Drevna praksa iz crkava Vizantije u vreme osmanlija prešla je u evropske domove, izgubila svoju prvobitnu simboliku i vratila se kao globalni praznični ukras.
Malo je onih koji znaju da je božićna, odnosno novogodišnja jelka, u svojoj suštini drevni običaj Vizantije, duboko ukorenjen u pravoslavnom duhovnom nasleđu. Danas poznata širom sveta, ona je prešla dugačak put – od crkvenih svetilišta Vizantije, preko evropskih domova, pa sve do modernog globalnog simbolizma.
Kako nas je podsećao grčki sveštenik i teolog, prota Atanasije Mitilinejski:
- Malo je poznato da božićna jelka nije evropski običaj, već vizantijski običaj. U jednom od troparevskih pesama pri Proskomidiji spominje se "drvo života" u raju, koje predstavlja samog Gospoda Isusa Hrista.
Printscreen
Otac Atanasije, veoma poštovan u pravoslavnim krugovima, upokojio se 2006. godine
U crkvama Vizantijskog carstva, drvo je bilo postavljano da vernicima predstavlja vidljivi podsetnik na Hrista – drvo života. Ukrašavano je simbolima koji su predstavljali plodove vere i spasenja. Ovo „drvo života“ nije bilo samo estetski ukras, već duboko teološka poruka o Hristovom prisustvu u svetu i u ljudskim dušama.
Međutim, sa padom Carigrada pod osmansku vlast, ovo bogato nasleđe počelo je da bledi. Vekovi ropstva doneli su gubitak mnogih običaja, među kojima je bio i ovaj. Tako je simbolika drveta napustila pravoslavni prostor i prešla u Evropu, gde je prihvaćena, ali i prilagođena. Evropljani su jelku ukrašavali, izdvajajući je iz crkvenog okvira i uvodeći je u porodične domove kao deo praznične atmosfere.
Ironijom sudbine, kroz vekove, ovaj vizantijski običaj vratio se na nekadašnje teritorije Vizantije, ali sada u „evropskom ruhu“. Božićna jelka postala je simbol prazničnog duha, dok je njeno pravo poreklo često zaboravljeno.
Shutterstock
Centralni polilej (luster) u pravoslavnim hramovima često ima oblik drveta, nalik jeli
Ipak, pravoslavna crkva očuvala je duboki simbolizam drveta na jednom posebnom mestu – kroz simboliku crkvenih polileja (lustera). Prota Atanasije je objašnjavao:
- Centralni polilej u pravoslavnim hramovima često ima oblik drveta, nalik jeli. Dok je običaj božićne jelke prešao u Evropu, pravoslavna crkva je zadržala simbol drveta kroz oblik centralnog polileja u svojim hramovima.
Iza svetlucavih ukrasa i blistavih lampica božićne jelke krije se bogato duhovno nasleđe koje nas vraća njenim pravoslavnim korenima. Njeno poreklo podseća nas na Hrista kao drvo života, koje stoji u središtu pravoslavne vere. U vreme praznika, ona može biti most između bogate vizantijske tradicije i savremenog sveta, podsećajući nas na duhovnu dimenziju proslave Božića.
Kroz istoriju, ovo "drvo života" menjalo je forme, ali njegova poruka ostaje večna – Hristos je temelj života, svetlosti i nade za sve ljude.
U svetinji nadomak Mionice, „najluđa noć“ postaje prilika za duhovnu obnovu i liturgijsko slavlje, daleko od greha i svetovnih iskušenja, kroz molitvu, pričešće i smirenje, dok svet izdiše pod teretom „greha, bluda i Sodome“.
U besedi nakon bogosluženja, iguman Arsenije pozvao je vernike da decu uče o istinskom značaju darivanja i da se oslobode obmana savremenog doba oličenih u simbolu Deda Mraza, ističući Svetog Nikolu kao uzor milosrđa i zajedništva.
Arhijerej Ruske pravoslavne crkve objašnjava zašto je pomoć drugima suština hrišćanskog života, kako prepoznati iskrenu potrebu i zašto su reči Svetog Jovana Zlatoustog i danas neprolazne – „Neka milostinja u tvojoj ruci orosi.“
Pravoslavci slave Svetog mučenika Grigorija Niskog po starom kalendaru i Svetog Dionisija Olimpskog po novom. Katolici se sećaju Svete Emerencijane, dok muslimani i Jevreji danas nemaju veliki verski praznik
U jednoj od svojih pouka veliki duhovnik 20. veka objasnio je kako anđeli čuvari vode dušu ka spasenju i kako njihova ljubav ostaje skrivena, ali moćna.
Francuski predsednik još uvek nije dobio audijenciju kod pape Lava XIV, a prema izveštajima, razlog nije administrativni propust, već svesna odluka Svetog Oca.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Sveštenik Vladislav Vučanović iz Prijedora najluđu noć naziva idolopokloničkim praznikom, u suprotnosti s hrišćanskim vrednostima. Njegov apel, potkrepljen duhovnim objašnjenjem i strogim pravilima posta, pokrenuo je raspravu o značenju ovog praznika.
Dok većina meri sreću brojem poruka i fotografija, rečenica svetogorskog duhovnika otkriva kako tihi gest može pretvoriti prazničnu radost u svetlost za one koji su sami, bolesni ili u patnji.
Pravoslavno predanje i oci otkrivaju zašto ovaj dan nije samo uvod u slavlje, već duhovni ispit – i kako od njega zavisi da li će Rođenje Hristovo ostati običan datum ili lični susret.
Bez povišenog tona i bez kalkulacije, sveštenik Vladislav Vučanović u jednoj kratkoj poruci otvara pitanje zašto se lakše okupljamo oko trpeza i vatrometa nego oko suštine vere, posta i lične odgovornosti.
U jednoj od svojih pouka veliki duhovnik 20. veka objasnio je kako anđeli čuvari vode dušu ka spasenju i kako njihova ljubav ostaje skrivena, ali moćna.
Predsednik Saveza Srba iz regiona upozorava da nije reč o administrativnoj grešci, već o sistemskom mehanizmu kojim se, preko zakona i katastra, nastavlja progon preostalih pravoslavaca.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Zašto tuga nije samo prolazno raspoloženje, kako prerasta u depresiju i duhovnu krizu i na koji način, po svedočanstvu Svetih otaca, čovek može ponovo da se uspravi.
