Dušicu Petronijević, koja je dala saglasnost da se organi njenog sina doniraju, dugo je mučilo da li ga je na onaj svet ispratila kako treba.
Svake godine, hiljade pacijenata u Srbiji čekaju na transplantaciju organa, a broj onih koji čekaju na transplantaciju daleko premašuje broj donora. Doniranjem organa možete pomoći u smanjenju liste čekanja i pružiti šansu onima kojima je transplantacija jedini izlaz.
Osim što spašava život, transplantacija omogućava pacijentima da se vrate u normalan život, obavljaju svakodnevne aktivnosti i ponovo uživaju u životu. Doniranje organa nije samo medicinski čin, već i čin solidarnosti, koji može napraviti razliku između života i smrti.
Iako preovladava stav da je SPC protiv transplantacije i doniranja organa i da to nije u skladu sa hrišćanstvom, to nije tačno.
Christophe ARCHAMBAULT / AFP / Profimedia
SPC je uvek imala dobronameran stav prema transplantaciji organa
Naime, Srpska pravoslavna crkva (SPC) saopštila je 22. oktobra da je njen Sveti arhijerejski sabor još 2004. godine doneo stav kojim se saglašava sa transplantacijom organa, ukoliko je donator dobrovoljno zaveštao svoje organe i ukoliko je donatorova porodica posmrtno dala saglasnost.
SPC je tada navodela da je uvek imala, sada ima, i ubuduće će imati "otvoren i krajnje dobronameran stav po pitanju transplantacije organa".
Da je to tako potvrđuje i priča Dušice Petronijević koja je dala saglasnost za doniranje organa svog sina Igora i tim humanim gestom spasla tri života.
Ona kaže da je mučilo to što je sina poslala pred Boga bez dela njega, ali da joj je sveštenik rekao da nema razloga za brigu.
- Odem ja u crkvu i razgovaram sa mojim popom. Rekoh: "Ja bih vas nešto pitala, jer me već to muči. Sad ne znam da li sam ispravno uradila za mog sina ili je to za Boga neispravno da sam ga na nebo ispratila bez srca. Možda to njemu tamo fali".
Kaže da joj je sveštenik odgovorio da se ne sekira i da treba da bude srećna što je to uradila.
- Rekao mi je i da mi je Bog na tome zahvalan jer sam time tri života spasila - rekla je ova hrabra majka.
Kese srebra, o kojima Sveti Teofan govori, predstavljaju blagodati koje svaki vernik prima kroz svete tajne, i to je početak duhovnog rasta i služenja. Verovanje u Hrista nije samo pasivno prihvatanje, već aktivno služenje i davanje plodova vere. Sveti Teofan nas podseća da je vera ne samo pitanje pristajanja uz Hrista, već i pitanje lične odgovornosti, jer na kraju vremena Gospod će suditi svakom od nas na temelju toga šta smo učinili sa darovima koje smo primili.
Naime, iz našeg naroda se polako ovaj pozdrav izobičavao, a Srbi su prihvatili tuđe odnosno prevode tuđih pozdrava, pa smo došli do toga da nam je danas uobičajeno, da kada sretnemo nekoga kažemo "dobro jutro, dobar dan ili dobro veče", a on nam otpozdravi na isti način.
Tumačeći drevno proročanstvo proroka Isaije, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o Hristu koji je došao iz Davidovog roda i otkriva zašto je Njegovo božanstvo ostalo skriveno pod ljudskom prirodom, čak i pred onima koji su Mu bili najbliži.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Nerukotvorenu ikonu Gospoda Isusa Hrista po starom, dok se po novom kalendaru obeležava Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja. Katolička crkva obeležava spomendan Mučeništva Svetog Jovana Krstitelja, dok muslimani i Jevreji nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Reči ruskog duhovnika ne govore o odricanju od lekarske pomoći, već o promeni koja mora da počne od samog čoveka, uz molitvu i spremnost da se napusti ono što dušu sve dublje vezuje za greh.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Tumačeći drevno proročanstvo proroka Isaije, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički govori o Hristu koji je došao iz Davidovog roda i otkriva zašto je Njegovo božanstvo ostalo skriveno pod ljudskom prirodom, čak i pred onima koji su Mu bili najbliži.
Reči ruskog duhovnika ne govore o odricanju od lekarske pomoći, već o promeni koja mora da počne od samog čoveka, uz molitvu i spremnost da se napusti ono što dušu sve dublje vezuje za greh.
Iako ga je život odveo daleko od rodnog kraja, meštani svedoče da ga velika crkvena služba nikada nije udaljila od ljudi i mesta iz kojeg je potekao, kojem se rado vraćao i koje je nosio u srcu do kraja života.
Crkveno predanje govori o čudesnom okupljanju Hristovih učenika u Jerusalimu, dok jedan od apostola nije uspeo da stigne na vremem a ovaj neobični prizor vekovima je nadahnjivao pravoslavne ikonopisce.
Dar srpskih iseljenika postao je više od ukrasa, noseći snažnu poruku ljubavi prema rodnom gradu, vernosti svetinji i zajedništvu koje ne prekida ni velika udaljenost.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
