Kad se završi molitva domaćin uzima kolač, preseče ga unakrst (krstoobrazno) odozdo i onda sa jednim od gostiju, koji stoje uz dolibašu, obično to bude najstariji, najdraži gost ili prijatelj, srodnik ili komšija, lomi kolač.
Slavski kolač, uz žito, se na dan krsne slave nosi na osvećenje u crkvu gde se seče, međutim u neki krajevima Srbije postoji običaj da se u crkvu nosi samo slavsko žito, a slavski kolač se osvećuje u kući bez prisustva sveštenika.
Slavski kolač se seče u kući, a to se naziva "dizanjem slave"
To se radi tako što se svi prisutni okupe oko stola na kome su slavski kolač, žito, sveća i vino u čaši, muškarci poskidaju kape, i ustanu, objašnjeno je na sajtu Eparhije Austrijsko-švajcarske.
Domaćin se prekrsti, pomene Boga i svetitelja koga slavi, celiva slavsku sveću i upali je. Onda "dolibaša“ (gost koji stoji u prednjem čelu, obično stariji i otmeniji gost), prekrsti se, okadi ikonu, kolač, žito, sveću i domaćina, predaje mu kadionicu, koji okadi sve prisutne koji se kako koga kadi klanjaju i pobožno krste. Dolibaša, zatim, u dubokoj pobožnosti, i domaćinskoj ozbiljnosti, redom izgovara "dizanje slave“ uz molitvu:
"U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
– Oče naš, koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje, da dođe carstvo Tvoje, da bude volja Tvoja, i na zemlji kao što je na nebu; hleb naš nasušni daj nam danas, i oprosti nam dugove naše, kao što mi opraštamo dužnicima našim; i ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zla.
– Sastali smo se, braćo i sestre, da se setimo tvrde slave časne i nebesne: Gospoda Boga, svete Živonačalne, Jednosušne i Nerazdelne Trojice: Oca i Sina i Svetoga Duha, Najvećeg Imena i slave koja može da pomože.
Od rođenja obasjan božanskom svetlošću, Sveti Alimpije je svojom pobožnošću, podvižništvom i nepokolebljivom verom postao stub pravoslavlja. Njegov put od podvižnika do čudotvorca vekovima inspiriše, a njegov sveti spomen 9. decembra obeležava se s ljubavlju i poštovanjem u srpskim domovima kao krsna slava.
Kao prvi ugodnik Božji koji je sledio Isusa, nazvan je Prvozvani, a nakon Hristovog vaskrsenja i vaznesenja, primio je Duha Svetoga zajedno sa ostalim apostolima. Od Galilejskog mora do obala Dunava i Kijevskih gora, ostavio je neizbrisiv trag, propovedajući ljubav, veru i snagu krsta, čak i pred licem smrti, a 13. decembar kada ga molitveno proslavljamo, mnoge porodice u srpskim zemljma obeležavaju i kao krsnu slavu.
Kuvana pšenica nije simbol smrti, već života onih koji su živeli i koji sada žive u veri sa Bogom i svojom krsnom slavom. Istina je, takođe, da su svi sveci živi, jer u Bogu niko ne može biti mrtav - Bog je Bog živih, a ne mrtvih.
Premda je bio veoma voljen u narodu, bio je željan usamljeničkog života, molitve i bogomislija. Zbog toga je za svoj dom odabrao groblje, od koga su svi bežali.
Videći car da je jača od njega u mudrosti i znanju, pozvao je pedeset najmudrijih ljudi, da se s njom prepiru o veri i da je posrame. Ali, Ekaterina je njih nadmudrila i posramila, posle čega su svi stradali.
Molitva, smirenje i neizmerna vera obeležili su život oca Meletija, jednog od najvoljenijih asketa Svete gore, čiji osmeh, nalik anđeoskom, ostaje večno svedočanstvo svetlosti njegove duše.
Sedamdesetosmogodišnja žena iz Crvenke govori o čudesnim iscelenjima koja su joj donela olakšanje od nesnosnih bolova, problema sa vidom i respiratornim smetnjama – sve zahvaljujući Manastiru Tumane, koji je posetila više puta.
Kako pronaći smisao u patnji i prihvatiti oboljenje kao deo Božijeg plana? Iguman Manastira Podmaine otkriva zašto je važno smiriti srce, osloniti se na veru i kroz iskušenja pronaći put do Hrista.
Ivan Crnogorčevića je sveštenik, a njegova supruga etno-pevačica Danica je izvela numeru koja je obišla čitav svet. Njihov brak je jedinstven, a ljubav prema Bogu ih je spojila.
Kako pronaći smisao u patnji i prihvatiti oboljenje kao deo Božijeg plana? Iguman Manastira Podmaine otkriva zašto je važno smiriti srce, osloniti se na veru i kroz iskušenja pronaći put do Hrista.