Mudro i sažeto, blaženopočivši patrijarh srpski ukazivao je na suštinu koja oblikuje život pojedinca i zajednice, i vodi nas ka pravednijem društvu.
Koliko često pravimo razliku između onoga što želimo sebi i onoga što spremamo drugima? Patrijarh Pavle je svojim životom i rečima pokazao koliko mala razlika u meri može oblikovati sudbinu celog društva. Njegova pouka je jednostavna, ali nosi težinu beskrajne mudrosti: ono što želimo za sebe, trebamo pružiti i drugome.
Na pitanje čemu bi naš narod trebalo da teži, patrijarh Pavle nije davao složene recepte. Umesto toga, vraćao se na samu suštinu Hristove poruke: „Što želite sebi, to činite drugome.“ Govorio je da bi bolnica i zatvora bilo manje kada bi ljudi prestali da koriste jednu meru za sebe, a drugu za druge.
- Kad bismo mi tako postupali i kad bi ljudi tako postupali, ne bi nam trebalo ni ovoliko bolnica, ni zatvora…, niti bi bilo toliko raznih teškoća. Ali kad mi imamo za sebe jednu meru, a za drugoga drugu meru, a i on ima za sebe jednu meru, a za drugoga drugu meru… što želimo sebi, to da činimo i drugome. Jednostavna rečenica, ali je smisao beskrajan. Kad bismo to činili, ova zemlja bila bi raj. Neće to na zemlji biti nikada. Na zemlji uvek će biti zločinaca. Moraćemo se boriti protiv njih, ali da se borimo onako kako ljudima dolikuje, nikad nečovečno, niti da vraćamo nečovečno - govorio je patrijarh Pavle.
Pravilo koje je sažeto u nekoliko reči poziva nas na promišljanje i konkretno delanje: kako tretiramo druge, tako oblikujemo i sopstveni život. Svaka odluka, svaki čin dobrote ili pravde, direktno utiče na kvalitet zajedničkog života. U pravoslavlju, vera i moral nisu odvojeni od stvarnog sveta; oni se ogledaju u svakom činu dobrote i pravednosti.
Ako bismo se zaista držali ovog pravila, zemlja bi mogla postati blizu rajskog idealnog života, čak i u društvu dalekom od savršenstva. Pouka Patrijarha Pavla nije samo duhovni savet – ona je praktičan putokaz za svakodnevno življenje, za građansku i ljudsku odgovornost, i za odnos prema drugima koji gradi stabilnu i pravednu zajednicu.
Poslanica Svetog apostola Pavla Efescima, začalo 221 (2,14-22)
14. Jer On je mir naš, koji i jedne i druge sastavi u jedno i razruši pregradu koja je rastavljala, to jest neprijateljstvo, 15. ukinuvši telom svojim zakon sa njegovim zapovestima i propisima, da oba sazda u samome sebi u jednog novog čoveka, stvarajući mir; 16. i da pomiri sa Bogom i jedne i druge u jednom telu krstom, ubivši neprijateljstvo na njemu.
17. I On došavši blagovesti mir vama koji ste daleko i onima koji su blizu. 18. Jer kroz Njega imamo i jedni i drugi pristup ka Ocu u jednom Duhu. 19. Tako, dakle, niste više stranci ni došljaci, nego ste sugrađani svetih i domaći Božiji, 20. nazidani na temelju apostola i proroka, gde je ugaoni kamen sam Isus Hristos, 21. na kome sva građevina, skladno spojena, raste u hram sveti u Gospodu; 22. u koga se i vi zajedno ugrađujete u obitalište Božije u Duhu.
Jevanđelje po Luki, začalo 39. (8,40-56)
40. A kad se vrati Isus, srete ga narod, jer ga svi očekivahu. 41. I gle, dođe čovek po imenu Jair, i on beše starešina sinagoge, i pavši pred noge Isusove, moljaše ga da uđe u dom njegov. 42. Jer u njega beše jedinica kći oko dvanaest godina, a ona umiraše. A kad iđaše Isus, narod se tiskao oko njega. 43. I beše neka žena bolesna od tečenja krvi dvanaest godina, koja je sve svoje imanje potrošila na lekare i nijedan je nije mogao izlečiti;
44. i pristupivši sastrag, dotače se skuta haljine njegove, i odmah stade tečenje krvi njene. 45. I reče Isus: „Ko je to što me se dotače?” A kada svi odricahu, reče Petar i koji bejahu s njim: „Nastavniče, narod te opkolio i gura te, a ti govoriš: 'Ko je to što me se dotače?'” 46. A Isus reče: „Neko me se dotače, jer ja osetih silu koja izađe iz mene.” 47. A kad vide žena da se nije sakrila, pristupi drhteći, i pade pred njim, i kaza mu pred svim narodom zašto ga se dotače i kako odmah ozdravi.
48. A on joj reče: „Ne boj se, kćeri, vera tvoja spasla te je; idi u miru.” 49. Dok on još govoraše dođe neko od starešine sinagoge i reče mu: „Umrla je kći tvoja, ne trudi Učitelja.” 50. A kada ču Isus, odgovori mu govoreći: „Ne boj se, samo veruj, i biće spasena.” 51. I došavši u kuću, ne dopusti nikome da uđe osim Petru i Jovanu i Jakovu, i devojčinom ocu i materi. 52. I svi plakahu i jaukahu za njom. A on reče: „Ne plačite, nije umrla nego spava.” 53. I podsmevahu mu se znajući da je umrla.
54. A on izgnavši sve, uze je za ruku i zovnu, govoreći: „Devojko, ustani.” 55. I povrati se duh njen, i ustade odmah; i on zapovedi da joj dadu da jede. 56. I zadiviše se veoma roditelji njeni. A on im zapovedi da nikome ne kazuju šta se dogodilo.
Svetitelj iz 4. veka pokazuje jednostavan, ali dubok način da očistimo dušu, prevaziđemo greh i pronađemo unutrašnji mir.
Priča o svetitelju koji je pred filozofima i demonima pokazao da snaga vere nije u rečima, nego u znaku koji štiti i vodi kroz najmračnije iskušenja.
Reči jednog od najvećih svetaca pravoslavlja razbijaju iluziju o lakom autoritetu i otkrivaju da je najteža pozicija ona u kojoj čovek mora da predvidi buru, upozori druge i preuzme udarac koji je namenjen njima.
Njegove reči probijaju svakodnevnu hladnoću: oproštaj, sažaljenje i ljubav prema bližnjima nisu samo vrlina – to je put ka istinskoj veri i unutrašnjem miru, koji menja srce i svet oko nas.
Veliki pravoslavni duhovnik sa Svete gore pokazuje kako očuvati unutrašnji mir i zaštititi dušu dok iskušenja svakodnevno preplavljuju život oko nas.
Savet arhimandrita Kleope svaki vernik može primeniti odmah, kako bi život postao radostan, a u njemu da se vera ne uči samo rečima, već kroz dela i predanost.
Dok se porodični razgovori sve češće svode na obaveze i ekran, jedna pouka starca Pajsija Svetogorca otvara pitanje koje mnogi izbegavaju: šta ostaje od vere kada se prestane živeti, prenositi i ponavljati u svakodnevici?
Živeo je sto petnaest godina.
Kolona duža od kilometar i po proteže se vračarskim ulicama, dok poklonici iz Srbije, Republike Srpske i Crne Gore poručuju da nijedno čekanje nije teško kada među srpski narod stigne ovakva svetinja.
Dok sukobi i nestabilnost i dalje potresaju region, milioni vernika pristižu u Meku, gde je večeras zvanično počeo hadž i gde se odvija jedno od najvećih okupljanja na planeti.
Vernici iz čitavog regiona satima čekaju ispred Hrama Svetog Save kako bi se poklonili svetinji i dobili trakice osveštane iznad kivota
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Svakodnevni nemir i neispunjene želje često nas zbunjuju, ali pouka blaženopočivšeg patrijarha govori kako čekanje može biti put ka većim blagoslovima.
Formalnosti i spoljašnje prakse mogu dati okvir, ali samo iskrena veza sa Bogom i moralna doslednost čine veru potpunom i stvarno živom.
Dok saveti i discipline ponekad zakazuju, molitva ostaje neuništiva veza koja vodi, čuva i pruža sigurnost i kada nismo uz njih.
Dok nama korica hleba izgleda obično, negde daleko njena vrednost može značiti nadu– pouka omiljenog srpskog patrijarha otvara oči i srce na ono što svakodnevno zanemarujemo.
Dok se porodični razgovori sve češće svode na obaveze i ekran, jedna pouka starca Pajsija Svetogorca otvara pitanje koje mnogi izbegavaju: šta ostaje od vere kada se prestane živeti, prenositi i ponavljati u svakodnevici?
Hrišćanski život nije obećanje da će čovek biti pošteđen muka, naprotiv.
Dok Crkva slavi Svetog Kirila i Metodija, patrijarhu moskovskom i cele Rusije upućene su čestitke koje su otvorile pitanje uloge vere u očuvanju društvenog jedinstva i kulturnog kontinuiteta u Rusiji.
Mnogi duhovnici govorili su da nijedna molitva ne ostavlja takav trag na čovekovu dušu kao iskreno čitanje psalama.
Od Vaznesenjske crkve do Hrama Svetog Save slivala se nepregledna reka vernog naroda, dok je jedna od najvećih svetinja pravoslavlja prvi put posle više vekova proneta ulicama prestonice.
Čudotvorni pojas svečano je dočekan u porti Vaznesenjske crkve u Beogradu, uz najviše crkvene počasti i more vernika koje je ispunilo centar prestonice.
Rukopisi, ikone i predmeti iz Hilandara, ali i potpuno nova postavka u srcu prestonice, donose drugačiji pogled na jednu od najvažnijih ličnosti srpske istorije - Svetog Savu.
Svečani početak Sabora označen je nakon liturgije tradicionalnim "prizivom Duha Svetog" u kripti Hrama Svetog Save.
Mnogi duhovnici govorili su da nijedna molitva ne ostavlja takav trag na čovekovu dušu kao iskreno čitanje psalama.
Patrijarh moskovski i sve Rusije poručio je da sveta braća Slovenima nisu donela samo pismo, već dostojanstvo, kulturu i mogućnost da Hrista čuju na svom jeziku u vreme kada su ih mnogi smatrali ljudima drugog reda.
Crkva Hrista Kralja u Morzmahejmu sada menja svoju namenu, dok prodaja ovog objekta otvara pitanje šta se dešava sa građevinama koje gube svoju prvobitnu ulogu i sve teže nalaze novu funkciju u lokalnim zajednicama.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
