Dok se trpeze sklanjaju, a hramovi pune narodom koji jedni drugima traži oproštaj, ovo je trenutak kada se odlučuje da li će post biti puka forma ili početak istinske unutrašnje promene.
Na pragu Vaskršnjeg posta, dok se trpeza još nije sasvim utišala, a pred ikonama već tinja kandilo, stoji čovek sa jednom jedinom dilemom – da li u Veliki post ulazi rasterećen ili sa teretom koji nosi u grudima. Bele poklade upravo su taj trenutak odluke: dan kada se zatvara krug svakodnevice i otvara prostor za ozbiljno preispitivanje sebe.
U Nedelju siropusnu, 22. februara, Srpska pravoslavna crkva obeležava Bele poklade, poslednji dan pred početak Velikog posta. Taj prelaz nije tek promena jelovnika, već poziv na promenu srca. Posle ovog dana prestaje upotreba mrsne hrane životinjskog porekla, a vernik započinje četrdesetodnevni hod ka Vaskrsu, sa namerom da očisti misli, reči i dela.
Bele poklade u sebi nose dvostruku nit - crkvenu i narodnu. U bogoslužbenom poretku, ova nedelja podseća na praštanje kao temelj svakog podviga. Bez oproštaja, post se svodi na spoljašnje uzdržanje, lišeno unutrašnje snage. Zato Crkva upravo ovu temu stavlja na početak posta: da vernik ne zaboravi da je mir sa bližnjim preduslov za mir sa Bogom.
U pravoslavnoj terminologiji, post nije samo uzdržanje od određene hrane, već pre svega duhovni podvig. On podrazumeva borbu sa sopstvenim slabostima, suzdržavanje od osude, gneva i zlobe. Bele poklade zato nisu folklorni ostatak prošlosti, već ozbiljan duhovni prag.
Narodna tradicija ovom danu daje ton sabornosti. Poznate i kao „zimske poklade“, Bele poklade okupljaju porodice oko zajedničke trpeze. U pojedinim krajevima organizuju se igre, maskiranja i simbolično ispraćanje zime. Običaji se razlikuju, ali im je zajedničko osećanje zajedništva i nade. Spoljašnja vedrina ne protivreči ozbiljnosti posta – ona je njegov uvod, poslednji dah radosti pre tišine i discipline.
Ova porodična okupljanja imaju i dublju dimenziju: ona podsećaju da se u post ne ulazi izolovano, već kao deo zajednice – porodice, parohije, naroda.
Predveče, vernici odlaze u svoje parohijske hramove na Praštalno veče. U toku вечерњег богослужења, sveštenici i verni narod prilaze jedni drugima, čine poklon i izgovaraju: „Oprosti mi, brate/sestro“, dok odgovor glasi: „Bog ti oprosti i ja ti opraštam.“ Te reči nisu puka forma; one zahtevaju hrabrost da se prizna sopstvena slabost i spremnost da se prekine lanac zameranja.
Uz molitvu, vernici stavljaju ruku na rame onoga ispred ili pored sebe, simbolično se povezujući u zajedničkom činu praštanja. Taj prizor sabranog naroda, koji u tišini traži i daje oproštaj, snažniji je od svake propovedi. U tom trenutku postaje jasno da post bez oproštaja ostaje samo dijeta, a da istinska duhovna obnova počinje tek onda kada se srce oslobodi gorčine.
Kroz vekove, Srpska pravoslavna crkva čuvala je i negovala ove običaje, dajući im jasan duhovni smisao. Bele poklade nisu folklorna zanimljivost niti puka tradicija; one su spona sa precima i podsetnik da identitet naroda nije građen samo na istorijskim događajima, već i na unutrašnjem poretku vrednosti.
Kada se ugase sveće Praštalnog večera i kada se domovi vrate tišini, ostaje jednostavno pitanje: da li smo zaista oprostili? Od tog odgovora zavisi kakav će biti naš post – spoljašnji ili istinski, telesni ili duboko duhovni.
Kroz tumačenje jevanđelske priče o cariniku i fariseju, sveštenik Sabornog hrama u Baru pozvao je verni narod da se pripremi za uzdržanje u srcu, a ne samo u spoljašnjim oblicima.
Kako tri različite verske tradicije koriste uzdržavanje od hrane i molitvu da bi ojačale duhovnu disciplinu, približile se Bogu i razvile solidarnost prema bližnjima – prikaz jednog dana posta u svakoj religiji.
Mitropolit mileševski poziva vernike na lični preobražaj: kako kroz post i molitvu učestvovati u svetlu Hristovog Vaskrsenja i pronaći unutrašnju radost koja nadilazi svakodnevnicu.
Dok se trpeze sklanjaju, a hramovi pune narodom koji jedni drugima traži oproštaj, ovo je trenutak kada se odlučuje da li će post biti puka forma ili početak istinske unutrašnje promene.
U besedi za Nedelju siropusnu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički otkriva kako čuvanje Hristove poruke u sebi donosi život koji smrt ne može dotaći – saznajte tajnu duhovne svetlosti koja menja svaki dan.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Svetog mučenika Nikifora po starom kalendaru, dok pomesne crkve koje koriste novi kalendar obeležavaju Otkriće moštiju svetih mučenika u Evgeniji. Katolici proslavljaju Katedru Svetog Petra, muslimani su u mesecu ramazanu, dok u judaizmu nema velikog verskog praznika.
Kada reči i dela deluju nemoćno, jedna jednostavna praksa u pravoslavlju pokazuje koliko je ljubav i molitva moćna u borbi za spasenje i mir onih do kojih nam je stalo.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Hleb blagoslova, molitve i tišine po receptu jednog od najstarijih kuvara na Atosu.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Recept iz "Srbskog kuvara" donosi miris cimeta, posne delicije i vekovnu tradiciju pravoslavnih kuhinja pravo na vaš sto.
Bez miksera, bez čekanja i bez raskoši, ovaj recept čuva duh porodičnih okupljanja i dana kada crkveni kalendar dopušta da se radost podeli i kroz desert koji nije postan.
Molitve, običaji i snaga zajedništva podsećaju nas na značaj praštanja i duhovne pripreme za Veliki post i najveći hrišćanski praznik.
Mnoštvo narodnih običaja i bogata trpeza bez mesa obeležavaju ovaj dan, ali njegov vrhunac dolazi uveče, kada u crkvi izgovaramo reči koje otvaraju put ka duhovnoj čistoti – „Oprosti mi!“
Uoči početka posta posvećenog Svetim apostolima Petru i Pavlu, pravoslavni vernici danas se okupljaju u krugu porodice, mole se, praštaju i spremaju srce za vreme uzdržanja, pokajanja i smirenja koje sledi od sutra.
Praštalno veče nije samo liturgijski obred, već trenutak istinskog pomirenja, prilika da skinemo teret prošlosti i zakoračimo u post sa čistim srcem.
U besedi za Nedelju siropusnu, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički otkriva kako čuvanje Hristove poruke u sebi donosi život koji smrt ne može dotaći – saznajte tajnu duhovne svetlosti koja menja svaki dan.
Kada reči i dela deluju nemoćno, jedna jednostavna praksa u pravoslavlju pokazuje koliko je ljubav i molitva moćna u borbi za spasenje i mir onih do kojih nam je stalo.
Pastor Berns kaže da je predsednik Tramp nakon incidenta duhovniji, dok trenutak kada je krvavog lica podigao pesnicu simbolizuje Božju ruku i veru koja nadilazi politiku.
Kum nije samo svedok obreda, već duhovni roditelj deteta.
U bolnici u Bostonu, pred prognozom bez nade, roditelji su izabrali molitvu umesto očaja, a ono što je usledilo promenilo je pogled jednog racionalnog naučnika na granice medicine, vere i onoga što nazivamo nemogućim.
U trenutku očaja mislila je da je ostala sama, a onda je saznala da je patrijarh intervenisao kod Boga, a ne kod ljudi.
U selu Vasta crkva iz 12. veka odoleva vremenu i ljudskim rukama, dok njeni listovi i grane stvaraju neponovljiv spoj vere, prirode i istorije.
Dekan Bogoslovskog fakulteta u Foči upozorava da je reč o smišljenom potezu koji prevazilazi administraciju i zadire u samu suštinu vere i identiteta.
Bez prethodne najave uklonjena su pravoslavna znamenja kod Vrbovskog, što je među potomcima upokojenih izazvalo ogorčenje i bol.
Dugogodišnji dobrotvor Srpske Pravoslavne Crkve nagrađen za izuzetan doprinos očuvanju hrišćanske kulture i pravoslavne baštine u zemlji i inostranstvu.
Kum nije samo svedok obreda, već duhovni roditelj deteta.
