Reči svetogorskog starca deluju kao tiha, ali neumoljiva optužba naše potrebe da sudimo, i podsećaju nas da se vera ne meri time koga smo isključili, nego koga smo bili spremni da nosimo.
Postoji jedna loša navika koja se uporno vraća: ljudi lako ulaze u podele, brzo presuđuju i još brže proglašavaju druge izgubljenim slučajevima. Brzi smo na osudi, spori na razumevanju. Čini se da nam je danas jednostavnije da nekoga „otpišemo“ nego da ga ponesemo u molitvi. A ipak, u samom središtu hrišćanske poruke stoji nešto što ruši tu naviku do temelja. Jednu takvu, veliku i tešku istinu, ostavio je starac Siluan Atonski u jednoj od svojih pouka.
- Gospod nam je zapovedio: Volite neprijatelje svoje (Mt.5,44). Ali kako ćemo ih voleti kada čine zlo? Ili kako voleti one koji gone Crkvu? Kada je Gospod išao u Jerusalim i kada Ga Samarjani nisu hteli primiti, Jovan Bogoslov i Jakov hteli su da nizvedu oganj s neba i da sve Samarjane pogube; ali Gospod im je milostivo rekao: Nisam došao da pogubim već da spasem (Lk.9,54–56) - govorio je starac, pozivajući se na Jevanđelje po Luki, a onda bi dodao:
- Tako smo i mi dužni da uvek samo jedno želimo: da se svi ljudi spasu. Duša žali neprijatelje i moli se za njih jer su se udaljili od istine i idu u propast. Eto, to je ljubav prema neprijateljima. Kada je Juda rešio da preda Gospoda, Gospod ga je milostivo urazumljivao. Tako smo i mi dužni da postupamo sa onima koji su zalutali i tada ćemo se spasti milosrđem Božijim“, besedio je starac Siluan Atonski.
Starac Siluan jasno pokazuje da hrišćanski odgovor nikada nije u uništenju drugog, nego u upornom odbijanju da se neko prepusti propasti. Čak i Juda, u času izdaje, ostaje onaj koga Hristos ne prestaje da doziva.
Možda je baš u tome skrivena najteža, ali i najplodnija lekcija: granica između „nas“ i „njih“ ne prolazi spolja, nego kroz sopstveno srce. Pravoslavna vera tu ne traži da zatvaramo oči pred zlom, već da ne zatvaramo srce pred čovekom. Jer, kako nas podseća starac Siluan, ne spašavamo se time što ćemo nekoga izgubiti, nego time što ćemo, uprkos svemu, odbiti da ga prestanemo voleti.
Prva Saborna poslanica Svetog apostola Petra, začalo 59 (2,21-25; 3,1-9)
21. Jer ste na to i pozvani, 22. On greha ne učini, niti se nađe prevara u ustima njegovim; 23. On vređan, ne uzvraćaše uvredom; stradajući ne prećaše, nego je prepustio Onome koji pravedno sudi. 24. On grehe naše sam iznese na telu svom na drvo, da za grehe umremo, i za pravdu živimo, jer se njegovom ranom isceliste. 25. Jer beste kao izgubljene ovce, ali sada se vratiste Pastiru i Episkopu duša vaših.
1. Isto tako i vi, žene, budite pokorne svojim muževima, da ako neki ne veruju reči, onda ponašanjem žena i bez reči budu pridobijeni, 2. kada vide čedno ponašanje vaše sa strahom. 3. Vaše ukrašavanje da ne bude spolja: u pletenju kose i u kićenju zlatom ili u oblačenju haljina; 4. nego u skrivenome čoveku srca, u nepropadljivosti krotkoga i tihoga duha, što je pred Bogom dragoceno.
5. Jer tako nekad ukrašavahu sebe i svete žene koje se uzdahu u Boga i pokoravahu se svojim muževima. 6. Kao što Sara beše poslušna Avraamu, nazivajući ga gospodarem; njezine kćeri postadoste, čineći dobro, i ne bojeći se nikakva straha. 7. Tako i vi, muževi, živite sa svojim ženama po razumu, ukazujući im čast kao slabijem ženskom sasudu, kao i sunaslednicama blagodati života, da ne budu ometane molitve vaše. 8. A najposle budite svi jednodušni, sažaljivi, bratoljubivi, milosrdni, srdačni; 9. ne vraćajte zlo za zlo, ni uvredu za uvredu; nego naprotiv, blagosiljajte, znajući da ste na to pozvani da nasledite blagoslov.
Jevanđelje po Marku, začalo 54. (12,13-17)
13. I poslaše njemu neke od fariseja i irodovaca da bi ga uhvatili u reči. 14. A oni došavši rekoše mu: „Učitelju, znamo da si istinit, i ne obazireš se ni na koga; jer ne gledaš ko je ko, nego zaista putu Božijemu učiš. Reci nam, dakle, treba li ćesaru davati porez ili ne? Da damo ili da ne damo?” 15. A on znajući njihovo licemerje reče im: „Što me kušate? Donesite mi dinar, da vidim.” 16. A oni donesoše. I reče im: „Čiji je ovo lik i natpis?” A oni mu rekoše: „Ćesarev.” 17. I odgovarajući Isus reče im: „Podajte ćesarevo ćesaru, a Božije Bogu.” I zadiviše mu se.
Pouka ruskog svetitelja pokazuje da i u trenucima najveće tuge, kada se čini da ništa ne može da spasi srce, vera i molitva otvaraju put i daju snagu koja nadilazi ljudske slabosti.
Reči ruskog svetitelja nude neočekivano jednostavan odgovor onima koje pritiskaju misli, nemir i osećaj da im je duša postala tesna.
Pouka velikog podvižnika iz manastira Optinska Pustinja pokazuje kako svadljivost ne samo da narušava odnose s drugima, već i uništava mir i snagu u samom srcu čoveka.
U jednoj od svojih pouka veliki duhovnik 20. veka objasnio je kako anđeli čuvari vode dušu ka spasenju i kako njihova ljubav ostaje skrivena, ali moćna.
Jedan jednostavan trenutak i obična reč mogu pokazati da duge molitve same po sebi nisu dovoljne, pa čak mogu čoveka odvesti u sagrešenje.
U kratkoj, ali nemilosrdno preciznoj pouci, veliki duhovnik pokazuje kako čovek, bežeći od blagodarnosti, sam sebi zatvara vrata smisla – i zašto se Bogu najčešće vraćamo tek kada nas život pritisne do kraja.
Ovaj spomenik čuva sećanje na Markovdansku litiju i susrete ispred kuće Đečevića, koji godinama povezuju vernike i potvrđuju tradiciju međusobnog poštovanja u gradu.
Za vreme Nerona, kada je krenulo gonjenje hrišćana i kada je apostol Pavle posečen, posečena su i ova tri apostola.
Sve tri zamke, kako je navedeno, se ujedinjuju i imaju samo jedan cilj - da nas bace u očaj.
Pravoslavna tradicija uči da je svaki dar koji čovek ima, bilo da je reč o novcu, znanju ili vremenu, dat sa razlogom.
U Mioču i Sjeverinu grade se novi hramovi posvećeni Svetom Nikoli i Svetim mironosicama, a poseta mitropolita Atanasija pokazala je da su ovi projekti mnogo više od gradnje - znak zajedništva i duhovne obnove
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Pouka starca Siluana Atonskog otkriva drugačije razumevanje poznatih priča o čudesima i pomera pažnju sa čoveka na ono što se u njima zaista dešava.
U vremenu sve češće ravnodušnosti i pucanja porodičnih i društvenih veza, jedna misao sa Svete gore otkriva mehanizam koji tiho razgrađuje ljubav, pripadnost i odgovornost – od doma do otadžbine.
Jedan od najvećih pravoslavnih svetitelja u jednoj rečenici sažima iskustvo trenutka u kojem se, uprkos utisku kraja, pokreće nešto drugo.
U kratkom savetu svetogorski podvižnik objasnio je kako jedan naizgled običan trenutak prolaska pored bolnice postaje ogledalo našeg odnosa prema patnji, zahvalnosti i sopstvenoj savesti.
Ovaj spomenik čuva sećanje na Markovdansku litiju i susrete ispred kuće Đečevića, koji godinama povezuju vernike i potvrđuju tradiciju međusobnog poštovanja u gradu.
Sve tri zamke, kako je navedeno, se ujedinjuju i imaju samo jedan cilj - da nas bace u očaj.
Pravoslavna tradicija uči da je svaki dar koji čovek ima, bilo da je reč o novcu, znanju ili vremenu, dat sa razlogom.
Osećaj bespomoćnosti sve češće postaje deo svakodnevice.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
U razgovoru koji nadilazi uobičajene novinarske priče, otac Dimitrije govori o smislu praznovanja, o radosti koja ne prolazi i o tome zašto se Vaskrs ne objašnjava, već prepoznaje u životu, odnosima i svakodnevnim susretima vernika.
Dok vernici obeležavaju njen dan molitvama i procesijama, istorijski izvori otkrivaju složen životni put, ali i neslaganja o poreklu, identitetu i načinu na koji je vekovima predstavljana u različitim sredinama.
Recept koji se vekovima prenosi iz sveske u svesku čuva sećanje na vreme kada je jednostavno testo sa sirom bilo znak i običaja i domaće raskoši.
U besedi Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog za ponedeljak 3. sedmice po Vaskrsu osvetljava se trenutak kada apostoli ne dolaze do istine putem razmišljanja, već kroz susret koji ih postavlja pred činjenicu kojoj se više ne traži objašnjenje.
