Godine 1996. u Portlandu se pojavila neobična vest - osnivanje "Crkve Kurta Kobejna“.
Obožavanje muzičkih zvezda i stvaranje gotovo religioznog kulta ličnosti oko njih nije nov fenomen. Od samih početaka popularne muzike, ljudi su podizali svojevrsne „svetinje“ posvećene omiljenim pevačima, razvijali snažne emocionalne - pa i parasocijalne - veze sa njima, a njihova smrt često se doživljavala kao gubitak bliskog člana porodice. Tako je bilo još od pedesetih godina prošlog veka, kada su zvezde poput Frenka Sinatre, Elvisa Prislija i Bitlsa izazivale talase masovne euforije i tuge.
Jedan od upečatljivijih, i donekle mračnijih, primera idolopoklonstva u novijoj istoriji jeste slučaj Kurta Kobejna.
Smrt frontmena grupe iz Amerike "Nirvana" 1994. godine potresla je čitav muzički svet. Još jedan mladi život ugašen zbog borbe sa zavisnošću i duševnim mukama. Usledile su brojne muzičke posvete i pokušaji da se njegovo umetničko nasleđe sačuva. Ipak, jedan čovek je izabrao drugačiji pristup – pokušaj da se uspostavi „dublja duhovna veza“ sa Kobejnom.
Godine 1996. u Portlandu se pojavila neobična vest - osnivanje „Crkve Kurta Kobejna“. Njen navodni osnivač, izvesni Džim Dilon, tvrdio je da je osnovao ovo mesto „bogosluženja“ za one koji u smrti slavnog muzičara traže duhovni smisao. Crkva je, prema njegovim rečima, bila inspirisana sličnim projektom iz San Franciska iz šezdesetih godina - „Crkvom Džona Koltrejna“, u kojoj su se duhovna predavanja držala uz džez muziku ovog saksofoniste.
Ideja je delovala neobično, pa i bogohulno mnogim hrišćanima, naročito jer je Kobejn poznat po životu ispunjenom porocima. Ipak, deo njegove publike bio je očaran – zamisliti da se pesma „Come As You Are“ izvodi na crkvenim orguljama bio je za njih poziv na ličnu liturgiju savremenog doba.
- Mnogi ljudi osećaju da ih niko ne razume i da im se ne obraća na njihovom jeziku. Generacija X je otuđena od društva.
Možda je na neki način bio u pravu – mnogi mladi osećali su duhovnu prazninu koju nisu mogli popuniti uobičajenim religijskim okvirima.
Međutim, kritike nisu izostale. Hrišćanske zajednice su projekat osudile kao blasfemiju, dok su čak i fanovi Kurta Kobejna tvrdili da bi on lično bio zgrožen idejom da bude predmet kultnog obožavanja.
Ubrzo je, ipak, otkrivena istina - Džim Dilon nije postojao, a "Crkva Kurta Kobejna“ bila je vešto osmišljena prevara. Iza svega je stajao Džeri Kitel, lokalni umetnički direktor. Njegova namera nije bila da stvori sektu, već da pokrene društveni dijalog o načinu na koji se savremeno društvo ophodi prema poznatima - posebno prema onima koji se bore sa zavisnošću i duševnim problemima. Kroz ovu provokaciju želeo je da se problem samoubistva i bolesti zavisnosti prikaže u novom svetlu, bez osude i sa više razumevanja.
Kitel je čak prijavio projekat na jedno lokalno takmičenje u organizaciji radio stanice, sa namerom da novčanu nagradu - ukoliko pobedi - donira organizacijama koje pomažu zavisnicima i osobama koje su izgubile bližnje zbog samoubistva.
Mnoge medijske kuće koje su prenele vest o "Crkvi Kurta Kobejna“ kasnije su se osećale prevareno, ali ne može se poreći da je efekat bio snažan. Postavljena su važna pitanja: gde su granice idolopoklonstva? Kako govorimo o poznatima koji tragično skončaju? I u kojoj meri smo kao društvo gladni zamenskih bogova, čak i kada znamo da su to bili ljudi sa svojim slabostima i patnjama?
Ova neobična epizoda iz američkog kulturnog života pokazuje koliko je svet danas spreman da traži smisao u svemu, pa i u likovima iz popularne kulture.
A nama ostaje da se zapitamo - tražimo li utehu i svetlost na pravom mestu? Odgovor za početak možemo pronaći u drugoj od 10 Božijih zapovesti - "Ne pravi sebi idola niti kakva lika, nemoj im se klanjati niti im služiti."
BONUS VIDEO: Sveštenik Marko Jeftić objašnjava po čemu se razlikuju pravoslavni i katolički krst
Za današnju Ameriku, gde se vlada sve više naginje tradicionalnim vrednostima (setimo se posete katoličkog potpredsednika SAD Dž. D. Vensa Vatikanu uoči smrti pape Franje ili svakodnevnih brifinga koje Trampova sekretarka za štampu Kerolajn Livit počinje molitvom), ovo pitanje je ključno. I tu je američka levica već napravila nesrećan gaf.
Ove crkve svedoče o različitosti izraza hrišćanske vere kroz vreme i prostor. Bilo da su uklesane u stenu, sagrađene od kostiju ili skrivene u drvetu, sve one predstavljaju mesto susreta čoveka sa Bogom – u tišini, divljenju i molitvi.
Dr Alan Džozefson, psihijatar sa Univerziteta u Luizvilu, javno je govorio protiv nepovratnih zahvata nad maloletnicima i zbog toga izgubio posao. Posle godina borbe, istina mu je donela i pravdu - i 1,6 miliona dolara.
Od španijela i papagaja do čak povremenih kamila ili krava - svi pernati, krzneni i ostali stvorovi „ispoštovali su” toga praznik Svetog Franje Asiškog, na koji budu blagosiljani svake godine od kraja 20. veka.
Posle svečanog dočeka ikone Svetog sveštenomučenika Jovana Tuzlanskog uslediće Sveta Arhijerejska Liturgija, litija sa moštima svetih i trpeza ljubavi, a obezbeđen je i besplatan prevoz iz Bijeljine i Lopara.
Dok je Florida zakazala pogubljenje Kertisa Vindoma, čoveka sa intelektualnim teškoćama, upravo porodice žrtava traže milost, a Katolička crkva podseća da smrtna kazna ne donosi pravdu, već produbljuje patnju i krši dostojanstvo ljudskog života.
U pravoslavlju, vera nije puko prihvatanje određenih istina ili moralnih načela, već živi odnos sa Bogom, zajedništvo sa Njim kroz Crkvu, molitvu, svete tajne i svakodnevni podvig.
Jeromonah manastira Krušedol još u 19. veku zapisao je recept koji pokazuje kako jednostavni sastojci – krompir, luk i pivo – mogu stvoriti neodoljiv spoj tradicije, duhovnosti i ukusa.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Otkrijte kako pivo pretvara ovo jednostavno jelo u ukusnu salatu sa istorijom dugom vekovima, zapisanu još 1855. u "Srbskom kuvaru" jeromonaha Jerotija iz Krušedola.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
Obnovljena, svojevrsni je kulturni centar Prizrena koji u rekonstruisanom i adaptiranom atrijumu okuplja malobrojne Srbe iz Prizrena i mnoge raseljene Prizrence na dan slave grada, kao i mnoge hodočasnike carskog Prizrena.
U pravoslavlju, vera nije puko prihvatanje određenih istina ili moralnih načela, već živi odnos sa Bogom, zajedništvo sa Njim kroz Crkvu, molitvu, svete tajne i svakodnevni podvig.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća da Hristos nije zasijao tamo gde je lako verovati, već upravo u zemlji senke smrtne, gde ljudi najmanje očekuju spasenje.
U pravoslavlju molitva nije vezana za položaj tela ili vreme - ona je dar hrabrog i trezvenog srca, suza koje čuvamo u tajnosti i unutrašnji razgovor koji oblikuje dušu u svetlu vrlina.
Dok je Florida zakazala pogubljenje Kertisa Vindoma, čoveka sa intelektualnim teškoćama, upravo porodice žrtava traže milost, a Katolička crkva podseća da smrtna kazna ne donosi pravdu, već produbljuje patnju i krši dostojanstvo ljudskog života.
Sveštenik Goran Nuhanović otkrio je kako obična štićenica staračkog doma, pred odlazak s ovoga sveta, kroz ispovest i pričešće doživela viziju nebeske svetlosti i prizvala prisustvo svetitelja.
Iako nije bio prisutan na događaju u Gornjem Zaostru, iguman se našao među „odgovornima“, što crkveni krugovi ocenjuju kao otvoreni pritisak na sveštenstvo i verni narod.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički podseća da Hristos nije zasijao tamo gde je lako verovati, već upravo u zemlji senke smrtne, gde ljudi najmanje očekuju spasenje.
U pravoslavlju molitva nije vezana za položaj tela ili vreme - ona je dar hrabrog i trezvenog srca, suza koje čuvamo u tajnosti i unutrašnji razgovor koji oblikuje dušu u svetlu vrlina.
