Drevna praksa iz crkava Vizantije u vreme osmanlija prešla je u evropske domove, izgubila svoju prvobitnu simboliku i vratila se kao globalni praznični ukras.
Malo je onih koji znaju da je božićna, odnosno novogodišnja jelka, u svojoj suštini drevni običaj Vizantije, duboko ukorenjen u pravoslavnom duhovnom nasleđu. Danas poznata širom sveta, ona je prešla dugačak put – od crkvenih svetilišta Vizantije, preko evropskih domova, pa sve do modernog globalnog simbolizma.
Kako nas je podsećao grčki sveštenik i teolog, prota Atanasije Mitilinejski:
- Malo je poznato da božićna jelka nije evropski običaj, već vizantijski običaj. U jednom od troparevskih pesama pri Proskomidiji spominje se "drvo života" u raju, koje predstavlja samog Gospoda Isusa Hrista.
Printscreen
Otac Atanasije, veoma poštovan u pravoslavnim krugovima, upokojio se 2006. godine
U crkvama Vizantijskog carstva, drvo je bilo postavljano da vernicima predstavlja vidljivi podsetnik na Hrista – drvo života. Ukrašavano je simbolima koji su predstavljali plodove vere i spasenja. Ovo „drvo života“ nije bilo samo estetski ukras, već duboko teološka poruka o Hristovom prisustvu u svetu i u ljudskim dušama.
Međutim, sa padom Carigrada pod osmansku vlast, ovo bogato nasleđe počelo je da bledi. Vekovi ropstva doneli su gubitak mnogih običaja, među kojima je bio i ovaj. Tako je simbolika drveta napustila pravoslavni prostor i prešla u Evropu, gde je prihvaćena, ali i prilagođena. Evropljani su jelku ukrašavali, izdvajajući je iz crkvenog okvira i uvodeći je u porodične domove kao deo praznične atmosfere.
Ironijom sudbine, kroz vekove, ovaj vizantijski običaj vratio se na nekadašnje teritorije Vizantije, ali sada u „evropskom ruhu“. Božićna jelka postala je simbol prazničnog duha, dok je njeno pravo poreklo često zaboravljeno.
Shutterstock
Centralni polilej (luster) u pravoslavnim hramovima često ima oblik drveta, nalik jeli
Ipak, pravoslavna crkva očuvala je duboki simbolizam drveta na jednom posebnom mestu – kroz simboliku crkvenih polileja (lustera). Prota Atanasije je objašnjavao:
- Centralni polilej u pravoslavnim hramovima često ima oblik drveta, nalik jeli. Dok je običaj božićne jelke prešao u Evropu, pravoslavna crkva je zadržala simbol drveta kroz oblik centralnog polileja u svojim hramovima.
Iza svetlucavih ukrasa i blistavih lampica božićne jelke krije se bogato duhovno nasleđe koje nas vraća njenim pravoslavnim korenima. Njeno poreklo podseća nas na Hrista kao drvo života, koje stoji u središtu pravoslavne vere. U vreme praznika, ona može biti most između bogate vizantijske tradicije i savremenog sveta, podsećajući nas na duhovnu dimenziju proslave Božića.
Kroz istoriju, ovo "drvo života" menjalo je forme, ali njegova poruka ostaje večna – Hristos je temelj života, svetlosti i nade za sve ljude.
U svetinji nadomak Mionice, „najluđa noć“ postaje prilika za duhovnu obnovu i liturgijsko slavlje, daleko od greha i svetovnih iskušenja, kroz molitvu, pričešće i smirenje, dok svet izdiše pod teretom „greha, bluda i Sodome“.
U besedi nakon bogosluženja, iguman Arsenije pozvao je vernike da decu uče o istinskom značaju darivanja i da se oslobode obmana savremenog doba oličenih u simbolu Deda Mraza, ističući Svetog Nikolu kao uzor milosrđa i zajedništva.
Arhijerej Ruske pravoslavne crkve objašnjava zašto je pomoć drugima suština hrišćanskog života, kako prepoznati iskrenu potrebu i zašto su reči Svetog Jovana Zlatoustog i danas neprolazne – „Neka milostinja u tvojoj ruci orosi.“
U hramu u Bresnici, pred mnoštvom vernika, otvorena su pitanja koja se retko izgovaraju naglas – šta u čoveku zaista živi, šta odumire i po čemu će ga, na kraju, Bog prepoznati
Muškarac iz Londona izgubio život tokom verskog obreda u Birmingemu, dok se pastorka suočava sa optužbom i otvaraju pitanja o bezbednosti i odgovornosti.
U besedi o prolaznosti i trajnosti, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički razotkriva krhkost svega što čovek podiže i upućuje pogled ka jedinom zdanju koje ne poznaje propadanje, već se gradi izvan dometa vremena i raspadanja.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog Vasilija Ispovednika po starom i Svetog apostola Marka po novom kalendaru. Katolici obeležavaju praznik Svetog apostola Marka, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Sveštenik Vladislav Vučanović iz Prijedora najluđu noć naziva idolopokloničkim praznikom, u suprotnosti s hrišćanskim vrednostima. Njegov apel, potkrepljen duhovnim objašnjenjem i strogim pravilima posta, pokrenuo je raspravu o značenju ovog praznika.
Dok većina meri sreću brojem poruka i fotografija, rečenica svetogorskog duhovnika otkriva kako tihi gest može pretvoriti prazničnu radost u svetlost za one koji su sami, bolesni ili u patnji.
Pravoslavno predanje i oci otkrivaju zašto ovaj dan nije samo uvod u slavlje, već duhovni ispit – i kako od njega zavisi da li će Rođenje Hristovo ostati običan datum ili lični susret.
Bez povišenog tona i bez kalkulacije, sveštenik Vladislav Vučanović u jednoj kratkoj poruci otvara pitanje zašto se lakše okupljamo oko trpeza i vatrometa nego oko suštine vere, posta i lične odgovornosti.
Muškarac iz Londona izgubio život tokom verskog obreda u Birmingemu, dok se pastorka suočava sa optužbom i otvaraju pitanja o bezbednosti i odgovornosti.
U besedi o prolaznosti i trajnosti, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički razotkriva krhkost svega što čovek podiže i upućuje pogled ka jedinom zdanju koje ne poznaje propadanje, već se gradi izvan dometa vremena i raspadanja.
Jedan od najvećih grčkih pravoslavnih duhovnika 20. veka objasnio je zašto se prava bitka ne vodi pred ljudima, već u unutrašnjem izboru između gordosti i skromnosti.
Protojerej Srpske pravoslavne crkve poznat kao Father Vlad, iz sopstvene borbe stvorio je program za roditelje koji se suočavaju sa dijagnozama, iscrpljenošću i strahom, nudeći im oslonac kada deluje da izlaza nema.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Protojerej Srpske pravoslavne crkve poznat kao Father Vlad, iz sopstvene borbe stvorio je program za roditelje koji se suočavaju sa dijagnozama, iscrpljenošću i strahom, nudeći im oslonac kada deluje da izlaza nema.
Iako medicina nudi odgovore i pokušava da objasni uzroke ovog problema, pravoslavno učenje podseća da nastanak života ne može biti sveden isključivo na biološki proces.
Marko Princ, član parohije napadnutog Sabornog hrama, tvrdi da se iza razbijenog vitraža ne krije samo nasilje na ulici, već i nevidljivi sukob koji deli ljude, gradove i vere i koji, kako kaže, ima svoju jasnu duhovnu logiku.
