Drevna praksa iz crkava Vizantije u vreme osmanlija prešla je u evropske domove, izgubila svoju prvobitnu simboliku i vratila se kao globalni praznični ukras.
Malo je onih koji znaju da je božićna, odnosno novogodišnja jelka, u svojoj suštini drevni običaj Vizantije, duboko ukorenjen u pravoslavnom duhovnom nasleđu. Danas poznata širom sveta, ona je prešla dugačak put – od crkvenih svetilišta Vizantije, preko evropskih domova, pa sve do modernog globalnog simbolizma.
Kako nas je podsećao grčki sveštenik i teolog, prota Atanasije Mitilinejski:
- Malo je poznato da božićna jelka nije evropski običaj, već vizantijski običaj. U jednom od troparevskih pesama pri Proskomidiji spominje se "drvo života" u raju, koje predstavlja samog Gospoda Isusa Hrista.
Printscreen
Otac Atanasije, veoma poštovan u pravoslavnim krugovima, upokojio se 2006. godine
U crkvama Vizantijskog carstva, drvo je bilo postavljano da vernicima predstavlja vidljivi podsetnik na Hrista – drvo života. Ukrašavano je simbolima koji su predstavljali plodove vere i spasenja. Ovo „drvo života“ nije bilo samo estetski ukras, već duboko teološka poruka o Hristovom prisustvu u svetu i u ljudskim dušama.
Međutim, sa padom Carigrada pod osmansku vlast, ovo bogato nasleđe počelo je da bledi. Vekovi ropstva doneli su gubitak mnogih običaja, među kojima je bio i ovaj. Tako je simbolika drveta napustila pravoslavni prostor i prešla u Evropu, gde je prihvaćena, ali i prilagođena. Evropljani su jelku ukrašavali, izdvajajući je iz crkvenog okvira i uvodeći je u porodične domove kao deo praznične atmosfere.
Ironijom sudbine, kroz vekove, ovaj vizantijski običaj vratio se na nekadašnje teritorije Vizantije, ali sada u „evropskom ruhu“. Božićna jelka postala je simbol prazničnog duha, dok je njeno pravo poreklo često zaboravljeno.
Shutterstock
Centralni polilej (luster) u pravoslavnim hramovima često ima oblik drveta, nalik jeli
Ipak, pravoslavna crkva očuvala je duboki simbolizam drveta na jednom posebnom mestu – kroz simboliku crkvenih polileja (lustera). Prota Atanasije je objašnjavao:
- Centralni polilej u pravoslavnim hramovima često ima oblik drveta, nalik jeli. Dok je običaj božićne jelke prešao u Evropu, pravoslavna crkva je zadržala simbol drveta kroz oblik centralnog polileja u svojim hramovima.
Iza svetlucavih ukrasa i blistavih lampica božićne jelke krije se bogato duhovno nasleđe koje nas vraća njenim pravoslavnim korenima. Njeno poreklo podseća nas na Hrista kao drvo života, koje stoji u središtu pravoslavne vere. U vreme praznika, ona može biti most između bogate vizantijske tradicije i savremenog sveta, podsećajući nas na duhovnu dimenziju proslave Božića.
Kroz istoriju, ovo "drvo života" menjalo je forme, ali njegova poruka ostaje večna – Hristos je temelj života, svetlosti i nade za sve ljude.
U svetinji nadomak Mionice, „najluđa noć“ postaje prilika za duhovnu obnovu i liturgijsko slavlje, daleko od greha i svetovnih iskušenja, kroz molitvu, pričešće i smirenje, dok svet izdiše pod teretom „greha, bluda i Sodome“.
U besedi nakon bogosluženja, iguman Arsenije pozvao je vernike da decu uče o istinskom značaju darivanja i da se oslobode obmana savremenog doba oličenih u simbolu Deda Mraza, ističući Svetog Nikolu kao uzor milosrđa i zajedništva.
Arhijerej Ruske pravoslavne crkve objašnjava zašto je pomoć drugima suština hrišćanskog života, kako prepoznati iskrenu potrebu i zašto su reči Svetog Jovana Zlatoustog i danas neprolazne – „Neka milostinja u tvojoj ruci orosi.“
Za razliku od većine fruškogorskih svetinja, koje već vekovima postoje i žive u skladu sa prirodom i u neodvojivom spoju sa njom, manastir Vavedenja Presvete Bogorodice nalazi se u centru grada! Ipak, ova neobična okolnost nikako nije umanjila njegovu vrednost. Naprotiv!
Autentični recept objavljen u kuvaru 1855. godine za drevno jelo koje jača telo i um, a u sebi nosi više od obične hrane – deo neugasivog svetogorskog blagoslova.
Vladika Nikolaj Velimirović otkriva gde čovek može da pobegne od potopa tuge i strasti koje prete da ga progutaju i zašto jedino Božja ruka postaje pravi visoki zaklon.
Veliki pravoslavni svetitelji upozoravaju da reč izgovorena prestaje biti naša, a tajna prestaje biti blagoslov kada je svi saznaju – zašto je ćutanje ponekad najveća snaga.
U vreme mrsnih dana, kada se mirisi mlečnih jela i toplog hleba šire konacima, monahinje pripremaju salatu od sremuša — lekovitog zelenog dara prirode, koji u ovom receptu postaje hranljiv i lagan obrok, pogodan za doručak ili večeru.
Otkrijte kako pivo pretvara ovo jednostavno jelo u ukusnu salatu sa istorijom dugom vekovima, zapisanu još 1855. u "Srbskom kuvaru" jeromonaha Jerotija iz Krušedola.
Sveštenik Vladislav Vučanović iz Prijedora najluđu noć naziva idolopokloničkim praznikom, u suprotnosti s hrišćanskim vrednostima. Njegov apel, potkrepljen duhovnim objašnjenjem i strogim pravilima posta, pokrenuo je raspravu o značenju ovog praznika.
Obeležavanjem tri praznika 14. januara, koje narod obično naziva Mali Božić, završava se božićni ciklus, a započinje nova godina nade i blagoslova. Pravoslavni vernici se sećaju Obrezanja Gospodnjeg, slave Svetog Vasilija Velikog i mole za mir i ljubav u danima koji dolaze.
U selu Mešinci kod Čačka Slobodan i Slađana s troje dece obeležili su krsnu slavu uz osvećenje slavskog kolača u domu, pokazujući kako pravoslavlje i običaji ostaju stubovi porodičnog života.
Vladika Nikolaj Velimirović otkriva gde čovek može da pobegne od potopa tuge i strasti koje prete da ga progutaju i zašto jedino Božja ruka postaje pravi visoki zaklon.
Veliki pravoslavni svetitelji upozoravaju da reč izgovorena prestaje biti naša, a tajna prestaje biti blagoslov kada je svi saznaju – zašto je ćutanje ponekad najveća snaga.
Irini Murtzukou priznala je monstruozne zločine iz mladosti, a starci sa Svete gore upozoravaju – ovo prevazilazi ljudsko zlo i otkriva strašnu istinu o svetu bez Boga.
Jedan od prvih koji su uočili požar bio je Miloš Popović iz povratničkog sela Koš. Sa svojim prijateljem bio je na putu ka Osojanu kada je primetio vatru koja je već gutala kuću Baneta Đurića.
Slavsku trpezu ljubavi su pripremili domaćini slave, protojerej-stavrofor Rade Radan i protinica Milica Radan zajedno sa svojom blagočestivom porodicom.
Irini Murtzukou priznala je monstruozne zločine iz mladosti, a starci sa Svete gore upozoravaju – ovo prevazilazi ljudsko zlo i otkriva strašnu istinu o svetu bez Boga.
Jedan od prvih koji su uočili požar bio je Miloš Popović iz povratničkog sela Koš. Sa svojim prijateljem bio je na putu ka Osojanu kada je primetio vatru koja je već gutala kuću Baneta Đurića.
