Svi oni bili su mladići, vojnici rimskog cara Likinija i svi su tvrdo verovali u Isusa Hrista.
SPC danas praznuje uspomenu na Četrdeset Mučenika Sevastijskih, praznik poznatiji kao Mladenci.
Svi oni bili su mladići, vojnici rimskog cara Likinija i svi su tvrdo verovali u Isusa Hrista.
Kada je nastalo gonjenjehrišćana u vreme Likinija, svi su izvedeni na sud pred vojvodu, i ovaj im zapreti da će im oduzeti čast vojničku, na što odgovori jedan od njih, veti Kandid: "Ne samo čast vojničku, no i tela naša uzmi od nas; ništa nam nije draže i česnije od Hrista Boga našega“.
Posle toga naredio je vojvoda slugama da kamenjem biju svete mučenike.
"No kada sluge bacahu kamenje na hrišćane, kamenje se vraćaše i padaše na njih same, te ljuto ih izudara. Jedan kamen pade vojvodi na lice i skrši mu zube", piše u žitijma.
Mučitelji, ljuti kao zveri, vezaše svete mučenike i baciše ih u jezero, i postaviše stražu unaokolo, da nijedan ne izađe. Beše strašan mraz, i jezero se ledilo.
Da bi muke bile jače, mučitelji su zagrejali i osvetli kupatilo ukraj jezera, "na dogled zamrznutim stradalcima, ne bi li kako prelestili koga od njih da se odrekne Hrista i prizna idole rimske".
Zaista, jedan se prelesti, izađe iz vode i uđe u kupatilo.
"No gle, noću pade neobična svetlost s neba, koja razgreja vodu u jezeru i tela mučenika, a s tom svetlošću spustiše se s neba tridesetdevet venaca na glave njihove".
Kad je to video jedan stražar s obale, svukao se, ispovedio je ime Gospoda Isusa, i ušao u jezero, da bi se "on udostojio onog četrdesetoga venca mesto izdajnika". I zaista, na njega siđe taj poslednji venac.
Sutradan, ceo grad se iznenadio kad je video mučenike žive.
"Tada zle sudije narediše te im prebiše goleni, i baciše tela njihova u vodu, da ih hrišćani ne uzmu".
Trećega dana, prema predanju, mučenici su se javili mesnom episkopu Petru i pozvali su ga da sabere po vodi njihove mošti i izvadi ih. Sveštenik je po noći, zajedno sa klirom, otišao do vode, i video kako mošti mučenika svetle.
"I svaka kost koja beše odvojena od tela njihovih, ispliva na površinu i svetljaše se kao sveća".
Oni su mošti pokupili i časno su ih sahranili. Sve se ovo desilo 320. godine.
Više puta dolazili su muslimanski prvaci, da ih savetuju da prime islam, ali vojvode za to nisu htele ni da čuju.
Metanije su telesni izraz vere, molitve, pokajanja, smirenosti, skrušenosti i pobožnosti.
U pravoslavnom hrišćanstvu postoji duboko ukorenjeno učenje o ljubavi, saosećanju i poštovanju dostojanstva svakog čoveka, jer je svaki čovek stvoren po liku Božjem.
Skupo ga koštalo što se zamerio caru.
Crkva nas podseća da jedini istinski poznavalac ljudskog srca jeste Bog.
Na prazničnoj liturgiji, starešina Sabornog hrama govorio je o svetosti, krsnoj slavi i veri koja ne staje na običajima, već traži ličnu promenu, odgovornost i život u istini.
Jednostavan manastirski način pripreme, bez viška sastojaka i bez kulinarskih trikova, pokazuje kako skromna postna trpeza može biti zasitna i iznenađujuće bogata ukusom, čak i dan posle spremanja.
Crkva preporučuje supružnicima da se u dane posta, uz međusobnu saglasnost, uzdrže od telesnih odnosa, kako bi se bračna ljubav privremeno usmerila ka duhovnom zajedništvu i molitvi.
U besedi za 28. subotu po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički vodi nas ka širem smislu Božjeg stvaranja, u kojem ništa nije slučajno i ništa nije uzaludno.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Ovi brzi kolači sa keksom, pistaćima i brusnicama donose raskošni slatki užitak za slavsku trpezu, spremni za posluženje za manje od sat vremena.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
I vi imate Srbe, pravoslavne, koji usred Velikog posta jedu, piju, pevaju i proslavljavu ubistvo mladih ljudi. To je ruganje njihovoj žrtvi i ruganje Bogu. I mislite da se može očekivati neki boljitak kad se tako ulazi u brak., konstatuje i pita otac Predrag Popović.
Mladenčiće bi obavezno trebalo premazati medom.
Kada mladenci stanu pred oltar, krunisanje postaje trenutak u kojem ljubav dobija svetost, a njihov dom — neprolazni blagoslov.
Sveštenik Borislav Petrić kaže da je naša dužnost da decu spremamo i učimo ih da je smrt deo života.
Kao episkop Amvrosije je utvrdio pravoslavnu veru, potisnuo jeretike, ukrasio crkve, napisao mnoge poučne knjige...
I dalje misleći da je u pitanju sveti zadatak, trgovci iz Barija su na silu oteli mošti i krenuli put Italije.
Slava se nasleđuje sa oca na sinove i ostaje ista bez obzira na broj potomaka.
I dok se mahom priča o obavezama domaćina kako slava ne bi izgubila svoj smisao, malo se priča kako bi gosti trebalo da se ponašaju kad na nju dođu.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Freska „Dobar pastir“ iz 3. veka prikazuje mladog Isusa, simbol božanske zaštite i ranog hrišćanskog života u Anadoliji.
Sveti Nikolaj Žički nas uči da osmeh, bez zlobe, može biti odgovor na podsmeh. Jer neznanju priliči podsmeh, a znanju osmeh.
Jednostavna, ali moćna pouka svetogorskog starca otkriva kako reći istinu bez da povrediš, i zašto iskrenost postaje put duhovnog rasta.
Služeći Svetu arhijerejsku liturgiju u niškom Sabornom hramu, poglavar Srpske pravoslavne crkve besedio je o Svetom Nikolaju kao merilu pravoslavnog života i o veri koja ne ostaje u rečima, već se pretače u odnos prema drugome.
U jubilejskoj poslanici kardinal Ladislav Nemet podseća da vera može ujediniti različite tradicije, dok nas poziva da sačuvamo planetu i pomognemo najugroženijima.
