mediadrumimages/TopFoto / Media Drum World / Profimedia
Basara nas vodi kroz složene transformacije Božića u društvu, od praznika proslavljenog u tišini komunizma i socijalizma, do njegovog današnjeg konzumističkog i površnog tumačenja, ukazujući na duhovne praznine i poziv na dublje razumevanje Hristovog rođenja.
Božić, praznik večne radosti i nade, neprestano nas podseća na dar ljubavi koji smo primili kroz Hristovo rođenje. Ipak, u vremenskim tokovima i društvenim previranjima, način na koji doživljavamo i slavimo ovaj najsvetiji dan često odražava stanje našeg duha i vrednosti zajednice.
Svetislav Basara, svojim prepoznatljivim stilom i oštrim uvidima, u svojoj kolumni o Božiću otkriva slojeve sećanja, nostalgije i kritike, vodeći nas kroz vreme u kojem se svetlost praznika gasila pod teretom ideologije, ali i kroz sadašnjicu u kojoj profanacija preti da ugasi njegovu dubinsku duhovnu dimenziju.
“Iskreno žalim za Badnjim večerima i Božićima iz socijalističkih vremena. „Ljudi posebnog kova“, razumljivo, nisu marili za verske praznike, pa su i Badnji dan i Božić zvanično bili obični, radni dani (osim ako bi se pogodilo da padnu u subotu ili nedelju), a opet – za one koji su ih slavili, uopšte nisu bili obični.
Promo foto
Svetislav Basara
Hrišćanstvu nekako uvek bolje ide kad se na njega popreko gleda i kada je pod pritiskom. Ne treba preterati, pa reći da su u socijalističkoj Jugoslaviji hrišćani proganjani, to ne, tolerisani su, moglo se mirno krštavati, slaviti, ići u crkvu, ali se – u tom slučaju – nije moglo računati na neku naročitu karijeru i uspeh u društvu.
Na porodice i ljude koje su slavile Božić gledalo se kao na relikte prohujalih vremena koji se tvrdoglavo drže starih, marksizmom-lenjinizmom odavno dezavuisanih zabluda.
Smatralo se, pretpostavljam, da će onoga momenta kada poklonici „opijuma za narod“ prirodnom selekcijom nestanu sa lica sveta, zavladati hiljadugodišnje samoupravno carstvo. Zahvaljujući opisanim okolnostima, Božić (a i drugi verski praznici) proslavljao se svečano, ali skromno.
Sve se, međutim, promenilo krajem osamdesetih i početkom devedesetih, kada su se komunisti, hokus-pokusom pretvoreni u socijaliste, dosetili da pravoslavlje uvrste u korpus sabornih srpskih ideja. Bilo je to – ako se neko još seća – vreme u kome su mošti svetaca nasilno učlanjene u SPS i nosane diljem ondašnje države. Najpre su išli kivoti, ikone i pjesnici, za njima su nadirali tenkovi, borna kola i zastavnici prekonoć unapređeni u pukovnike.
VITALY ARMAND / AFP / Profimedia
Svetislav Basara, svojim prepoznatljivim stilom i oštrim uvidima, u svojoj kolumni o Božiću otkriva slojeve sećanja, nostalgije i kritike
Mnogi ljudi do čijeg mišljenja veoma držim čvrsto veruju da je haos u kome se Srbija ubrzo našla – i u kome se još uvek nalazi – direktna posledica zloupotrebe svetog u krajnje profane ciljeve. Pravoslavlje, do juče prezreno i odbačeno, ubrzano je posrbljenjo, a Srpska pravoslavna crkva je postala “najvažnija institucija srpskog naroda“.
Hristova, dakle, crkva čiji je istorijski smisao posredovanje u izbavljenju od rđave rodovske beskonačnosti, posledične smrtnosti i robovanja zemaljskom, poklekla je (srećom, ne u celini) iskušenju carstva zemaljskog.
U novonastalom ambijentu Božić je postao državni praznik, što je za svaku pohvalu, ali se mnogo štošta izgubilo tokom godina sveopšte profanacije. Sa istim onim udvoričkim, udarničkim i diletantskim žarom, sa kojim su se u nedavnoj prošlosti obrušavali na religiju, naši mediji su počeli da pišu o prazniku Hristovog rođenja.
Razumljivo je da tamo gde nema centra u duhovnom značenju te reči, prevagu dobija ono periferno – banalna etnologija i još banalnije kulinarstvo. Novine su u danima pred Božić prepune recepata za posna jela, sa naglaskom na pijanom šaranu i detaljnim uputstvima o tome gde se i kako se seče badnjak (inače relikt slovenske paganske religije) kojom zgodom obavezno valja popiti vruću rakiju.
Armend NIMANI / AFP / Profimedia
Badnjak, kao jedan od simbola Božića
Tako se u Srba rođenje Božijeg sina proslavlja kao rođenje bilo kog sina, uz piće, krkanluk i sporadičnu pucnjavu. Istina, ovde-onde poneki duhovnik pokuša da u nekoj TV emisiji prozbori neku o duhovnoj i mističnoj dimenziji Hristovog rođenja, ali zato je tu daljinski.
Izgleda da su nastupila vremena u kojima je „ohladnela ljubav mnogih“, a bez te ljubavi (koja nema ničeg zajedničkog sa modernim pojmom „ljubav“) nema ni razumevanja značaja Hristovog rođenja na ovom svetu. Telesno se rađajući u telu device, Isus je poništio posledice praroditeljskog sagrešenja i ponovo uspostavio narušeni sklad.
Mnogima će ova tvrdnja zvučati apsurdno, svet doista ne izgleda nimalo skladno, naprotiv, ali takvo mišljenje proizlazi iz odsustva uvida u celinu slike. Isus jeste rekao „evo, sve novo tvorim“, ali da bi to novo bilo stvoreno, ono staro mora biti uništeno.
I ono se neprestano uništava. Ima mnogo „osetljivih“ duša koje haotičnost svetskih zbivanja i nepojmljiva zla koja iz njih nastaju prilažu kao krunski dokaz o nepostojanju Boga i uzaludnosti Hristovog rođenja. Ni takvi nemaju razloga za brigu jer nas, kažu mistici, Isus spasava čak i protivno našim nadljudskim naporima da se upropastimo. Hristos se rodi!”
Sveštenik Vladislav Vučanović iz Prijedora najluđu noć naziva idolopokloničkim praznikom, u suprotnosti s hrišćanskim vrednostima. Njegov apel, potkrepljen duhovnim objašnjenjem i strogim pravilima posta, pokrenuo je raspravu o značenju ovog praznika.
U svetu koji nas zasipa blještavilom i poklonima, pravoslavni hrišćani često se suočavaju s izazovom – kako održati praznik Rođenja Hristovog u središtu porodičnog praznovanja i očuvati njegov duhovni značaj
Arhiepiskop i mitropolit mileševski pozvao je na radost i veru u spasenje kroz Hristovu ljubav, ističući da se svet može očuvati samo Jevanđeljem i Božijim prisustvom.
Marko Vasović iz sela Skakavci otkriva kako tri generacije njegove porodice, pod jednim krovom, kroz običaje, molitvu i ljubav pokazuju da Božić nije samo praznik, već i način života i poruka budućim generacijama.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Kroz primer cara Davida Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje da priznanje greha nije kraj, već početak neprekidnog hoda ka duhovnoj iskrenosti i unutrašnjem miru.
Sveto Pismo nas podseća da istinska milost nije uzajamna – ona se pruža i onima od kojih ništa ne očekujemo, otvarajući srce za Božiju neograničenu blagodat i put ka sinovnosti Božijoj.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Marija i Nebojša iz Male Ježevice kod Požege sa svojom dečicom svakog praznika oživljavaju drevnu srpsku tradiciju - troje mališana odrasta uz molitvu, negovanje tradicije i ljubav, koja ruši sve prepreke.
Stotine vernika okupilo se u kosmetskoj svetinji, na liturgiji koju je služio mitropolit Teodosije, uz poruke nade i mira iz Božićne poslanice patrijarha srpskog.
U vremenu kada se praznična atmosfera često svodi na spoljašnje obeležja, svetogorski starac Pajsije često nas je podsečao na unutrašnju pripremu, pozivajući nas da Božić doživimo kao duhovno čudo koje nas spaja sa Bogom.
Kroz primer cara Davida Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje da priznanje greha nije kraj, već početak neprekidnog hoda ka duhovnoj iskrenosti i unutrašnjem miru.
Sveto Pismo nas podseća da istinska milost nije uzajamna – ona se pruža i onima od kojih ništa ne očekujemo, otvarajući srce za Božiju neograničenu blagodat i put ka sinovnosti Božijoj.
Veliki ruski svetitelj iz 19. veka objašnjava da kada podignemo srce ka Bogu, čak i najveća tuga gubi snagu, a spokojstvo postaje živo iskustvo prisustva Božije ljubavi.
Na ostrvcetu od svega 100 kvadratnih metara, svetinja Svetog Andreja Prvozvanog očarava posetioce bajkovitim prizorom i duhovnim mirom, postajući nezaobilazna destinacija za vernike i turiste.
Na liturgiji i svepravoslavnom molebanu, vernici iz cele zemlje i Balkana sabrali su se da mole za mir, zaštitu napaćenog naroda i blagoslov svojih porodica, stvarajući prizor koji očarava i duhovno i vizuelno.
Na današnji dan sećamo se osvećenja Jerusalimskog hrama Vaskrsenja – svetinje nad svetinjama. Mesto Hristovog raspeća i Vaskrsenja postalo je srce hrišćanskog sveta.
Veliki ruski svetitelj iz 19. veka objašnjava da kada podignemo srce ka Bogu, čak i najveća tuga gubi snagu, a spokojstvo postaje živo iskustvo prisustva Božije ljubavi.
Sveti Pajsije Svetogorac upozorava da kletve, kada su izgovorene iz bola i nepravde, mogu imati ozbiljne posledice i za onoga ko ih izgovara i za onoga kome su upućene.
Poglavar Rimokatoličke crkve sa govornice pozvao međunarodnu zajednicu da zaštiti nevine od brutalne ratne strategije koja pogađa milione ljudi i poručio da je obezbeđivanje hrane moralna obaveza čitavog čovečanstva.
