Mudro i sažeto, blaženopočivši patrijarh srpski ukazivao je na suštinu koja oblikuje život pojedinca i zajednice, i vodi nas ka pravednijem društvu.
Koliko često pravimo razliku između onoga što želimo sebi i onoga što spremamo drugima? Patrijarh Pavle je svojim životom i rečima pokazao koliko mala razlika u meri može oblikovati sudbinu celog društva. Njegova pouka je jednostavna, ali nosi težinu beskrajne mudrosti: ono što želimo za sebe, trebamo pružiti i drugome.
Na pitanje čemu bi naš narod trebalo da teži, patrijarh Pavle nije davao složene recepte. Umesto toga, vraćao se na samu suštinu Hristove poruke: „Što želite sebi, to činite drugome.“ Govorio je da bi bolnica i zatvora bilo manje kada bi ljudi prestali da koriste jednu meru za sebe, a drugu za druge.
- Kad bismo mi tako postupali i kad bi ljudi tako postupali, ne bi nam trebalo ni ovoliko bolnica, ni zatvora…, niti bi bilo toliko raznih teškoća. Ali kad mi imamo za sebe jednu meru, a za drugoga drugu meru, a i on ima za sebe jednu meru, a za drugoga drugu meru… što želimo sebi, to da činimo i drugome. Jednostavna rečenica, ali je smisao beskrajan. Kad bismo to činili, ova zemlja bila bi raj. Neće to na zemlji biti nikada. Na zemlji uvek će biti zločinaca. Moraćemo se boriti protiv njih, ali da se borimo onako kako ljudima dolikuje, nikad nečovečno, niti da vraćamo nečovečno - govorio je patrijarh Pavle.
Pravilo koje je sažeto u nekoliko reči poziva nas na promišljanje i konkretno delanje: kako tretiramo druge, tako oblikujemo i sopstveni život. Svaka odluka, svaki čin dobrote ili pravde, direktno utiče na kvalitet zajedničkog života. U pravoslavlju, vera i moral nisu odvojeni od stvarnog sveta; oni se ogledaju u svakom činu dobrote i pravednosti.
Ako bismo se zaista držali ovog pravila, zemlja bi mogla postati blizu rajskog idealnog života, čak i u društvu dalekom od savršenstva. Pouka Patrijarha Pavla nije samo duhovni savet – ona je praktičan putokaz za svakodnevno življenje, za građansku i ljudsku odgovornost, i za odnos prema drugima koji gradi stabilnu i pravednu zajednicu.
Poslanica Svetog apostola Pavla Efescima, začalo 221 (2,14-22)
14. Jer On je mir naš, koji i jedne i druge sastavi u jedno i razruši pregradu koja je rastavljala, to jest neprijateljstvo, 15. ukinuvši telom svojim zakon sa njegovim zapovestima i propisima, da oba sazda u samome sebi u jednog novog čoveka, stvarajući mir; 16. i da pomiri sa Bogom i jedne i druge u jednom telu krstom, ubivši neprijateljstvo na njemu.
17. I On došavši blagovesti mir vama koji ste daleko i onima koji su blizu. 18. Jer kroz Njega imamo i jedni i drugi pristup ka Ocu u jednom Duhu. 19. Tako, dakle, niste više stranci ni došljaci, nego ste sugrađani svetih i domaći Božiji, 20. nazidani na temelju apostola i proroka, gde je ugaoni kamen sam Isus Hristos, 21. na kome sva građevina, skladno spojena, raste u hram sveti u Gospodu; 22. u koga se i vi zajedno ugrađujete u obitalište Božije u Duhu.
Jevanđelje po Luki, začalo 39. (8,40-56)
40. A kad se vrati Isus, srete ga narod, jer ga svi očekivahu. 41. I gle, dođe čovek po imenu Jair, i on beše starešina sinagoge, i pavši pred noge Isusove, moljaše ga da uđe u dom njegov. 42. Jer u njega beše jedinica kći oko dvanaest godina, a ona umiraše. A kad iđaše Isus, narod se tiskao oko njega. 43. I beše neka žena bolesna od tečenja krvi dvanaest godina, koja je sve svoje imanje potrošila na lekare i nijedan je nije mogao izlečiti;
44. i pristupivši sastrag, dotače se skuta haljine njegove, i odmah stade tečenje krvi njene. 45. I reče Isus: „Ko je to što me se dotače?” A kada svi odricahu, reče Petar i koji bejahu s njim: „Nastavniče, narod te opkolio i gura te, a ti govoriš: 'Ko je to što me se dotače?'” 46. A Isus reče: „Neko me se dotače, jer ja osetih silu koja izađe iz mene.” 47. A kad vide žena da se nije sakrila, pristupi drhteći, i pade pred njim, i kaza mu pred svim narodom zašto ga se dotače i kako odmah ozdravi.
48. A on joj reče: „Ne boj se, kćeri, vera tvoja spasla te je; idi u miru.” 49. Dok on još govoraše dođe neko od starešine sinagoge i reče mu: „Umrla je kći tvoja, ne trudi Učitelja.” 50. A kada ču Isus, odgovori mu govoreći: „Ne boj se, samo veruj, i biće spasena.” 51. I došavši u kuću, ne dopusti nikome da uđe osim Petru i Jovanu i Jakovu, i devojčinom ocu i materi. 52. I svi plakahu i jaukahu za njom. A on reče: „Ne plačite, nije umrla nego spava.” 53. I podsmevahu mu se znajući da je umrla.
54. A on izgnavši sve, uze je za ruku i zovnu, govoreći: „Devojko, ustani.” 55. I povrati se duh njen, i ustade odmah; i on zapovedi da joj dadu da jede. 56. I zadiviše se veoma roditelji njeni. A on im zapovedi da nikome ne kazuju šta se dogodilo.
Svetitelj iz 4. veka pokazuje jednostavan, ali dubok način da očistimo dušu, prevaziđemo greh i pronađemo unutrašnji mir.
Priča o svetitelju koji je pred filozofima i demonima pokazao da snaga vere nije u rečima, nego u znaku koji štiti i vodi kroz najmračnije iskušenja.
Reči jednog od najvećih svetaca pravoslavlja razbijaju iluziju o lakom autoritetu i otkrivaju da je najteža pozicija ona u kojoj čovek mora da predvidi buru, upozori druge i preuzme udarac koji je namenjen njima.
Njegove reči probijaju svakodnevnu hladnoću: oproštaj, sažaljenje i ljubav prema bližnjima nisu samo vrlina – to je put ka istinskoj veri i unutrašnjem miru, koji menja srce i svet oko nas.
Veliki pravoslavni duhovnik sa Svete gore pokazuje kako očuvati unutrašnji mir i zaštititi dušu dok iskušenja svakodnevno preplavljuju život oko nas.
Savet arhimandrita Kleope svaki vernik može primeniti odmah, kako bi život postao radostan, a u njemu da se vera ne uči samo rečima, već kroz dela i predanost.
Sabrani verni narod donosili su ikone i sveće, i strpljivo čekali trenutak kada će se oglasiti „Mir Božji, Hristos se rodi!“
Prema jevanđelju, Isus Hristos je rođen tačno u ponoć, kada se najsjajnija zvezda koja se kretala od istoka prema zapadu zaustavila iznad pećine kraj Vitlejema.
Požar u konaku za goste brzo je stavljen pod kontrolu zahvaljujući hrabrosti bratije i intervenciji mioničkih vatrogasaca.
Posle svečanog večernjeg bogosluženja sa petohlebnicom u crkvi Svetog Marka, arhimandrit Vasilije osveštao je badnjake pred vernicima, a molitva koja je tom prilikom uzdignuta sabrala je u sebi sećanje na raj, krst i početak spasenja.
U hramu na Tašmajdanu služeno svečano večernje sa petohlebnicom, pročitano Jevanđelje o Rođenju Hristovom i podeljeni badnjaci vernom narodu.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Dok nama korica hleba izgleda obično, negde daleko njena vrednost može značiti nadu– pouka omiljenog srpskog patrijarha otvara oči i srce na ono što svakodnevno zanemarujemo.
Pouke omiljenog patrijarha srpskog nisu bile uputstva, već životni primer – tiha istina koja nas i danas podseća da vera ne živi u propovedi, već u svakodnevnom hodu i ličnom svedočanstvu.
Svetogorski podvižnik objašnjava kako savladati strah i osećaj nedostojnosti pred Svetom Čašom i pristupiti Hristu sa smirenjem i poverenjem.
Svetogorski starac nas uči kako preuzeti odgovornost za sopstvenu sreću: lekcija koja pokazuje da vera deluje samo kada čovek zakorači sam.
Posle svečanog večernjeg bogosluženja sa petohlebnicom u crkvi Svetog Marka, arhimandrit Vasilije osveštao je badnjake pred vernicima, a molitva koja je tom prilikom uzdignuta sabrala je u sebi sećanje na raj, krst i početak spasenja.
Badnja večera pokazuje da ovo nije obrok kao svaki drugi, već tihi porodični obred u kome svaka sitnica ima svoje značenje i svoju priču.
Zle misli, ako se neguju, postaju navike, a navike se pretvaraju u način života.
Badnjak je najčešće mlado hrastovo drvo ili grana, koje simbolizuje život, obnovu i toplinu doma.
Sabrani verni narod donosili su ikone i sveće, i strpljivo čekali trenutak kada će se oglasiti „Mir Božji, Hristos se rodi!“
Požar u konaku za goste brzo je stavljen pod kontrolu zahvaljujući hrabrosti bratije i intervenciji mioničkih vatrogasaca.
Posle svečanog večernjeg bogosluženja sa petohlebnicom u crkvi Svetog Marka, arhimandrit Vasilije osveštao je badnjake pred vernicima, a molitva koja je tom prilikom uzdignuta sabrala je u sebi sećanje na raj, krst i početak spasenja.
U hramu na Tašmajdanu služeno svečano večernje sa petohlebnicom, pročitano Jevanđelje o Rođenju Hristovom i podeljeni badnjaci vernom narodu.
Praznik Rođenja Hristovog, koji Srpska pravoslavna crkva obeležava 7. januara, ne govori o sili i sjaju, već o tišini, smirenju i nadi koja već dva milenijuma iznova ispituje čoveka i njegov odnos prema Bogu i drugima.
Osvrćući se na Pravednog Josifa, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički nas u svojoj besedi za 31. utorak po Duhovima podseća kako vera i poslušnost Bogu oblikuju život i donose proslavu onima koji ga slede, čak i u najmračnijim trenucima.
Pravoslavno predanje i oci otkrivaju zašto ovaj dan nije samo uvod u slavlje, već duhovni ispit – i kako od njega zavisi da li će Rođenje Hristovo ostati običan datum ili lični susret.
