U vreme Dioklecijana ovaj svetac je bio mučen tako strašno "kako nikad niko od postanja sveta“.
SPC danas slavi Svetog Klimenta Ankirskog.
Sveštenomučenik Kliment, episkop ankirski rođen je 258. godine, u gradu Ankiri od oca neznabošca i majke hrišćanke.
Njegova majka Efrosinija prorekla je svome sinu mučeničku smrt. Umrla je kada je Klimentu bilo dvanaest godina. Njena drugarica Sofija uzela je Klimenta u svoju kuću kao sina, ivaspitavala ga u hrišćanskom duhu.
"Toliko beše Kliment pročuven zbog svog dobrodeteljnog života da bi izabran za episkopa ankirskog u dvadesetoj godini svoga života. U mladim godinama on je stekao starčesku mudrost, i velikom uzdržljivošću ukrotio i pobedio svoje telo", piše u žitijama.
Hranio se samo hlebom i zeljem, i ništa nije jeo zaklano i krvno. U vreme Dioklecijana bio je mučen tako strašno "kako nikad niko od postanja sveta“.
Proveo je dvadeset osam godina na mukama i po tamnicama i jedanaest raznih mučitelja ga je zlostavljalo.
Kada ga je jednom jedan mučitelj udario po licu, toliko da mu je izbio zube, on doviknu: "Počast mi činiš, o Domentijane, a ne mučiš me, jer i Gospodu mojemu Isusu Hristu usta bejahu tako bijena i obrazi šamarani, pa, gle, i ja nedostojni sada se toga udostojih!“
Kada je doveden pred cara Dioklecijana u Rim, car je postavio na jednu stranu razna oruđa za mučenje a na drugu darove, odlikovanja, odela, novce – sve što car može darivati, pa onda reče Klimentu da bira.
On je s prezrenjem pogledao na sva blaga, pa izabra oruđa za mučenje. I bio je stravično mučen. Komad po komad mesa otkidan mu je s tela, tako da su se kosti belele ispod mesa.
Najzad su ga vojnici posekli 312. godine u crkvi u Ankiri, kada je kao arhijerej služio službu Božju.
Čudesa svetog Klimenta su bezbrojna.
Žuti oreol i tri slava koji često vidimo u hrišćanskoj ikonografiji i oko glave Isusa Hrista nosi duboko simboličko značenje.
Nakon suđenja jezik mu je odsečen (da ne bi mogao više da iznosi svoju „jeres“), kao i desna ruka (da ne bi više mogao da piše). Nakon toga proteran je u najzabačeniji deo carstva i osuđen da poslednje dane provede bez hrane i pića.
U vreme nekog idolskog praznika zvanog Katagogium, neznabošci, kivni na hrišćane, mučki i pod maskama napali su Timoteja i ubili su ga oko 93. godine.
Poniznost je visina, govorio je sveti starac.
U vreme Dioklecijana ovaj svetac je bio mučen tako strašno "kako nikad niko od postanja sveta“.
Hira Anvar platila je životom cenu koju je njena porodica smatrala „sramotom“ zbog izražavanja na društvenim mrežama. Ubistvo je samo jedan u nizu slučajeva nasilja nad ženama u društvu gde se čast povezuje sa kontrolom.
U Herceg Novom priređen je veličanstven doček svetih moštiju i ikona iz Moskve. Vernici su u nepreglednim kolonama čekali da se poklone svetinjama, koje će zauvek prebivati u Hramu Svetog Fjodora Ušakova.
Novi zakon o verskim zajednicama izaziva polemike i otvara pitanje kako će odluka o starokalendarskoj crkvi oblikovati budućnost Bugarske pravoslavne crkve i uticati na verske slobode u zemlji?
Manastir u Gostoviću kod Zavidovića ponovo postaje duhovni centar, svedočeći o snazi vere i ljubavi koja ne umire, ma koliko bila potisnuta.
Iguman manastira Ribnica objašnjava kroz konkretne primere da li iza nečijih problema stoji bolest ili delovanje zlih sila, daje duhovne savete i ukazuje na molitveni put koji otkriva pravu prirodu patnje.
Pitanje koje nije jasno mnogima tiče se načina na koji se tradicija proslavljanja kućnog sveca prenosi na ženske članove porodice, posebno u slučajevima kada žena dolazi u novu porodicu, nakon braka.
Na današnji praznik, prisećamo se svedočanstava o događaju koji se odigrao pred ikonom Svetog velikomučenika Dimitrija u Solunu. Ovaj neobični susret sa svetiteljem, u trenutku kada su sile protiv pravoslavlja bile brojčano nadmoćnije, postao je simbol borbe za slobodu, veru i opstanak srpskog naroda.
Đakon Svetojovanjskog hrama objašnjava kako običaji uoči ova dva sveta dana često nisu u skladu sa suštinskim učenjima hrišćanske vere.
Srpska pravoslavna crkva danas proslavlja najradosniji praznik, dan rođenja Isusa Hrista u Vitlajemskoj pećini.
Proveo je dvadeset osam godina na mukama i po tamnicama i jedanaest raznih mučitelja se tokom tog vremena iživljavalo na njemu.
Nikako da prilazimo Svetoj čaši gledajući da što pre to uradimo, istakao je otac Dragi Veškovac.
Kuda god išao, sveti Kozma je svuda učio hrišćane da nedeljom ne rade i ne pazare, nego da idu u crkvu na svetu službu i slušanje reči Božje.
Ova tema, kako je istakao vladika, ima veliku teološku važnost zbog širenje vere i radi jedinstva Crkve. Ako bi svako radio po svom mišljenju i željama, onda bi se vera i jedinstvo Crkve dovodilo u opasnost.
U vreme nekog idolskog praznika zvanog Katagogium, neznabošci, kivni na hrišćane, mučki i pod maskama napali su Timoteja i ubili su ga oko 93. godine.
Nakon suđenja jezik mu je odsečen (da ne bi mogao više da iznosi svoju „jeres“), kao i desna ruka (da ne bi više mogao da piše). Nakon toga proteran je u najzabačeniji deo carstva i osuđen da poslednje dane provede bez hrane i pića.
Na pogrebu mu je bio i patrijarh jerusalimski Anastasije. Ceo dan patrijarh je čekao, dok je ogromna masa naroda celivala svetitelja, i tek uveče uspeo je da dovrše opelo.
Svome učeniku Pafnutiju govorio je Makarije često: "Ne osuđuj nikoga, i bićeš spasen“.
U Herceg Novom priređen je veličanstven doček svetih moštiju i ikona iz Moskve. Vernici su u nepreglednim kolonama čekali da se poklone svetinjama, koje će zauvek prebivati u Hramu Svetog Fjodora Ušakova.
Još od davnina se za kađenje koriste tamjan i briket, a ranije je to bila smirna.
Izjava episkopa diseldorfskog i nemačkog da je Sveti Sava bio "roker" izazvala je buru među vernicima. Umesto polemike, episkop zvorničko-tuzlanski odgovorio je stihovima – molitvenim vapajem i podsećanjem na neprolaznu svetost prvog arhiepiskopa srpskog.
Sveće koje se pale tokom opela simbolizuju Hristovu svetlost koja vodi dušu preminulog kroz tamu smrti do večnog života. One su simbol vere i nade u vaskrsenje.
Još od davnina se za kađenje koriste tamjan i briket, a ranije je to bila smirna.
Njegova filozofija, prožeta duhovnim blagoslovima, poziva nas da pronađemo unutrašnji mir i ispunjenje, čineći svet oko nas srećnijim, mirnijim i obogaćenijim.
Izjava episkopa diseldorfskog i nemačkog da je Sveti Sava bio "roker" izazvala je buru među vernicima. Umesto polemike, episkop zvorničko-tuzlanski odgovorio je stihovima – molitvenim vapajem i podsećanjem na neprolaznu svetost prvog arhiepiskopa srpskog.
