Pouka Svetog Filareta Moskovskog koja otvara put ka unutrašnjem miru, ljubavi i duhovnoj snazi.
Često zaboravljamo koliko brzo donosimo presude o drugima. Kritike i osuđivanja postali su gotovo neizbežan deo međuljudskih odnosa, a posledice toga osećamo i na ličnom, i na duhovnom planu. Sveti Filaret Moskovski nudi jednostavno, a duboko rešenje: promenite način na koji posmatrate bližnje i počnite od sebe.
- Ne sudite, da vam se ne sudi, pa makar vam se i činilo da imate razloga za osudu, zato što onaj ko je blizak svome Gospodu može da stoji, ili da pada. Još je gore ako sudite kao zlonamerni sudija. Mislite da ljudi pričaju besmislice, a oni govore o onome što je duši na korist i o tome kako da se čini dobro - govorio je Sveti Filaret Moskovski pozivajući se na Sveto pismo, a zatim je dodao:
- Kada osuđujemo svoje bližnje, mi sami sebi nanosimo veliku štetu. Ovome se treba čuvati i iskupljivati se tako što ćemo osuđivati i kritikovati sebe i moliti se da Bog bude milostiv i onima koje smo osudili, i nama koji smo ih osudili. Trudite se da srce i namere bližnjih tumačite pozitivno, a ne negativno; u tom slučaju ćete ređe pogrešiti, a vašem bližnjem će biti lakše da se popravi.
Sveti Filaret nas podseća da je osuđivanje bližnjeg zapravo ogledalo našeg duha. Svaki pokušaj da drugome pripišemo loše namere nosi u sebi rizik da izgubimo sopstvenu duhovnu snagu. Pravoslavlje nas uči da je put ka spasenju prožet ljubavlju, strpljenjem i samoprovjerom. Kada odlučimo da tumačimo dela bližnjih u pozitivnom svetlu i pre svega kritikujemo sebe, otvaramo prostor za mir, kako u sopstvenom srcu, tako i u zajednici.
Pouka Svetog Filareta nije samo moralni savet - ona je praktična metoda za život u skladu sa Evanđeljem. Ona poziva svakog vernika da svakodnevno bira milost umesto osude, i na taj način gradi svet u kojem su saosećanje i praštanje jači od brzih presuda.
Prva Saborna Poslanica Svetog apostola Petra, začalo 58 (1,1-2; 10-12; 2,6-10)
1. Petar, apostol Isusa Hrista, izabranima koji stranstvuju u rasijanju po Pontu, Galatiji, Kapadokiji, Aziji i Vitiniji: 2. po predznanju Boga Oca, osvećenjem Duha za poslušanje i kropljenje krvlju Isusa Hrista: blagodat i mir da vam se umnoži.
Nije nađeno poglavlje (p1): 60, 1,1-2; 10-12; 2,6-10
Jevanđelje po Marku, začalo 53. (12,1-12)
1. I poče im govoriti u pričama: „Posadi čovek vinograd, i ogradi plotom, i iskopa pivnicu, i sagradi kulu, i dade ga vinogradarima, pa otide. 2. I kada dođe vreme, posla vinogradarima slugu da primi od vinogradara roda vinogradskoga. 3. A oni ga uhvatiše, izbiše i poslaše praznih ruku. 4. I opet im posla drugog slugu; i onoga napadoše kamenjem, i razbiše mu glavu, i poslaše ga osramoćena.
5. I opet posla drugog, i njega ubiše; i mnoge druge, jedne izbiše a druge pobiše. 6. A on imaše još jedinoga sina svoga, voljenoga, pa im najzad posla i njega, govoreći: 'Postideće se sina mojega. 7. A vinogradari oni rekoše među sobom: 'Ovo je naslednik, hodite da ga ubijemo, i naše će biti nasledstvo.' 8. I uhvatiše ga, i ubiše, i izbaciše ga napolje iz vinograda." 9. Šta će, dakle, učiniti gospodar vinograda? Doći će i pogubiće vinogradare, i daće vinograd drugima.
10. Zar niste čitali u Pismu ovo: 'Kamen koji odbaciše zidari, on postade glava od ugla;' 11. To bi od Gospoda i divno je u očima našim. 12. I tražahu da ga uhvate, ali se pobojaše naroda; jer razumeše da za njih govori priču; i ostavivši ga otidoše.
Svetogorski podvižnik objašnjava kako savladati strah i osećaj nedostojnosti pred Svetom Čašom i pristupiti Hristu sa smirenjem i poverenjem.
U pouci sveca krije se oštra i neprijatno snažna opomena: vera nije privatni zaklon, već obaveza koja se prepoznaje upravo onda kada je najteže stati i reći - ovo me se tiče.
Reči starca otkrivaju zašto jedno jedino ime na spisku može imati veću težinu od hleba, odeće i svake druge pomoći.
Pouka oca Gervasija Agiorita razotkriva kako navika da volimo svoju prljavštinu koči život koji Bog zamislio za nas.
Učenik i duhovno čedo Svetog Siluana Atonskog objasnio je da patnja nije kazna, već oganj koji čisti, oblikuje i vodi ka istinskoj unutrašnjoj snazi.
Dok svi traže brze rešenja, jedan od najuglednijih staraca Ruske crkve 20. veka otkriva jednostavan, ali moćan put: zaboravite sebe, plačite zbog grehova, otvorite srce Božjoj volji – i otkrijte unutrašnji mir koji menja sve.
Govoreći o mitarstvima, veliki srpski svetitelj upozorava da čovek pred večnom istinom ne odgovara samo za dela koja su drugi videli, već i za reči, namere i skrivene izbore koje je nosio kroz život.
Njegovo vreme na čelu Crkve obeležile su velike političke i verske borbe.
Iza dileme koja deli vernike stoji jednostavno pravilo – važnije je srce sa kojim se molitva upućuje nego mesto na kojem se sveća pali.
Devetogodišnji Marko i njegova majka, u blagoslovenom stanju, stajali su u redu pred svetinjom, a onda je dečak napustio kolonu da pomogne nepoznatom detetu koje je plakalo.
Sveštenik ističe da nema malih svetitelja.
Posle 15 godina postupka, Strazbur je utvrdio da je Turska prekršila prava klirika i osporio tumačenje Lozanskog sporazuma, što može uticati i na druge slučajeve u Istanbulu.
Kimberli Gilfojl, nekadašnja voditeljka i tužiteljka, primila je svetinju sa Atosa u gestu koji je u prvi plan stavio duhovnu simboliku, a ne protokol i funkciju.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Porodica, sveštenstvo i verni narod oprostili su se od sina sveštenika Ostoje Kneževića, dok je mitropolit crnogorsko-primorski u besedi poručio da se bol nosi krstom Hristovim, a da se duša čistote sabira u večnom životu.
Na sahrani dvanaestogodišnjaka koji je tragično preminuo, mitropolit Dimitrije govorio o veri, večnom životu i susretu bez rastanka, dok su porodica i vernici u tišini slušali poruke utehe i nade.
Dok ljudi danas burno reaguju na uvrede, otkrivaju tuđe mane i ulaze u bespotrebne sukobe, ruski svetitelj ostavio je jednostavne savete o ćutanju, smirenju i molitvi kao putu ka unutrašnjem miru i duhovnoj snazi.
Kako tišina, smirene misli i molitva mogu da postanu snaga koja čuva srce od nemira i vodi nas ka unutrašnjem spokojstvu.
Kada reči lako ranjavaju, ruski svetitelj i veliki duhovnik uči nas da se vera i mir ne brane silom, već tišinom srca koje preobražava nepravdu u snagu. U nastavku proćitajte Jevanđelja za 18. utorak po Duhovima, 7. oktobar.
Govoreći o mitarstvima, veliki srpski svetitelj upozorava da čovek pred večnom istinom ne odgovara samo za dela koja su drugi videli, već i za reči, namere i skrivene izbore koje je nosio kroz život.
Govoreći o mitarstvima, veliki srpski svetitelj upozorava da čovek pred večnom istinom ne odgovara samo za dela koja su drugi videli, već i za reči, namere i skrivene izbore koje je nosio kroz život.
Iza dileme koja deli vernike stoji jednostavno pravilo – važnije je srce sa kojim se molitva upućuje nego mesto na kojem se sveća pali.
Devetogodišnji Marko i njegova majka, u blagoslovenom stanju, stajali su u redu pred svetinjom, a onda je dečak napustio kolonu da pomogne nepoznatom detetu koje je plakalo.
Sveštenik ističe da nema malih svetitelja.
U crkvi Uspenja Presvete Bogorodice jubilej je proslavljen kroz liturgiju, zvuke hilandarskih pojaca i sabranje koje je pokazalo duboku vezu ovog prostora sa svetogorskim nasleđem i živim predanjem Crkve.
Arhimandrit Jefrem poručio je da prisustvo Časnog Pojasa nije slučajno, govorio je o „milion poklonika“, zavetu kneza Lazara i duhovnoj vezi koja ostaje i posle odlaska svetinje u Vatoped.
Na Vračaru, pred odlazak Časnog pojasa Presvete Bogorodice, emotivni prizori i molitvena tišina obeležili su ispraćaj koji je, uz suze patrijarha i sabranost vernika, zatvorio 17 dana hodočašća kroz Hram Svetog Save.
Svetinja je u molitvenoj tišini ispraćena iz srpske prestonice ka manastiru Vatoped, u kojem se vekovima čuva.
Sa grčkog ostrva Spetses stiže recept za skromno, a ukusno manastirsko jelo koje u jednostavnim sastojcima čuva duh molitve, mora i tišine Istočnog petka.
U Ježevici, nadomak Čačka, srednjovekovni zidovi i živo narodno sabranje stapaju se u istu priču, od predanja o 1330. godini do današnjih okupljanja vernika i praznika koji i dalje pune manastirsku portu.
U besedi za 2. nedelju po Duhovima, Sveti Nikolaj Velimirović pokazuje zašto se i najveće znanje gubi bez pravog početka i kako se tek tada otvara prostor za istinsku mudrost koja ne zavisi od količine informacija.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
