Posle svete liturgije u Manastiru Lešje, mitropolit kruševački David zamonašio tri novopostrižene sestre, dok manastir sa bogatom istorijom nastavlja svoju misiju duhovnog obnovenja.
U tišini i svetosti Manastira Pokrova Presvete Bogorodice u Lešju, kroz molitvu i svetiteljsku milost, tri nove duše su zakoračile na put monaškog podviga. Na kraju svete liturgije, iskušenice ovog svetog manastira primile su postrig i postale monahinje, a mitropolit David im je dao monaška imena: Jefimija, Viktorija i Sevastijana.
Njihova nova duhovna imena označavaju početak jednog novog života, ispunjenog molitvom, smirenjem i verom, a na duhovno staranje poverene su mudroj igumaniji Taisiji, koja će im biti oslonac na ovom uzvišenom putu.
Foto: SPC / Eparhija kruševačka
Vladika david sa monasima i monahinjama u porti Manastira Lešje
Manastir Lešje, koji se nalazi u blizini Paraćina, nosi u sebi vekove istorije i molitvenog predanja. Ime svetinje potiče od leske, stabla koje je nekada bujalo na ovim prostorima, dok najraniji pisani izvori govore o županu Vukoslavu, koji je između 1355. i 1360. godine, zajedno sa sinovima Držmanom i Crepom, sagradio crkvu posvećenu Presvetoj Bogorodici. Ova svetinja postala je metoh manastira Hilandara, darovana monaškom bratstvu 15. oktobra 1360. godine, čime je Manastir Lešje postao neraskidivo povezan sa duhovnim nasleđem Svetog Pantelejmona.
Kao i mnoge svetinje na ovim prostorima, i Lešje je doživeo teška iskušenja pod osmanskom vlašću. Prema narodnom predanju, poslednji monasi manastira, zajedno sa vernim hrišćanima, postradali su mučeničkom smrću, ostavljajući manastir u ruševinama. Tek 1923. godine, seljak Živan Marković iz Lešja, prema čudesnom viđenju, otkopao je temelje stare crkve i podigao skromnu bogomolju, čuvajući veru svojih predaka.
Poslednja velika obnova manastira dogodila se 2004. godine, kada je iz temelja podignut novi hram na sačuvanim srednjovekovnim osnovama, posvećen Pokrovu Presvete Bogorodice. Danas, ovaj manastir ponovo živi, okupljajući oko sebe verni narod, ali i nove monahinje koje su se, vođene svetiteljskim pozivom, predale životu posvećenom Bogu.
Njihov čin monašenja u Manastiru Lešje nije samo trenutak lične posvećenosti, već svetli primer vere i postojanosti u životnim iskušenjima, koji podseća na dugovečnost i snagu pravoslavne crkve na ovim prostorima. Ovo sveto mesto, gde su nekada hrišćani prolili krv u ime Hrista, sada ponovo postaje utočište dušama koje traže mir i ispunjenje u služenju Bogu. Manastir Lešje, ukorenjen u bogatoj prošlosti, nastavlja da svedoči o snazi vere, ljubavi i Božijeg prisustva u životima svih koji k njemu hode.
Posle prazničnog bdenja s petohlebnicom i čina monašenja mitropolit mileševski Atanasije, kroz molitve i očinske pouke, uputio je čestitke novom vojniku Hristovom, a vernike pozvao da ovaj sveti čin dostojno proslave za trpezom ljubavi.
Elena Mazlu, koja ima skoro pola miliona pratilaca, donela je odluku da svoj život posveti veri i duhovnom miru, izazvavši burne reakcije na društvenim mrežama.
Na prostoru bogatom istorijom i obeleženim stradanjem, osveštan je Skit Svetih Joakima i Ane, koji će postati ženski manastir, oživljavajući zaboravljene korene duhovnosti.
Bog čoveka vodi ka cilju neobičnim putevima, a ako ima vere ništa nije nemoguće, govori igumanija i jedina monahinja manastira Svetog Hristofora, zadužbine kralja Dragutina iz 13. veka, u Mislođinu, i navodi da je Božji poziv dobila mnogo ranije nego što je putem Gospodnjim krenula, ali da ga tada nije razumela.
Kroz svetu tajnu ispovesti, razgovore, savete o molitvi i postu, duhovnik bi trebalo da pomogne čoveku da prepozna sopstvene slabosti, pobedi greh i napreduje u hrišćanskom životu.
U besedi za nedelju 18. sedmice po Duhovima, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički objašnjava šta apostol Filip nije mogao da vidi i zašto telesne oči nisu dovoljne da čovek prepozna Božije prisustvo.
Pravoslavni vernici danas proslavljaju Svetog apostola Kodrata po starom kalendaru, dok po novom obeležavaju Svetog Jeroteja Atinskog. Katolička crkva slave Svetog Franju Asiškog, Jevreji obeležavaju Simhat Toru, dok muslimani nemaju veliki praznik.
Jedna od pouka svetogorskog starca otkriva zašto i mali prinos pred Bogom ima posebnu vrednost kada se uz sveću setimo onih koji prolaze kroz patnju, nevolju i teške životne trenutke.
Obeležavanje godišnjice okupilo je predstavnike Srbije i Severne Makedonije, pripadnike Vojske Srbije i brojne Srbe, uz molitvu za 1.321 vojnika koji počivaju na bitoljskom vojničkom groblju.
Razgovor u Novom Sadu obuhvatio je i pitanje vrednosti koje mladi usvajaju tokom školovanja, kao i budućnost visokoškolske ustanove koja bi nosila ime prvog srpskog arhiepiskopa.
Na Belom kamenu iznad metohijske ravnice čuva se priča o srednjovekovnom čudu, starim rukopisima koji su stigli do Sankt Peterburga, ikonama iz različitih epoha i monahinjama koje danas čuvaju ovu svetinju.
Posle razaranja 2004. godine, u Prizren su se vratili učenici, nastava i crkveno pojanje, a obnovljeni kompleks danas ponovo služi svojoj prvobitnoj nameni.
Dodaj Religija kao željeni izvor na Googlu
