Reči svetogorskog starca deluju kao tiha, ali neumoljiva optužba naše potrebe da sudimo, i podsećaju nas da se vera ne meri time koga smo isključili, nego koga smo bili spremni da nosimo.
Postoji jedna loša navika koja se uporno vraća: ljudi lako ulaze u podele, brzo presuđuju i još brže proglašavaju druge izgubljenim slučajevima. Brzi smo na osudi, spori na razumevanju. Čini se da nam je danas jednostavnije da nekoga „otpišemo“ nego da ga ponesemo u molitvi. A ipak, u samom središtu hrišćanske poruke stoji nešto što ruši tu naviku do temelja. Jednu takvu, veliku i tešku istinu, ostavio je starac Siluan Atonski u jednoj od svojih pouka.
- Gospod nam je zapovedio: Volite neprijatelje svoje (Mt.5,44). Ali kako ćemo ih voleti kada čine zlo? Ili kako voleti one koji gone Crkvu? Kada je Gospod išao u Jerusalim i kada Ga Samarjani nisu hteli primiti, Jovan Bogoslov i Jakov hteli su da nizvedu oganj s neba i da sve Samarjane pogube; ali Gospod im je milostivo rekao: Nisam došao da pogubim već da spasem (Lk.9,54–56) - govorio je starac, pozivajući se na Jevanđelje po Luki, a onda bi dodao:
- Tako smo i mi dužni da uvek samo jedno želimo: da se svi ljudi spasu. Duša žali neprijatelje i moli se za njih jer su se udaljili od istine i idu u propast. Eto, to je ljubav prema neprijateljima. Kada je Juda rešio da preda Gospoda, Gospod ga je milostivo urazumljivao. Tako smo i mi dužni da postupamo sa onima koji su zalutali i tada ćemo se spasti milosrđem Božijim“, besedio je starac Siluan Atonski.
Starac Siluan jasno pokazuje da hrišćanski odgovor nikada nije u uništenju drugog, nego u upornom odbijanju da se neko prepusti propasti. Čak i Juda, u času izdaje, ostaje onaj koga Hristos ne prestaje da doziva.
Možda je baš u tome skrivena najteža, ali i najplodnija lekcija: granica između „nas“ i „njih“ ne prolazi spolja, nego kroz sopstveno srce. Pravoslavna vera tu ne traži da zatvaramo oči pred zlom, već da ne zatvaramo srce pred čovekom. Jer, kako nas podseća starac Siluan, ne spašavamo se time što ćemo nekoga izgubiti, nego time što ćemo, uprkos svemu, odbiti da ga prestanemo voleti.
Prva Saborna poslanica Svetog apostola Petra, začalo 59 (2,21-25; 3,1-9)
21. Jer ste na to i pozvani, 22. On greha ne učini, niti se nađe prevara u ustima njegovim; 23. On vređan, ne uzvraćaše uvredom; stradajući ne prećaše, nego je prepustio Onome koji pravedno sudi. 24. On grehe naše sam iznese na telu svom na drvo, da za grehe umremo, i za pravdu živimo, jer se njegovom ranom isceliste. 25. Jer beste kao izgubljene ovce, ali sada se vratiste Pastiru i Episkopu duša vaših.
1. Isto tako i vi, žene, budite pokorne svojim muževima, da ako neki ne veruju reči, onda ponašanjem žena i bez reči budu pridobijeni, 2. kada vide čedno ponašanje vaše sa strahom. 3. Vaše ukrašavanje da ne bude spolja: u pletenju kose i u kićenju zlatom ili u oblačenju haljina; 4. nego u skrivenome čoveku srca, u nepropadljivosti krotkoga i tihoga duha, što je pred Bogom dragoceno.
5. Jer tako nekad ukrašavahu sebe i svete žene koje se uzdahu u Boga i pokoravahu se svojim muževima. 6. Kao što Sara beše poslušna Avraamu, nazivajući ga gospodarem; njezine kćeri postadoste, čineći dobro, i ne bojeći se nikakva straha. 7. Tako i vi, muževi, živite sa svojim ženama po razumu, ukazujući im čast kao slabijem ženskom sasudu, kao i sunaslednicama blagodati života, da ne budu ometane molitve vaše. 8. A najposle budite svi jednodušni, sažaljivi, bratoljubivi, milosrdni, srdačni; 9. ne vraćajte zlo za zlo, ni uvredu za uvredu; nego naprotiv, blagosiljajte, znajući da ste na to pozvani da nasledite blagoslov.
Jevanđelje po Marku, začalo 54. (12,13-17)
13. I poslaše njemu neke od fariseja i irodovaca da bi ga uhvatili u reči. 14. A oni došavši rekoše mu: „Učitelju, znamo da si istinit, i ne obazireš se ni na koga; jer ne gledaš ko je ko, nego zaista putu Božijemu učiš. Reci nam, dakle, treba li ćesaru davati porez ili ne? Da damo ili da ne damo?” 15. A on znajući njihovo licemerje reče im: „Što me kušate? Donesite mi dinar, da vidim.” 16. A oni donesoše. I reče im: „Čiji je ovo lik i natpis?” A oni mu rekoše: „Ćesarev.” 17. I odgovarajući Isus reče im: „Podajte ćesarevo ćesaru, a Božije Bogu.” I zadiviše mu se.
Pouka ruskog svetitelja pokazuje da i u trenucima najveće tuge, kada se čini da ništa ne može da spasi srce, vera i molitva otvaraju put i daju snagu koja nadilazi ljudske slabosti.
Reči ruskog svetitelja nude neočekivano jednostavan odgovor onima koje pritiskaju misli, nemir i osećaj da im je duša postala tesna.
Pouka velikog podvižnika iz manastira Optinska Pustinja pokazuje kako svadljivost ne samo da narušava odnose s drugima, već i uništava mir i snagu u samom srcu čoveka.
U jednoj od svojih pouka veliki duhovnik 20. veka objasnio je kako anđeli čuvari vode dušu ka spasenju i kako njihova ljubav ostaje skrivena, ali moćna.
Jedan jednostavan trenutak i obična reč mogu pokazati da duge molitve same po sebi nisu dovoljne, pa čak mogu čoveka odvesti u sagrešenje.
U kratkoj, ali nemilosrdno preciznoj pouci, veliki duhovnik pokazuje kako čovek, bežeći od blagodarnosti, sam sebi zatvara vrata smisla – i zašto se Bogu najčešće vraćamo tek kada nas život pritisne do kraja.
Od prvih pokreta u utrobi do svakodnevnih odluka – ajeti iz sure Āli Imran (3:5 6) otkrivaju koliko je život pažljivo oblikovan, podsećajući nas da ništa na nebu ni na Zemlji nije skriveno od Alahovog znanja i moći.
Reči svetogorskog starca deluju kao tiha, ali neumoljiva optužba naše potrebe da sudimo, i podsećaju nas da se vera ne meri time koga smo isključili, nego koga smo bili spremni da nosimo.
U kripti zavetnog hrama vernici, prosvetitelji i akademici okupili su se da poslušaju reči patrijarha Porfirija o neiscrpnoj mudrosti prvog srpskog arhiepiskopa, njegovom prosvetiteljstvu i značaju za savremeni život i vrednosti zajednice.
Pravoslavni sveštenik objašnjava zašto način na koji trpimo odlučuje hoće li naše muke biti iskupljenje ili nova greška.
Kada su i Stratonika doveli caru kao hrišćanina, on presudi da se obojica potope u Dunav.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Veliki pravoslavni duhovnik 20. veka podseća nas da tuga nije prirodna za one koji veruju i otkriva put ka unutrašnjem miru kroz nadu, radost i Božiju ljubav.
Reči jednog od najvećih duhovnika 20. veka otkrivaju gde se gubi snaga - i gde se, još uvek, može povratiti.
Pouka Svetog Filareta Moskovskog koja otvara put ka unutrašnjem miru, ljubavi i duhovnoj snazi.
Dok svi traže brze rešenja, jedan od najuglednijih staraca Ruske crkve 20. veka otkriva jednostavan, ali moćan put: zaboravite sebe, plačite zbog grehova, otvorite srce Božjoj volji – i otkrijte unutrašnji mir koji menja sve.
Pravoslavni sveštenik objašnjava zašto način na koji trpimo odlučuje hoće li naše muke biti iskupljenje ili nova greška.
Od Jerusalima, preko Svete Gore do Rusije, od izgubljenih ruku do isceljenja – ova svetinja se 25. januara posebno proslavlja, a vernici joj se obraćaju za porođaj, zdravlje deteta i pomoć onda kada ljudska snaga više nije dovoljna.
Zahtevati od drugih više nego od sebe daleko je lakše i jednostavnije.
Pravoslavno shvatanje ljubavi podrazumeva žrtvu, odricanje i slobodu.
Zavetni hram na Vračaru večeras je centar molitve i svetlosti, gde se kroz ikone, sveće i melodije proživljava Hristov prvi susret sa Zakonom, duhovno obrezanje srca i početak nove godine po julijanskom kalendaru – događaji koji ne ostavljaju nikog ravnodušnim.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve poslao snažnu božićnu poruku o miru, srcu koje treba da se promeni i veri koja ne počinje od spoljašnje veličine, već iznutra.
Crkva Hristovog Rođenja jedna je najstarijih sačuvanih hrišćanskih crkava na svetu, podignuta u 4. veku, u vreme cara Konstantina.
Broj zlatnika simbolizuje godine Isusa Hrista, a vernici veruju da pronalazak dukata donosi blagoslov i napredak za narednu godinu.
U autorskom tekstu koji prenosimo u celosti, sveštenik pri Hramu Svete Trojice u Starom gradu Budvi objašnjava na koji način priprema, blagoslov i vrlinski život supružnika mogu izgraditi istinsku bračnu zajednicu.
Ova svetinja povezuje Jerusalim, Svetu Goru i prvog arhiepiskopa srpskog i govori o blizini Boga na način koji se ne zaboravlja.
Sastojci za ovu poslasticu mere se u šoljama i kašikama, priprema je laka, a svaki zalogaj donosi toplinu i miris doma.
