Svi oni bili su mladići, vojnici rimskog cara Likinija i svi su tvrdo verovali u Isusa Hrista.
SPC danas praznuje uspomenu na Četrdeset Mučenika Sevastijskih, praznik poznatiji kao Mladenci.
Svi oni bili su mladići, vojnici rimskog cara Likinija i svi su tvrdo verovali u Isusa Hrista.
Kada je nastalo gonjenjehrišćana u vreme Likinija, svi su izvedeni na sud pred vojvodu, i ovaj im zapreti da će im oduzeti čast vojničku, na što odgovori jedan od njih, veti Kandid: "Ne samo čast vojničku, no i tela naša uzmi od nas; ništa nam nije draže i česnije od Hrista Boga našega“.
Posle toga naredio je vojvoda slugama da kamenjem biju svete mučenike.
"No kada sluge bacahu kamenje na hrišćane, kamenje se vraćaše i padaše na njih same, te ljuto ih izudara. Jedan kamen pade vojvodi na lice i skrši mu zube", piše u žitijma.
Mučitelji, ljuti kao zveri, vezaše svete mučenike i baciše ih u jezero, i postaviše stražu unaokolo, da nijedan ne izađe. Beše strašan mraz, i jezero se ledilo.
Da bi muke bile jače, mučitelji su zagrejali i osvetli kupatilo ukraj jezera, "na dogled zamrznutim stradalcima, ne bi li kako prelestili koga od njih da se odrekne Hrista i prizna idole rimske".
Zaista, jedan se prelesti, izađe iz vode i uđe u kupatilo.
"No gle, noću pade neobična svetlost s neba, koja razgreja vodu u jezeru i tela mučenika, a s tom svetlošću spustiše se s neba tridesetdevet venaca na glave njihove".
Kad je to video jedan stražar s obale, svukao se, ispovedio je ime Gospoda Isusa, i ušao u jezero, da bi se "on udostojio onog četrdesetoga venca mesto izdajnika". I zaista, na njega siđe taj poslednji venac.
Sutradan, ceo grad se iznenadio kad je video mučenike žive.
"Tada zle sudije narediše te im prebiše goleni, i baciše tela njihova u vodu, da ih hrišćani ne uzmu".
Trećega dana, prema predanju, mučenici su se javili mesnom episkopu Petru i pozvali su ga da sabere po vodi njihove mošti i izvadi ih. Sveštenik je po noći, zajedno sa klirom, otišao do vode, i video kako mošti mučenika svetle.
"I svaka kost koja beše odvojena od tela njihovih, ispliva na površinu i svetljaše se kao sveća".
Oni su mošti pokupili i časno su ih sahranili. Sve se ovo desilo 320. godine.
Više puta dolazili su muslimanski prvaci, da ih savetuju da prime islam, ali vojvode za to nisu htele ni da čuju.
Metanije su telesni izraz vere, molitve, pokajanja, smirenosti, skrušenosti i pobožnosti.
U pravoslavnom hrišćanstvu postoji duboko ukorenjeno učenje o ljubavi, saosećanju i poštovanju dostojanstva svakog čoveka, jer je svaki čovek stvoren po liku Božjem.
Skupo ga koštalo što se zamerio caru.
U besedi za 20. ponedeljak po Duhovima Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje kako iskrenost i vera najmlađih otvaraju puteve veličanstvu Hrista koje čak i mudri ne mogu dosegnuti.
Otkrijte kako dva šiljasta vrha i viseće trake jedne kape prenose svetlost Božje istine i autoritet apostolske tradicije.
Današnja jevanđeljska začela podsećaju nas da pogled sklonimo sa prolaznog i usmerimo ga ka onome što jedino donosi mir — veri, ljubavi i smirenju.
Sura Fussilat (41:9–12) otkriva red i harmoniju univerzuma, podsećajući vernike na odgovornost prema Stvoritelju i podstičući na duhovni rast i zahvalnost.
Kada sumnjamo u sve što nas okružuje, od hrane koju jedemo do vazduha koji udišemo, reči Svetog Pajsija o veri i Božijoj zaštiti bude nadu i podsećaju nas da se istinska snaga nalazi u pouzdanju u Gospoda
U kuhinjama pravoslavnih domaćica, ova čorba se pripremala s ljubavlju – za praznike, slave i nedeljne porodične ručkove. Sada je pravo vreme da je ponovo otkrijete i spremite po originalnom receptu iz tradicije srpske kuhinje.
Jednostavan i brz recept za kolač koji u dom donosi miris domaće kuhinje i radost zajedništva u posne dane.
Od pažljivo prženog luka do mirisa ljute paprika - otkrijte tajnu starinskog monaškog ribljeg paprikaša koji spaja duh pravoslavnog života i prazničnih trpeza.
Skromne namirnice, otmen ukus – manastirski zapis iz 1855. godine vraća na trpezu zalogaj koji je nekada krasilo srpsko dvorsko posluženje.
Starinski specijalitet bez mesa osvojiće vas na prvi zalogaj, a možete ga jesti i u danima belog mrsа.
I vi imate Srbe, pravoslavne, koji usred Velikog posta jedu, piju, pevaju i proslavljavu ubistvo mladih ljudi. To je ruganje njihovoj žrtvi i ruganje Bogu. I mislite da se može očekivati neki boljitak kad se tako ulazi u brak., konstatuje i pita otac Predrag Popović.
Mladenčiće bi obavezno trebalo premazati medom.
Kada mladenci stanu pred oltar, krunisanje postaje trenutak u kojem ljubav dobija svetost, a njihov dom — neprolazni blagoslov.
Sveštenik Borislav Petrić kaže da je naša dužnost da decu spremamo i učimo ih da je smrt deo života.
Ovi sveti mučenici najpre su bili prvi velikaši na dvoru cara Maksimijana, a kada su primili hrišćanstvo, život im se preokrenuo.
Praznik posvećen ovom apostolu nosi snažnu poruku nade — čak i kada sumnjamo, Hristos dolazi da nas dotakne svojom istinom.
Ovaj dan posvećen je jednom od dvanaestorice Hristovih učenika, apostolu Tomi, poznatom i kao Neverni Toma.
Strahujući od beščašća, Sveta Haritina pomolila se Bogu da je uzme, pre nego što je obeščaste.
Na ostrvcetu od svega 100 kvadratnih metara, svetinja Svetog Andreja Prvozvanog očarava posetioce bajkovitim prizorom i duhovnim mirom, postajući nezaobilazna destinacija za vernike i turiste.
Na liturgiji i svepravoslavnom molebanu, vernici iz cele zemlje i Balkana sabrali su se da mole za mir, zaštitu napaćenog naroda i blagoslov svojih porodica, stvarajući prizor koji očarava i duhovno i vizuelno.
Naziv tribine bio je „Јedini bez greha“, a jedan od najdirljivijih trenutaka bio je kada je govorio o Svetom Lazaru Četvorodnevnom
Na današnji dan sećamo se osvećenja Jerusalimskog hrama Vaskrsenja – svetinje nad svetinjama. Mesto Hristovog raspeća i Vaskrsenja postalo je srce hrišćanskog sveta.
Pravoslavlje uči da je dete dar Božiji, ali i odgovornost koju roditelji preuzimaju pred Bogom.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Kroz primer cara Davida Sveti Nikolaj Ohridski i Žički pokazuje da priznanje greha nije kraj, već početak neprekidnog hoda ka duhovnoj iskrenosti i unutrašnjem miru.
