Svetac čiji praznik danas obeležava Srpska pravoslavna crkva, bio je svedok Božje reči u vremenu kada je istina bolela više od mača; njegova hrabrost, suze i vizije postali su večni znak da poslušnost Bogu nikada nije bez značenja, čak i kada vodi u progonstvo i smrt.
Dok crkvena zvona odzvanjaju u tišini 14. maja, Srpska pravoslavna crkva uznosi molitve svetom proroku Jeremiji, jednom od najvećih proroka Staroga zaveta, čije su suze i reči oblikovale sudbinu izabranog naroda, a njegova patnja i hrabrost postale večni svetionik vere i poslušnosti Bogu.
Rođen šest vekova pre Hrista u selu Anatotu, nedaleko od svetog grada Jerusalima, Jeremija je još kao mladić, u svojoj petnaestoj godini, čuo Božji glas i prihvatio jaram proročke službe. Njegov život, nalik uzburkanoj reci, protekao je između nebeskog nadahnuća i zemaljskih stradanja. Govorio je istinu u vremenu kada je istina bolela, prkosio je silnicima kada su svi drugi ćutali. I zato je nazvan prorokom tuge, jer su njegove oči često bile ispunjene suzama za narod koji nije hteo da čuje glas Božji.
Jeremijina služba otpočela je za cara Josije, kada je pozivao na pokajanje i povratak Bogu. Međutim, njegova poruka nije nailazila na razumevanje, već na gnev moćnika, koji su ga čak pokušali ubiti. Ipak, Božja ruka ga je sačuvala. Kasnije, pod carem Joakimom, Jeremija je još oštrije prorokovao – najavljujući da će car umreti kao magarac, bačen izvan zidina Jerusalima, bez časti i sahrane. Zbog tih reči bačen je u tamnicu, ali ni mrak ni zidovi nisu mogli zaustaviti Božju reč – Jeremija je kroz mali prozor diktirao svom pisaru Varuhu ono što mu je Gospod objavio. Kada je Joakim pročitao te reči, gnevno ih je spalio, ali ništa nije moglo spržiti istinu. Sve što je Jeremija prorokovao, do poslednje reči, ispunilo se.
U danima cara Sedekije, Jeremija je nosio jaram oko vrata, hodajući kroz Jerusalim kao živi simbol predstojećeg ropstva pod Vavilonjanima. Bio je ismevan, mučen, ignorisan. A ipak, i tada, u svojoj neizmernoj tuzi, on ne prestaje da voli svoj narod i da ga poziva na obraćenje. Govorio je i suzama i simbolima — razbijajući glineni lonac u dolini Totef pred narodom, kao proročki znak sloma carstva koje je zaboravilo Gospoda. Upravo tu, gde su Jevreji nekada prinosili decu na žrtvu idolima, krvavo su posečene hiljade njih kada je Jerusalim pao.
Jeremija nije bio samo prorok osude, već i čuvar svetinje. Kada su svetinje bile u opasnosti, sa levitima je uzeo Kovčeg zaveta i sakrio ga na svetom brdu Navatu, gde je nekada Mojsije gledao Obećanu zemlju. I oganj sa oltara – simbol Božje prisutnosti – sakrio je duboko u bunar, da bi jednog dana, kada se srca ljudi ponovo okrenu nebu, taj plamen bio otkriven.
Na kraju svog života, Jeremija je bio prinuđen da ode u Misir, gde je još četiri godine prorokovao, govoreći i neznabožačkim narodima o dolasku Djeve sa Mladencem – tajanstvenom najavom Hrista. Tu, među svojim narodom, kamenovan je do smrti – od onih koje je želeo da spase. Ali ni smrt nije ugasila svetlost njegovog proročkog duha. Postoji predanje da je i sam Aleksandar Veliki, očaran njegovom veličinom, posetio Jeremijin grob, a potom njegovo telo preneo u Aleksandriju.
Sveti prorok Jeremija, nije prorok koji je slavio zemaljske pobede, već prorok koji je svesno poneo krst poruge i bola zarad nebeske istine. On je prorok ognja – koji gori, ali ne sagoreva; prorok tuge – koja rađa nadu; prorok stradanja – koje vodi ka spasenju.
U pravoslavlju, spoljašnji izgled vernika, uključujući i frizuru, ne smatra se presudnim za duhovno spasenje, ali se, ipak, posmatra u svetlu simbolike, skromnosti i poštovanja određenog reda.
Kada prestane nadmetanje, rađa se prostor za tišinu, pokajanje i istinsku radost. Ne u tome da budemo iznad drugih, već u tome da budemo u miru sa sobom.
U petak druge sedmice po Vaskrsu čitamo snažno svedočenje jednog od najmudrijih duhovnika 19. veka. Sveti Teofan Zatvornik piše o grehu Ananije i Sapfire, ali i o svakome od nas koji zaboravljamo da su Božje oči svetlije od sunca i da vide i najskrivenije pomisli srca.
U svojoj knjizi "Misli za svaki dan u godini", u pouci za utorak četvrte sedmice po Vaskrsu, ruski svetitelj piše o tome zašto svet ustaje protiv onih koji istinski pripadaju Hristu i kako se verujući mogu odupreti sili tame koja deluje kroz svet.
Svetac čiji praznik danas obeležava Srpska pravoslavna crkva, bio je svedok Božje reči u vremenu kada je istina bolela više od mača; njegova hrabrost, suze i vizije postali su večni znak da poslušnost Bogu nikada nije bez značenja, čak i kada vodi u progonstvo i smrt.
Dok se govori o miru u Ukrajini, u Kijevsko-pečerskoj lavri traje neviđeno svetogrđe – mošti svetitelja podvrgavaju se medicinskim analizama, monasi se proteruju, a vrata pećina silom se otvaraju.
Na praznični dan mitropolit Fotije služio je arhijerejsku liturgiju i osvetio novopodignuti hram u Borogovu, u Republici Srpskoj, poručivši da pravoslavlje mora ostati svetlost srpskog naroda u vremenu duhovne tame.
U krugu bolnice u Krasnodaru nalazi se hram u kojem se događaju čuda. Sveštenik Vjačeslav Klimenko svedoči o majci koja je molitvom sačuvala život svom detetu, a na ikoni Bogorodice ostavila zlatne minđuše kao večni trag zahvalnosti.
Nemet je to rekao na konferenciji za novinare, nakon povratka iz Vatikana gde je u konklavi, kao prvi kardinal elektor u istoriji Katoličke crkve u Srbiji, učestvovao u izboru 267. poglavara Rimokatoličke crkve.
U vreme strogog posta često ponestane ideja za ukusne obroke na vodi. Donosimo autentičan recept za paštetu od belog pasulja – kremastu, zasitnu i punu ukusa!
Uoči druge godišnjice od tragedije koja je odnela 57 života, otac Hristodulos Papaioanu kaže da je kroz ovaj neverojatan gubitak pronašao snagu da se nosi s patnjom.
Nije Hristos vaskrsao da bismo mi farbali jaja, kaže otac Borislav.
Ne morate se odricati bogatih ukusa ni tokom posta – kombinacija crvenog pasulja, prepečenih oraha i začina trpezu će učiniti bogatom vitaminima i vlaknima.
Uvođenje obaveznog ličnog broja u Grčkoj izazvalo je burnu reakciju monaške zajednice sa Atosa, koja upozorava da bi digitalno povezivanje podataka svakog građanina moglo ugroziti versku slobodu i privatnost.
Većina vodiča bi odmah započela objašnjenje koje se odnosi na pogrešan prevod u Bibliji.
Ovaj zvuk nije samo poziv na molitvu, već nosi duboku duhovnu poruku, povezanu sa istorijom, tradicijom i verom. To je simbol nade i Božje milosti, koji je prešao put od drevnih truba do modernih zvonika.
Proročanstvo proroka Isaije nosi snažnu poruku o dolasku Gospoda Isusa Hrista, čije titule nas podsećaju na Njegovu božansku misiju, mudrost, snagu i večnu ljubav prema čovečanstvu.
Ovaj deo crkvenog kanona izaziva brojne kontroverze i smatra se prevaziđenim, ali kako bi se ovo pravilo bolje razumelo, treba u obzir uzeti i vremenski kontekst u kojem je doneto i kojem nije cilj bio da uvredi ili diskriminiše ženu, već upravo da je zaštiti.
Jedan od najbližih Hristovih učenika i brat Svetog Jovana Bogoslova, svoju veru posvedočio je životom, rečju i stradanjem.
Svetitelju u čast. širom srpshih zemalja podignute su i brojne crkve, a slavi se i kao hramovna slava.
Srpska pravoslavna crkva 12. maja, proslavlja Ostroškog Čudotvorca, jednog od najvoljenijih i najpoštovanijih svetitelja srpskog roda, čije mošti vekovima čuvaju manastir u Ostroškoj steni, a čija se slava proširila širom pravoslavlja — i šire.
Na današnji dan Srpska pravoslavna crkva proslavlja apostole Jasona i Sosipatera, kao i svetu mučenicu Kerkiru, koji su svojim životima na ostrvu Krf posvedočili silu Hristove ljubavi jaču od tamnice, ognja i smrti.
U svojoj priči naglašava to kako su ateisti uskraćeni jedne dimenzije, koja je spasonosna.
Predstojatelj Svetog arhijerejskog sabora je patrijarh srpski Porfirije.
Njegovi citati se svakodnevno i neprestano traže na različitim mestima - od članaka na internetu preko starih časopisa...
Prenošenje pojasa uz svečanu litijsku i počasnu pratnju svedoči o dubokoj duhovnoj vezi pravoslavlja sa Presvetom Bogorodicom i Svetom gorom.
Na Trgu slobode mitropolit Joanikije je pozdravljajući sve okupljene uputio sledeće reči.
U svojoj priči naglašava to kako su ateisti uskraćeni jedne dimenzije, koja je spasonosna.
Poslastica koju svetogorska bratija priprema u dane kada je dozvoljen mrs, mnogo je više od slatkiša — to je molitva pretočena u zalogaj, tihi poziv da i kroz kuhinju budemo bliže Bogu.
