Strastvena i neprestana posvećenost očuvanju, širenju i zaštiti pravoslavne vere, kao i čuda koja je svojim molitvama činio, ovom Božjem ugodniku doneli su venac svetosti.
Sveti Andrej rođen je u Damasku u hrišćanskoj porodici. Od rođenja pa do sedme godine bio je nem, ali kada su ga roditelji odveli u crkvu i pričestili, progovorio je – toliko je bila snažna sila božanskog pričešća. Već sa 14 godina, Andrej odlazi u Jerusalim i postriže se u Lavri Svetog Save Osveštanog, gde je svojim umom i podvizima nadmašio mnoge starije monahe, postavši primer svima.
Njegove sposobnosti brzo su prepoznate, pa ga jerusalimski patrijarh uzima za svog pismovoditelja (vrsta sekretara ili pisara koji je imao važnu ulogu u administrativnim poslovima crkve).
Kada se pojavila monotelitska jeres, koja je učila da Gospod Isus ima samo božansku, a ne i ljudsku volju, sazvan je Šesti vaseljenski sabor u Carigradu 681. godine. Patrijarh jerusalimski, Teodor, nije mogao prisustvovati, pa je poslao Andreja, tada arhiđakona, kao svog predstavnika.
Na saboru, Sveti Andrej je pokazao izvanrednu darovitost, rečitost i revnost prema veri, pomažući da se pravoslavna vera učvrsti. Nakon sabora, vratio se u Jerusalim, ali kasnije je izabran za arhiepiskopa Krita, gde je bio veoma omiljen među narodom. Bio je vrlo posvećen i marljiv u svojoj brizi za pravoslavnu veru i suzbijao je sve jeresi, čineći mnoga čuda svojim molitvama. Jednom je molitvom uspeo da otera Saracene sa Krita.
Sveti Andrej je napisao mnoge poučne knjige, pesme i kanone, među kojima je najpoznatiji Veliki kanon Bogorodice, koji se čita u četvrtak pete nedelje Časnog posta. Bio je takav po izgledu i rečima da su se svi radovali njegovom prisustvu.
Pred kraj svog života, vraćajući se iz Carigrada, Sveti Andrej je predvideo svoju smrt pre nego što je stigao na Krit. Tako se i dogodilo - kada je lađa plovila blizu ostrva Mitilene, Sveti Andrej je skončao svoj zemaljski život 712. godine i preselio se u Carstvo Hristovo.
Danas, kao i vekovima unazad, Srpska pravoslavna crkva sećanjem na ovog velikog svetitelja podseća vernike na snagu vere i svetlosti koja osvetljava put svakom iskrenom hrišćaninu.
U porti Crkve Svetog Dimitrija sada stoji bronzana skulptura mitropolita Amfilohija — visoka 2,3 metra, sa krstom i episkopskom patericom u rukama. Delo vajara Zorana Ivanovića.
U manastiru posvećenom Prepodobnoj mati Paraskevi, liturgiju je služio episkop Nikon, nekadašnji sabrat ove svetinje, a praznična radost nastavljena je u duhu zajedništva i blagodarnosti.
Vera nije prazno očekivanje da će se sve rešiti samo od sebe, već poverenje da Bog zna bolje od nas šta nam je potrebno.
Četrdesti dan mora biti na 40. dan, jer, ukolko duša ode u pakao, na nama je velika obaveza da je do drugog Hristovog dolaska isčupamo iz ada, objasnio je otac Stefan.
Slojevi piletine, jaja i šargarepe premazani majonezom čine ovu tortu savršenim predjelom za krsnu slavu, uz kreativni dekor po želji domaćice.
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
U predsedničkoj palati u Istanbulu izrečene su reči koje odjekuju celim pravoslavnim svetom – sveta mesta moraju ostati "izvor jedinstva i nade".
Svetitelj koji je rođen nem, a progovorio je tek kada su ga pričestili, kasnije je postao jedan od najvećih branilaca pravoslavne vere i tvorac Velikog kanona Bogorodici.
U podrumu ispod crkve nalazi se tamnica Svetog Petra iz koje ga je anđeo čudom oslobodio.
Prema rečima blaženopočivšeg episkopa Atanasija funckija Carigrada je trebalo da bude neverovatna, a sve to je naveo vodeći se činjenicama koje je zabeležio u Patrologiji.
Učinio je veliku uslugu crkvi time što je, prema jevrejskom tekstu, ispravio mnoga mesta u Svetom pismu, koja su jeretici iskvarili.
Na molbu tri znamenite Srpkinje – kneginje Milice, despotice Jefimije i princeze Olivere, koja je bila Bajazitova žena – mošti su prenete u Srbiju.
Od vizantijskog stila do lokalnih motiva, ikonografski prikazi Prepodobne mati Paraskeve čuvaju priču o njenom asketskom životu, zagovorništvu i vezi sa narodom kroz vekove.
Zbog hrišćanskog i podvižničkog života zadobila je dar čudotvorenja.
Na blagoslovenom mestu gde se spajaju Dunav i Sava, patrijarh srpski služio je liturgiju i predvodio litiju do kapele Svete Petke, pozvavši vernike da se saberu u veri i Hristovu reč postave kao temelj života.
Od molitava za zdravlje i porodičnu sreću do isceljenja koja se prepričavaju generacijama — žene širom Srbije svedoče kako im je Sveta Petka vratila snagu, veru i mir u srcu.
Ova svetiteljka, koju Srbi naročito poštuju, smatra se zaštitnicom žena, bolesnih i siromašnih, ali i čuvarkom doma i porodice.
Uz svetlost sveća i miris tamjana, verni narod se okuplja da prinese darove, osvešta slavske kolače i pokloni se moštima najpoštovanije svetiteljke u srpskom narodu.
U besedi o pravednicima čije telo postaje svedočanstvo neba, Sveti Nikolaj Ohridski I Žički otkriva tajnu Božje sile - da ni pepeo ne može sakriti ono što je Gospod odabrao da vaskrsne.
Ajet 42:15 sura Eš-Šura nas uči kako istrajati u veri, poštovati različitosti i ostati smiren čak i pod pritiskom okoline.
Veliki duhovnik sa Svete gore iz 20. veka nas podseća da svaka tuga nosi svoju svrhu; kroz molitvu i predanje, pravoslavlje pretvara teške trenutke u put ka istinskoj slobodi i miru.
