pogrešio.
Duhovi zla u ljudski um unose misli koje podstiču strah, očajanje, mržnju, zavist, gordost i beznađe.
Grčki duhovnik ostavio je snažnu pouku o važnosti tihovanja, molitve i pažljivog izbora društva, upozoravajući da čovek treba da čuva svoju dušu od svega što ga udaljava od Boga i unutrašnjeg mira.
Što se čovek više oslobađa svoje gordosti i svoje volje, to u njegovoj duši ostaje više mesta za Božju blagodat.
Ruski svetitelj govorio je o borbi sa strastima, promeni misli i delima koja čoveka vode ka Bogu.
Neke navike prenose se generacijama, ali nisu deo pravoslavnog predanja: evo šta treba izbegavati prilikom posete grobovima bližnjih.
Praznik Vozdviženja Časnog krsta posvećen je sećanju na pronalazak svetinje na Golgoti i njeno vraćanje u Jerusalim, a crkveni tipik za ovaj dan propisuje poseban oblik uzdržanja.
Svetogorski starac govorio je o čoveku koji se posle pada obraća Gospodu i otkrio šta, prema njegovom iskustvu, može da bude presudno za takvu molitvu.
U Pećkoj patrijaršiji raste crni dud star oko 750 godina koji čuva narodna kazivanja o opstanku i obnovi srpskog naroda na Kosmetu.
Crkva Pokrova Presvete Bogorodice podignuta je na mestu za koje predanje kaže da je kneginja Milica na njemu podigla oltar u spomen na kosovske junake, a sada je dobila dar koji treba da traje generacijama.
Mila i Anja kreću sa majkom i bakom do stare crkve, ali kada iz šume začuju neobično zvonce, njihovo putovanje pretvara se u uzbudljivu avanturu koja će ih odvesti do svetog izvora i otkriti dragocenu porodičnu uspomenu.
Bog ih je, prema predanju, obdario i darom čudotvorstva, pa su kod njih dolazili brojni bolesnici tražeći isceljenje.
Od neprestane potrage za sigurnošću i zadovoljstvom do tišine, molitve i prihvatanja sopstvenog Krsta, put izlaska iz unutrašnjeg nemira počinje tamo gde savremeni čovek najmanje očekuje.
Pred novim hramom Sabora Svetog arhangela Gavrila patrijarha srpskog dočekali mitropolit Hrizostom, arhijereji, sveštenstvo, monaštvo i brojni verni narod.
U besedi za subotu 17. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o Hristu koji je svojom rečju i životom razotkrivao zlo i upozorava na strah zbog kojeg čovek ćuti pred onim što zna da nije dobro.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
