Srpska pravoslavna crkva danas slavi Prepodobnog Savu Osvećenog. Sava Osvećeni rođen je u selu Mutalask u Kapadokijskoj oblasti. U osmoj godini napustio je dom i zamonašio se, obližnjoj lavri, zvanoj Flavijanova.
Posle deset godina prešao je u Palestinske manastire, i tu se najduže zadržao u porodici svetog Jevtimija Velikog i Teoktista. Prozorljivi Jevtimije proreče za njega, da će biti slavan monah i nastavnik monasima, i da će osnovati lavru veću od svih lavri toga vremena.
Po smrti svetog Jevtimija udalji se u pustinju, gde mu se u jednoj pešteri ukazao anđeo. Posle toga, kada on posta savršen monah, počeše se sakupljati oko njega mnogi pobornici duhovnog života.
Ubrzo ih se skupi tako veliki broj, da je Sava morao zidati i crkvu i kelije. Dođoše mu i neki Jermeni, kojima on odredi pešteru, gde će služiti na jermenskom jeziku. Kada mu je otac umro, došla mu je njegova ostarela majka Sofija, koju on zamonaši. Ona se podvizavaše do kraja života.
"Mnoge napasti pretrpe ovaj sveti otac od bliskih ljudi, od jeretika i od demona. No on sve pobeđivaše, i to: bliske ljude blagošću i popustljivošću, jeretike nepokolebljivim pravoslavnim veroispovedanjem, a demone krsnim znakom i prizivanjem Boga u pomoć", piše u žitijama.
Naročito je veliku borbu imao sa demonima na gori Kastelu, gde je osnovao drugi svoj manastir. Osnovao je ukupno sedam manastira. On i Teodosije Veliki, njegov sused, smatrani su najvećim svetilima i stubovima pravoslavlja na Istoku.
"Careve i patrijarhe oni su ispravljali u veri, a svima i svakome služili primerom smernosti svetiteljske i čudesne sile Božje".
Upokoji se Sava 532. godine u devedeset četvrtoj godini.
Između mnogih drugih čudotvornih i dobrih dela neka bude spomenuto samo to, da je on prvi uredio čin bogosluženja po manastirima, poznat pod imenom čina Jerusalimske crkve.
Kada je vavilonski car Navuhodonosor udario na Jerusalim, Avakum se sklonio u zemlju Ismailćansku, odakle se posle opet vratio u Judeju, gde je živeo kao zemljoradnik.
Pozivajući se citat o ukazanju iz Evanđelja, gde je Gospod govorio o tome koga pozivati na večeru (Lk. 14, 12), Sveti Teofan nas uči da činimo dobro prema bližnjima, ne očekujući uzvrat ili priznanje. Naša dela, bila ona molitva, post ili milostinja, treba da budu učinjena u tajnosti, jer je to način kako stvaramo zalihe za večni život, a ne za prolaznu nagradu. Sveti Teofan podseća nas da naš cilj u životu nije nagrada ovde na zemlji, već priprema za večnost, gde će nam Bog u svom vremenu vratiti svu nagradu za naša dela.
Arhitektura manastirske crkve odražava njen specifičan položaj, stvarajući utisak isposničkog prebivališta.
Svetoj Varvari su pre pogubljenja odsekli grudi.