Na Badnji dan je propisano da se jede samo jednom dnevno posle Božanske Liturgije
Danas je Badnji dan, koji se najavljuje najradosniji hrišćanski praznik - Božić. Ujedno, danas je i poslednji dan Božićnog posta.
Trpeza za Badnje dan i vece, prema verovanjima i običajima našeg naroda, mora biti posna, ali šta će se na njoj naći zavisi od običaja i kraja u kojem ljudi žive.
Ipak, treba naglasiti da po tipiku danas bi trebalo postiti isključivo na vodi, a na kako je navedeno na sajtu Eparhije šumadijske danas bi trebalo jesti žito, a zaboraviti na ribu, koja se često na ovaj dan nalazi na trpezi Srba.
- Poslednji dan Božićnog posta se naziva Badnji dan (sočeljnik), jer ustav nalaže da se tog dana jede žito. Žito se sprema od zrna pšenice. Ono je prihvaćeno radi podražavanja postu Danila i trojice dečaka, koji se spominju uoči praznika Hristovog Rođenja, koji su se hranili zrnevljem, kako se ne bi oskvernili od paganske trpeze i saglasno rečima Jevanđelja: “Carstvo nebesko je kao zrno gorušično koje uzme čovjek i posije na njivi svojoj. Ono je, istina, najmanje od sviju semena, ali kad uzraste, veće je od svega povrća, i bude drvo da ptice nebeske dolaze i nastanjuju se na granama njegovim” - navedeno je na sajtu Eparhije i nastavlja:
- Kod pravoslavnih hrišćana se na Badnji dan sačuvao blagočestivi običaj da se ništa ne jede do prve večernje zvezde, koja podseća na pojavu zvezde na istoku, koja je objavila Rođenje Gospoda našega Isusa Hrista.
- Na Badnji dan je propisano da se jede samo jednom dnevno posle liturgije. Za trpezom po pravilu Crkve ustanovljeno da se jede na vodi, a ribu nikako ne bi trebali da se drznemo da jedemo, bez razgovora sa svojim parohom ili duhovnikom.
Običaji koji se vezuju da današnji dan nalikuju Matericama i Detinjcima, samo što se danas umesto dece i majki, vezaju očevi.
Na početku hrišćanske ere vera se širila kroz propoved, a ljudi su dolazili u crkvu i živeli po hrišćanskim vrednostima. Međutim, Sveti Teofan primećuje da je u njegovom vremenu situacija značajno promenjena. On ističe da je danas, u društvu, hrišćanski duh slabljen uvođenjem nehrišćanskih principa u obrazovni sistem i društvene običaje. Ovi uticaji, kaže Sveti Teofan, ometaju duhovni razvoj mladih i vode ih od vere, što doprinosi smanjenju broja "izabranih" — onih koji zaista žive hrišćanskim životom.
Za božićnu pečenicu bira se najlepše prase ili jagnje, mada neki pripremaju i ćurku ili kokošku.
Dušicu Petronijević, koja je dala saglasnost da se organi njenog sina doniraju, dugo je mučilo da li ga je na onaj svet ispratila kako treba.
U Staroj crkvi na Baščaršiji obeležen je praznik ove ravnoapostolne svetiteljke, gde su se vernici uz molitvu poklonili svetoj relikviji.
Ova tradicionalna poslastica nekada je bila simbol porodičnih nedeljnih ručkova posle liturgije - priprema se lako, od sastojaka koje svaka kuća ima, a ukusom greje dušu.
Tada episkop, kasnije patrijarh Tihon, stigao je na rub pravoslavnog sveta, a postao most između Istoka i Zapada — osnivao je hramove, okupljao narode i ušao u istoriju Amerike.
U svojoj Besedi za 18. Četvrtak po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako molitva oslobađa, rađa ljubav i vodi vernika do spoznaje Trojstva – istine Oca, Sina i Duha Svetoga – u srcu koje je očišćeno od greha.
Ajeti sure Az-Zumar otkrivaju kako vera i doslednost u dobrim postupcima vode ka unutrašnjem miru i večnoj nagradi.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Otkrijte kako pivo pretvara ovo jednostavno jelo u ukusnu salatu sa istorijom dugom vekovima, zapisanu još 1855. u "Srbskom kuvaru" jeromonaha Jerotija iz Krušedola.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Badnji dan je dobio naziv po badnjaku koji se na taj dan seče i pali, a koji simboliše hrast koji su pastiri doneli u vitlejemsku pećinu gde je rođen Isus i koji je Josif, Isusov zemaljski otac, založio da ugreje hladnu pećinu. Varnice koje su poletele u nebo su najavile poseban događaj.
On je ostao sa Bogorodicom pod krstom kada su razapeli Isusa i obećao je da će je čuvati i služiti joj sve do njenog uspenja.
Kada je napunila 18 godina, roditelji su joj našli bogatog mladoženju sa namerom da je udaju, međutim, ona se odlučila da krene drugim putem.
Slušajući Pavla tri dana i tri noći, Tekla se obratila potpuno veri Hristovoj i zaveštala se da će živeti u devstvu.
Jovanovi roditelji su bili stari ljudi, Zaharije i Jelisaveta, kojima je najveća želja bila da dobiju dete, ali to se nikako nije dešavalo.
Nedavni primer iz Amerike pokreće pitanje koje mnogi vernici smatraju nemogućim: kako ostati veran Hristovom učenju i Svetim kanonima u vremenu duhovne dekadencije i relativizacije vere?
Dokumentarac otkriva neprolazni kosovski zavet, borbu naroda i svetinja, i višegodišnji rad humanitarne organizacije "Svi za Kosmet", koja menja živote ljudi i čuva srpsku duhovnost.
Arhijerejska liturgija, beseda mitropolita Irineja i jubilej hrama od 250 godina okupili vernike, hor i predstavnike vlasti u Ratkovu.
Uz idejnog tvorca vladiku Ilariona, vladiku Teodosija i akademika Matiju Bećkovića, prva projekcija filma bila je ispunjena molitvom, uzvišenom atmosferom i svedočanstvom o neumornoj ljubavi srpskog naroda prema Kosovu i Metohiji.
Na praznik Prepodobne Efrosinije i Prepodobnog Sergija Radonješkog u Crkvi Svete Trojice u Donjem Ostrogu služena je zaupokojena liturgija za pokoj duše oca Ilije.
U Jevanđeljima po Marku i Jovanu nalazimo tri situacije u kojima Isus koristi pljuvačku u kontaktu s gluvonemim i slepim osobama.
Restauracija spomenika Krst iz 1862. godine obuhvata obnovu natpisnih tabli, metalne ograde i pešačke staze, dok park dobija više od 200 novih stabala, čuvajući sećanje na oslobođenje Beograda 1806. godine.
