U ovom paraklisu, svi pacijenti, kao i svakoj drugoj crkvi mogu se ispovedati, krstiti, pričestiti, a sveštenik im je, opet za razliku od parohijskog, na raspolaganju "u po dana i u po noći"!
Sveti Oci kažu da bolest nije prirodno stanje, da se ona, bilo da je reč o fizičkoj ili mentalnoj bolesti, javlja kao posledica greha i da predstavlja kaznu i služi za urazumljenje i isprobavanje trpljenja i vere.
I kada do nje dođe, naročito kad se oboli od onih najtežih, čovek osim leka, najčešće traži i Boga, odnosno Božju pomoć, bez obzira na raniji stepen religioznosti, jer kako reče Sveti Ignatije Brjančaninov: "Bolesnička postelja često biva mesto bogopoznanja".
Da je SPC uvek uz svoj narod, čak i kada dođe i do najtežih situacija, najbolje ilustruje primer paraklisa koji se nalazi u okviru KBC Bežanijska kosa. Ova medicinska institucija se od svih ostalih u zemlji razlikuje upravo što u svom okviru ima malu crkvicu (paraklis), čiji je prevashodni cilj da pruži duhovnu utehu pacijentima, ali i osoblju ove klinike.
Osnovan 2007. godine, paraklis Svetog prvomučenika Stefana je prvi od Drugog svetskog rata koji se nalazi u bolnicima, a njegova glavna funkcija je buđenje duhovnosti kod bolesnika, osoblja i ostalih ljudi koji osećaju potrebu za sjedinjavanjem sa Hristom.
U ovom paraklisu, svi pacijenti, kao i svakoj drugoj crkvi mogu se ispovedati, krstiti, pričestiti, a sveštenik im je, opet za razliku od parohijskog, na raspolaganju "u po dana i u po noći"!
Paraklis ima sve što imaju ostale crkve: oltar, molitvaonicu, ispovedaonicu, razvijen liturgijski život, ali ono što ga opet čini specifičnom jeste "čekaonica života" koja ima poseban duhovni smisao. Dok pacijenti čekaju na red kod lekara, u njoj se mogu pomoliti, a sveštenik ih može uputiti u duhovne vrednosti.
youtube/printscreen/Телевизија Храм
Prezviter Lazar Vojvodić
Prezviter Lazar Vojvodić iz paraklisa Svetog prvomučenika Stefana kaže da se u njemu svakodnevno vode borbe "za telo i za dušu".
- Otvaranje i potreba čoveka da u teškim životnim momentima otvori dušu svoju, da se rastereti onoga što ga je možda i dovelo do takvog stanja je jedno posebno duhovno iskustvo i za sveštenika, ali Boga mi, i za onoga koji se ispovda. Najčešće ćete na ispovestima, ja sam ranije pomagao u parohijskim crkvama, čuti uobičajene ispovesti... Ovde ćete čuti autentične ispovesti koje razrešavaju čoveka i duhovno spasavaju. I za samog sveštenika su značajne da razume širinu ispovesti, ali i za onoga koji, možda u poslednjem trenutku, razrešava se pred Gospodom, ne pred nama, i u tom trenutku se konektuju na Božju frekvenciju. Neverovatna je posle toga smirenost čoveka koji odlazi, i vi onda vidite da sve to što i sami govorite, ima smisla i što ova mala svetinja postoji. Ovde se vodi jedna zajednička borba za telo, ali i dušu- rekao je otac Lazar za TV Hram.
Sve je dakle kao u misli Svetog Grigorija Bogoslova:
"Patim od bolesti i iznemogao sam telesno. Neki nadmeni se možda podsmevaju mojim stradanjima. Raslabljeni su mi udovi i noge nesigurno hodaju. Ne znam da li je to posledica uzdržavanja, ili posledica grehova, ili neka borba. Uostalom, blagodarim mom Vladaru! To može biti za mene čak i bolje. Ali isceli bolest, isceli rečju Svojom, Tvoja reč za mene je spasenje! A ako ne isceliš, daj mi trpljenje da sve podnesem“.
Sveti Teofan Zatvornik u svojoj knjizi 14. ponedeljka po Pedesetnici nas podseća kako se dolazi do ideala i koliko je vaspitanje, koje on očigledno doživljava kao preporod kroz Duha, početak novog, ispravnog života i unurašnjeg rasta..
Iguman Manastira Podmaine kaže da tetoviranje zapravo potiče iz potrebe da telo uzme učešće u večnim božanskim energijama, ali da to ljudi manifestuju na pogrešan način.
Vozdviženje Časnog krsta je crkveni i narodni praznik kojim se proslavlja događaj tokom kojeg je car Konstantin uzdigao (vozdigao) krst u Rimu u čast pobede nad carom Maksencijem.
U pravoslavlju se bol sagledava kroz perspektivu slobode, ljubavi i posledica naših dela, ali i kao mogućnost preobražaja, put ka očišćenju i povratku istinskom životu.
Crkva naglašava da se vaspitanje ne svodi samo na savete, zabrane i pravila – ono je mnogo više način života koji roditelji svakodnevno pokazuju sopstvenim primerom.
U nekim srpskim domovima se 9. decembra slavi Sveti Alimpije Stolpnik, ali stariji etnografski zapisi i hibridni nazivi poput „Sveti Đorđe Alimpije“ otkrivaju fascinantan spoj istorije, narodnog pamćenja i crkvenih običaja.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Nakon zemljotresa, ratova i sistematskog uništavanja, završna faza građevinskih radova na hramovima Svetog Spiridona, Svetog Nikole i parohijskog doma u Petrinji budi nadu pravoslavnih vernika u ovom kraju.
Od prenosa posmrtnih ostataka pesnika iz Amerike do današnje uloge hrama na Crkvini kao duhovnog i kulturnog središta – priča o svetinji koja je postala znak prepoznavanja Trebinja.
U najvećoj medicinskoj ustanovi u zemlji proslavljena je krsna slava, a priča o hramu koji je preživeo rat, zaborav i preobražaj u mrtvačnicu otkriva koliko je ovo mesto važno za bolesnike, lekare i grad.
Iguman Arsenije kroz poređenje sa svetiteljem iz Amerike upozorava da se duhovno stanje ne skriva - ono se oseti i onda kada mnogi misle da ga niko ne primećuje.
Skoro tri decenije ovaj zanatlija iz Ježevice izrađuje voštanice po manastirskom predanju, učeći nas da se prava sveća ne stvara mašinom, već strpljenjem, iskustvom i verom koja se ne gasi ni kada plamen dogori.
Na manastirskom imanju, nakon požara i decenija bez uzgoja, bratstvo uz pomoć svetogorskih monaha i molitvu igumana Metodija obnavlja poljoprivrednu tradiciju, dajući novi život ekonomiji i duhovnom životu manastira.
U manastiru Mrkonjići, samo nekoliko metara od ulaza u hram, stoji košćela stara više od četiri veka - mesto gde se susreću vera, predanje i čudo prirode.
Ajeti iz sure Et-Tegabun upozoravaju da imetak i porodica nisu samo dar, već i odgovornost pred Bogom, te da se prava vrednost čoveka meri spremnošću na darežljivost, strahopoštovanje i poverenje u Božiju pravdu.
Svetejši u Al-Magtasu prima dar koji će zlatnim slovima ostati upisan u istoriji SPC, istovremeno jačajući međureligijski dijalog i očuvanje svetih hrišćanskih tragova.
