Životni put od siročeta do svetitelja ovog Božjeg ugodnika bio je ispunjen verom, molitvom, predanošću i blagoslovom da vidi Presvetu Bogorodicu koja je čudotvorno izvela vodu iz stene i obećala mu da će uvek biti igumanija manastira.
Srpska pravoslavna crkva danas proslavlja Prepodobnog Atanasija Atonskog, svetitelja čiji su život i delo ostavili dubok trag u monaškoj tradiciji i duhovnosti. Rođen u Trapezuntu od bogobojažljivih roditelja, Atanasije je još kao dete iskusio gubitak i ostao siroče. Međutim, Božji promisao se ispunio kada ga je jedan vojvoda uzeo pod svoje okrilje, doveo u Carigrad i omogućio mu da se obrazuje.
Njegova krotkost i smernost brzo su ga učinili omiljenim među vršnjacima. Pri dečjim igrama, dok su drugi birani za cara ili vojvodu, Atanasija su uvek birali za igumana, što je već tada bilo predskazanje njegovog duhovnog puta. Nakon završetka školovanja, povukao se u pustinju Maleinsku, blizu Svete Gore, gde je bio učenik čuvenog Mihaila Maleina.
Želeći još veću duhovnu usamljenost, Atanasije se preselio na Svetu goru. No, mnogi željni podvižničkog života počeli su se okupljati oko njega, pa je bio primoran da zida svoju lavru. U tome su mu obilno pomagali vizantijski carevi, najpre Nikifor Foka, koji je i sam želeo da se zamonaši, a potom i Jovan Cimishije.
Mnogobrojna iskušenja stajala su na njegovom putu, od demona i od ljudi, ali je Atanasije hrabro odolevao i pobeđivao svojom bezmernom krotkošću i neprekidnom molitvom Bogu. Pun Božje blagodati, udostojio se da vidi Presvetu Bogorodicu koja je čudotvorno izvela vodu iz stene i obećala mu da će uvek biti Ikonomisa (Igumanija) manastira, što mnogi smatraju najvećim od brojnih čuda na Svetoj gori.
Atanasije je svojim radom i molitvom prethodio bratiji svojoj, voleći ih ljubavlju duhovnog oca i pastira. Njegova smrt bila je iznenadna. Dok je sa šestoricom monaha pregledao zid nove crkve, zid se srušio i zatrpao ih sve. Tako je 980. godine završio svoj ovozemaljski život ovaj veliki svetilnik monaštva.
I posle upokojenja, Prepodobni Atanasije se više puta javljao svojoj sabraći, pružajući im utehu ili pouku. Njegov život ostaje nepresušni izvor nadahnuća i primer duboke vere i duhovnog podviga za sve nas. Danas, dok ga proslavljamo, sećamo se njegove neizmerne ljubavi, predanosti i duhovne snage, koji nam služe kao svetionik na našem sopstvenom duhovnom putu.
Ajeti 54:49–55 sure Al-Kamar otkrivaju kako svaka odluka i svaki dah podsećaju na neizbežnu pravdu i mudrost Stvoritelja
Reči velikog duhovnika sa Svete Gore otkrivaju da najvažniji korak ka Bogu nije u mestima koja posećujemo, već u onome što činimo pred sopstvenom savešću.
Potpisi mitropolita Joanikija i predsednika opštine Nikole Jovanovića otvorili su put projektu koji spaja predanje i savremeni razvoj, uz planiranu donaciju od milion evra, izradu dokumentacije i uređenje prostora za buduću svetinju.
Policija u Hesenu intenzivno prikuplja informacije i dokaze koji bi rasvetlili ovaj slučaj.
U vreme cara Teodosija 381. godine, njegove mošti prenesene su u Carigrad, a 1236. u Veneciju, gde se i sad nalaze.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
U fruškogorskoj svetinji proslavljen je praznik Svetog Atanasija Atonskog i imendan igumana ove svete obitelji, dok je episkop Nektarije nadahnutom pričom ganuo sve sabrane.
U manastiru koji kroz vekove čuva identitet i duhovnost srpskog naroda, na praznik čudotvorne ikone, sabrani vernici iz otadžbine i rasejanja ponovo su se poklonili svetinji poznatoj kao Krasnica Pećka – zaštitnici srpskog roda.
Presvete Bogorodice sa Mladencem Hristom u naručju počela da ispušta miro pred očima oca Simeona, a vernici ovo retko čudo vide kao snažan znak s neba i poziv na veru, molitvu i pokajanje.
Godinama je živela u patnji, mučena pokajanjem i tugom, ali kada je ponovo kročila u manastir, pred njom se ukazala Bogorodica i učinila nešto što će zauvek ostati urezano u njenom srcu.
U vreme cara Teodosija 381. godine, njegove mošti prenesene su u Carigrad, a 1236. u Veneciju, gde se i sad nalaze.
Galaktion nikako nije želeo da se ženi, te je najpre posavetovao Epistimu da se krsti, a potom i da se zamonaši istovremeno sa njim.
I pre i posle smrti smatran je velikim čudotvorcem.
Od progona hrišćana do zemljotresa, ovaj drevni hram je iznova podizao svetlost vere – 16. novembra pravoslavni vernici slave čudesno obnovljeno sveto mesto gde se vekovima čuvaju mošti velikomučenika Georgija.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
U najvećoj medicinskoj ustanovi u zemlji proslavljena je krsna slava, a priča o hramu koji je preživeo rat, zaborav i preobražaj u mrtvačnicu otkriva koliko je ovo mesto važno za bolesnike, lekare i grad.
Kad su mu rekli da je jedina šansa transplantacija srca, brat Goran nije odustao. Iz bolničke sobe krenuo je na put duhovnog isceljenja ka Hilandaru, gde je pronašao snagu za novi život.
Na trpezi ljubavi u porti Crkve Ružica, poglavar Srpske pravoslavne crkve poručio je vernicima da najveća bitka svakog čoveka nije spoljašnja, već u srcu.
On je znak ljubavi, žrtve i vaskrsenja, ali i podsetnik na poziv svakog vernika da svoj život ispuni smirenjem, strpljenjem i nadom.
Jedna izgovorena reč može delovati zastrašujuće, ali Crkva nas uči da samo greh ima stvarnu moć – pokajanje, Ispovest i život u Tajnama čine svaku dušu nepobedivom pod Božijom zaštitom.
Dvadeset pet godina vežbe i dar za ukrašavanje učinili su da jedan kolač postane simbol čuvanja tradicije.
