Sveštenik Dmitrij Baricki tumači dramatičan jevanđelski događaj i upozorava na skrivenu opasnost – kada čovek odbije milost, ni čudo ne donosi mir, a rana nastavlja da upravlja njegovim životom.
Nedeljom o raslabljenom Crkva naziva četvrtu nedelju posle Vaskrsa. Tog dana na liturgiji čita se jevanđelski odlomak o isceljenju koje je Isus Hristos darovao oduzetom čoveku, čija je bolest trajala punih 38 godina. Međutim, umesto zahvalnosti, nekadašnji raslabljenik prijavio je Spasitelja judejskim starešinama, koje je razgnevalo to što se isceljenje dogodilo u subotu. Telesno ozdravljenje nije dotaklo njegovu dušu. U njoj su i dalje živeli bol, uvređenost i razočaranje.
Tumačeći reči iz Jevanđelja, sveštenik Ruske pravoslavne crkve Dmitrij Baricki kaže:
- Raslabljenik je ležao pored čudotvornog izvora 38 godina. Za sve to vreme nije uspeo da nađe čoveka koji bi mu pomogao da uđe u vodu kada u nju silazi anđeo. A gde takvog pronaći? Prolaznika ne možeš zamoliti za tako nešto. Ko bi pristao da sedi pored bolesnika i čeka pravi trenutak? I kada bi se neko i našao, koliko bi dugo bio spreman da čeka i da se bavi raslabljenim? Najverovatnije bi bilo potrebno više pokušaja. Anđeo ne silazi svakoga dana. Naroda ima mnogo. Isceljenje dobija samo jedan. Jasno je da je za takav podvig potreban neko veoma blizak. Takvog čoveka raslabljenik nije imao - ističe otac Dmitrij, prenosi portal foma.ru.
Jevanđelje ne prenosi svu gorčinu koja se čula u njegovom glasu dok je razgovarao sa Hristom. Ipak, nije teško zamisliti njegovo stanje. Bio je ispunjen osećajem usamljenosti, napuštenosti i povređenosti. To je nosio u sebi svakoga dana tokom 38 godina. Svaki put kada bi dobio odbijenicu na molbu za pomoć ili kada bi gledao kako se isceljuju oni koji su imali nekoga svoga, ta osećanja su se sve dublje ukorenjivala u njegovom srcu.
Otac Dmitrij dalje objašnjava:
- Gospod isceljuje telo raslabljenog, ali unutrašnja bolest ne nestaje. Duh ravnodušnosti koji je video u očima drugih očigledno je zavladao njegovim srcem. Zato mu Hristos i govori: eto, ozdravio si; više ne greši, da ti se ne dogodi nešto gore. U tim rečima oseća se briga i upozorenje. Gospod vidi da u srcu sada telesno zdravog čoveka i dalje tinjaju bol, razočaranje i uvređenost. Toliko su se srasli s njim tokom godina da ih ne želi pustiti. Oni samo čekaju trenutak da se ponovo pokažu.
Tako se i dogodilo. Već u sledećem prizoru vidimo kako isceljeni svojom voljom odlazi i govori Judejima da je Onaj koji ga je izlečio u subotu i zapovedio mu da nosi svoju postelju – Hristos. Time protivnicima Spasitelja daje novi povod da Ga optuže za kršenje zakona. Po judejskom običaju, subotom se nije smelo raditi, a lečenje i nošenje postelje smatrani su radom.
Tako deluje duševna bolest. Snažan bol koji se godinama taložio u ovom čoveku izlio se na Onoga koji mu je bio najbliži i koji mu je darovao istinsku milost. Drevno predanje dodatno otežava njegov postupak: kaže se da su ga judejski glavari, zbog takve uslužnosti, uzeli u službu kao čuvara kod prvosveštenika. I u noći izdaje, upravo je on udario Spasitelja po obrazu u dvorištu prvosveštenika. Šta gore može da zadesi čoveka?
Sveštenik Dmitrij Baricki ističe da ovaj jevanđelski događaj otkriva važan duhovni zakon. Ne radi se samo o tome da ravnodušnošću umnožavamo zlo i nanosimo štetu i sebi i drugima, naročito slabijima koji taj duh lako preuzimaju. Pre svega, govori se o tome da postoje rane koje ni Bog ne može da isceli. Na naše patnje i molbe Gospod može da nam ponudi lek, ali vlast da prihvatimo ili odbacimo Njegovu blagodat ostaje u našim rukama.
Tragedija je u tome što smo ponekad toliko obuzeti svojim uvredama i zamerkama prema drugima, toliko naviknuti na bol usamljenosti i napuštenosti, toliko usmereni na zahtev za pravdom i osvetom, da i kada primamo mnoge darove od Boga, ostajemo nezadovoljni. Gospod nam daje ono što tražimo, pa i više od toga, a nama to nije dovoljno. Nije dovoljno jer je srce prazno. U njemu živi sećanje na bol koji su nam ljudi naneli. Plašimo se da se tog bola odreknemo, jer ne znamo kako da živimo bez njega. Na takav život nismo navikli. Bojimo se da mislimo, govorimo i postupamo kao da se ništa nije dogodilo. Ne umemo da zaboravimo. I zato se taj bol izliva upravo na one preko kojih nam Bog daruje Svoju blagodat.
- Zato nas Gospod danas poziva: ne boj se starih pravila po kojima si do sada živeo; ustani, uzmi svoju postelju i hodi. Dao sam ti Svoju blagodat. Ali od tebe zavisi da li će u tvom srcu ostati jadikovanja, pritužbe, uvređenost i zamerke prema ljudima i prema Tvorcu. I hoćeš li započeti novi život, zavisi jedino od tebe - zaključuje otac Dmitrij.
Dirljiva priča o malom Hristiforu, o tišini koja je ušla u porodični dom, o odlasku u šidsku Lazaricu i o molitvi posle koje se dečakov glas vratio.
Pravoslavna vera nas uči da je najdublja pobeda ona koja se izvojuje u srcu.
Jevanđeljska poruka otkriva šta čovek zaista može da izgubi dok juri za prolaznim stvarima, a snažna pouka iz svakodnevnog života upozorava koliko odlaganje duhovnog buđenja može biti kobno.
Kako je objasnila vernica, ono što je videla na Ostrogu u nedelju pamtiće ceo život.
U jednoj svojoj pouci svetogorski podvižnik opisuje preokret vrednosti u kojem se ono što je nekada budilo stid danas predstavlja kao napredak.
Poslastica koja se ne jede na brzinu – prhka osnova od oraha i lagani šne od belanaca stvaraju desert koji opstaje danima i vraća duh porodičnih okupljanja.
Verski kalendar Srpske pravoslavne crkve za peti mesec 2026. leta Gospodnjeg, sa detaljima o postu, slavama i danima posvećenim svetiteljima.
Sveštenik Dmitrij Baricki tumači dramatičan jevanđelski događaj i upozorava na skrivenu opasnost – kada čovek odbije milost, ni čudo ne donosi mir, a rana nastavlja da upravlja njegovim životom.
U prisustvu sveštenstva, majstora i meštana završen važan korak u izgradnji crkve, a poruke vladike ukazale na značaj istrajnosti, vere i dela koja, kako je naglasio, imaju trajnu vrednost i ne prolaze s vremenom.
Netaknuta priroda i isposnica Svetog Zosima nalaze se u jedinstvenoj celini koja sada dobija i dodatnu međunarodnu važnost.
Odluka gradske vlasti i Mitropolije otvorila je put ka izgradnji crkve posvećene Ostroškom Čudotvorcu, kao trajnom mestu sabiranja i nade u Podgorici.
Dok su meštani tugovali za preminulim komšijom, zvuk pucnjave prekinuo je molitvu i odneo život protojereju Sergeju Kljahinu, ostavljajući šest ranjenih i duboku tugu među vernicima.
Poslednji ispraćaj 12-godišnjeg sina protojereja Ostoje Kneževića i popadije Viktorije duboko potresa vernike i bližnje, ostavljajući porodicu u tišini, molitvi i najtežem iskušenju koje jedan dom može da doživi.
Mi, naglašava otac Ljubo, ne služimo bogu vatre!
Mati Stefanida govori o blagouhanju ikone tokom NATO bombardovanja i neobjašnjivom isceljenju deteta, koje je lekarska praksa smatrala nemogućim.
Negativne pomisli donose teskobu i slabost, dok čiste misli vode do zdravlja i spokoja. Trojica velikih duhovnika – otac Tadej, sveti Ignjatije i starac Pajsije – otkrivaju kako da nadziremo ono što oblikuje našu dušu.
Ovo dirljivo svedočanstvo o isceljenju pred ikonom Presvete Bogorodice Trojeručice otkriva kako su vera, molitva i tišina manastira postali spas jači od svih prognoza lekara.
U prvu nedelji posle Spasovdana, manastir Tumane domaćin je jedinstvenog sabranja – liturgije, litije i osvećenja novog konaka, događaja koji je spojio predanje, veru i živu potrebu savremenog čoveka za mirom i isceljenjem.
U jednoj svojoj pouci svetogorski podvižnik opisuje preokret vrednosti u kojem se ono što je nekada budilo stid danas predstavlja kao napredak.
Kroz slike ognja i malja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako Božja poruka u jednima budi utehu i snagu, a u drugima razotkriva unutrašnju tvrdoću i pokreće duboko preispitivanje.
Kroz kratka, precizna pitanja i odgovore, ova pouka razotkriva naše slabosti, navike i zablude, ali i pokazuje put ka unutrašnjoj snazi, miru i istinskoj veri, kakva se retko prepoznaje u svakodnevici.
To nije nagli pad, već postepeno udaljavanje od istine, koje počinje onda kada čovek prestane da prepoznaje sopstvenu unutrašnju težinu.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
Eparhija zagrebačko-ljubljanska ne ostavlja prostor za relativizaciju – traži odgovornost, upozorava na posledice i ukazuje da je pogođeno nešto mnogo dublje od same svetinje
Dobrun kod Višegrada krije priču o monasima, carevima, razaranjima i obnovama koje prkose vremenu, mesto gde se slojevi istorije ne čitaju, nego osećaju pod nogama i u tišini zidova.
Mitropolit dabrobosanski govori o odlasku mladih, tišini koja postaje opasna, zloupotrebi vlasti i prizorima iz Jerusalima koji bude nelagodu.
Kroz kratka, precizna pitanja i odgovore, ova pouka razotkriva naše slabosti, navike i zablude, ali i pokazuje put ka unutrašnjoj snazi, miru i istinskoj veri, kakva se retko prepoznaje u svakodnevici.
Pravoslavni vernici danas obeležavaju Prepodobnog Jovana Dekapolita po starom i Svetog proroka Jeremiju po novom kalendaru. Katolici obeležavaju praznik Svetog Josifa Radnika, dok Jevreji i muslimani nemaju univerzalno priznat veliki praznik.
U Sabornom hramu Hristovog Vaskrsenja služena zaupokojena liturgija za Jovana Kneževića, uz prisustvo mitropolita Joanikija i brojnih vernika; emotivni oproštaj nastavljen molitvom i ispraćajem ka manastiru Kosijerevo.
