Drevna praksa iz crkava Vizantije u vreme osmanlija prešla je u evropske domove, izgubila svoju prvobitnu simboliku i vratila se kao globalni praznični ukras.
Malo je onih koji znaju da je božićna, odnosno novogodišnja jelka, u svojoj suštini drevni običaj Vizantije, duboko ukorenjen u pravoslavnom duhovnom nasleđu. Danas poznata širom sveta, ona je prešla dugačak put – od crkvenih svetilišta Vizantije, preko evropskih domova, pa sve do modernog globalnog simbolizma.
Kako nas je podsećao grčki sveštenik i teolog, prota Atanasije Mitilinejski:
- Malo je poznato da božićna jelka nije evropski običaj, već vizantijski običaj. U jednom od troparevskih pesama pri Proskomidiji spominje se "drvo života" u raju, koje predstavlja samog Gospoda Isusa Hrista.
Printscreen
Otac Atanasije, veoma poštovan u pravoslavnim krugovima, upokojio se 2006. godine
U crkvama Vizantijskog carstva, drvo je bilo postavljano da vernicima predstavlja vidljivi podsetnik na Hrista – drvo života. Ukrašavano je simbolima koji su predstavljali plodove vere i spasenja. Ovo „drvo života“ nije bilo samo estetski ukras, već duboko teološka poruka o Hristovom prisustvu u svetu i u ljudskim dušama.
Međutim, sa padom Carigrada pod osmansku vlast, ovo bogato nasleđe počelo je da bledi. Vekovi ropstva doneli su gubitak mnogih običaja, među kojima je bio i ovaj. Tako je simbolika drveta napustila pravoslavni prostor i prešla u Evropu, gde je prihvaćena, ali i prilagođena. Evropljani su jelku ukrašavali, izdvajajući je iz crkvenog okvira i uvodeći je u porodične domove kao deo praznične atmosfere.
Ironijom sudbine, kroz vekove, ovaj vizantijski običaj vratio se na nekadašnje teritorije Vizantije, ali sada u „evropskom ruhu“. Božićna jelka postala je simbol prazničnog duha, dok je njeno pravo poreklo često zaboravljeno.
Shutterstock
Centralni polilej (luster) u pravoslavnim hramovima često ima oblik drveta, nalik jeli
Ipak, pravoslavna crkva očuvala je duboki simbolizam drveta na jednom posebnom mestu – kroz simboliku crkvenih polileja (lustera). Prota Atanasije je objašnjavao:
- Centralni polilej u pravoslavnim hramovima često ima oblik drveta, nalik jeli. Dok je običaj božićne jelke prešao u Evropu, pravoslavna crkva je zadržala simbol drveta kroz oblik centralnog polileja u svojim hramovima.
Iza svetlucavih ukrasa i blistavih lampica božićne jelke krije se bogato duhovno nasleđe koje nas vraća njenim pravoslavnim korenima. Njeno poreklo podseća nas na Hrista kao drvo života, koje stoji u središtu pravoslavne vere. U vreme praznika, ona može biti most između bogate vizantijske tradicije i savremenog sveta, podsećajući nas na duhovnu dimenziju proslave Božića.
Kroz istoriju, ovo "drvo života" menjalo je forme, ali njegova poruka ostaje večna – Hristos je temelj života, svetlosti i nade za sve ljude.
U svetinji nadomak Mionice, „najluđa noć“ postaje prilika za duhovnu obnovu i liturgijsko slavlje, daleko od greha i svetovnih iskušenja, kroz molitvu, pričešće i smirenje, dok svet izdiše pod teretom „greha, bluda i Sodome“.
U besedi nakon bogosluženja, iguman Arsenije pozvao je vernike da decu uče o istinskom značaju darivanja i da se oslobode obmana savremenog doba oličenih u simbolu Deda Mraza, ističući Svetog Nikolu kao uzor milosrđa i zajedništva.
Arhijerej Ruske pravoslavne crkve objašnjava zašto je pomoć drugima suština hrišćanskog života, kako prepoznati iskrenu potrebu i zašto su reči Svetog Jovana Zlatoustog i danas neprolazne – „Neka milostinja u tvojoj ruci orosi.“
Umesto uobičajenog unutrašnjeg otpora, svetitelj opisuje neočekivan pristup i ukazuje da se izlaz ne nalazi u pojačanoj borbi, već u smirenju koje prekida napad i menja njegov pravac.
U crkvi Uspenja Presvete Bogorodice jubilej je proslavljen kroz liturgiju, zvuke hilandarskih pojaca i sabranje koje je pokazalo duboku vezu ovog prostora sa svetogorskim nasleđem i živim predanjem Crkve.
Posle više od milion poklonika, brojnih tumačenja i optužbi u javnosti, Srpska pravoslavna crkva iznela je tri ključne činjenice o dolasku svetinje, ulozi manastira Vatopeda i prilozima vernika.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Sveštenik Vladislav Vučanović iz Prijedora najluđu noć naziva idolopokloničkim praznikom, u suprotnosti s hrišćanskim vrednostima. Njegov apel, potkrepljen duhovnim objašnjenjem i strogim pravilima posta, pokrenuo je raspravu o značenju ovog praznika.
Zašto Spasovdan i Trojice svake godine „šetaju“ kroz kalendar, dok su Božić i Bogojavljenje zauvek vezani za isti datum? Odgovor leži u pravilima Crkve i računanju datuma Vaskrsa.
Dok većina meri sreću brojem poruka i fotografija, rečenica svetogorskog duhovnika otkriva kako tihi gest može pretvoriti prazničnu radost u svetlost za one koji su sami, bolesni ili u patnji.
Pravoslavno predanje i oci otkrivaju zašto ovaj dan nije samo uvod u slavlje, već duhovni ispit – i kako od njega zavisi da li će Rođenje Hristovo ostati običan datum ili lični susret.
Umesto uobičajenog unutrašnjeg otpora, svetitelj opisuje neočekivan pristup i ukazuje da se izlaz ne nalazi u pojačanoj borbi, već u smirenju koje prekida napad i menja njegov pravac.
U manastiru Vatoped vekovima se čuvaju brojna svedočanstva bračnih parova koji su, posle dugogodišnje borbe za potomstvo, dobili decu moleći se pred ovom svetinjom.
Protojerej-stavrofor Vojislav Bilbija opisuje susret sa starcem na Svetoj gori, u kojem su bol, upozorenja i neobični događaji oblikovali jedno od najintenzivnijih sećanja u njegovom životu.
U crkvi Uspenja Presvete Bogorodice jubilej je proslavljen kroz liturgiju, zvuke hilandarskih pojaca i sabranje koje je pokazalo duboku vezu ovog prostora sa svetogorskim nasleđem i živim predanjem Crkve.
Arhimandrit Jefrem poručio je da prisustvo Časnog Pojasa nije slučajno, govorio je o „milion poklonika“, zavetu kneza Lazara i duhovnoj vezi koja ostaje i posle odlaska svetinje u Vatoped.
Na Vračaru, pred odlazak Časnog pojasa Presvete Bogorodice, emotivni prizori i molitvena tišina obeležili su ispraćaj koji je, uz suze patrijarha i sabranost vernika, zatvorio 17 dana hodočašća kroz Hram Svetog Save.
Protojerej-stavrofor Vojislav Bilbija opisuje susret sa starcem na Svetoj gori, u kojem su bol, upozorenja i neobični događaji oblikovali jedno od najintenzivnijih sećanja u njegovom životu.
Jednostavan recept iz rerne koji spaja blage začine i pun ukus, idealan za dane posta na ulju i brz, zdrav obrok koji se lako uvodi u svakodnevnu trpezu.
Od Svetog Save i Stefana Nemanje preko Trojeručice i rukopisa do požara koji umalo nije promenio sudbinu - priča o svetom mestu koje više od osam vekova traje između istorije, vere i monaškog života.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
