Posle svete liturgije u Manastiru Lešje, mitropolit kruševački David zamonašio tri novopostrižene sestre, dok manastir sa bogatom istorijom nastavlja svoju misiju duhovnog obnovenja.
U tišini i svetosti Manastira Pokrova Presvete Bogorodice u Lešju, kroz molitvu i svetiteljsku milost, tri nove duše su zakoračile na put monaškog podviga. Na kraju svete liturgije, iskušenice ovog svetog manastira primile su postrig i postale monahinje, a mitropolit David im je dao monaška imena: Jefimija, Viktorija i Sevastijana.
Njihova nova duhovna imena označavaju početak jednog novog života, ispunjenog molitvom, smirenjem i verom, a na duhovno staranje poverene su mudroj igumaniji Taisiji, koja će im biti oslonac na ovom uzvišenom putu.
Foto: SPC / Eparhija kruševačka
Vladika david sa monasima i monahinjama u porti Manastira Lešje
Manastir Lešje, koji se nalazi u blizini Paraćina, nosi u sebi vekove istorije i molitvenog predanja. Ime svetinje potiče od leske, stabla koje je nekada bujalo na ovim prostorima, dok najraniji pisani izvori govore o županu Vukoslavu, koji je između 1355. i 1360. godine, zajedno sa sinovima Držmanom i Crepom, sagradio crkvu posvećenu Presvetoj Bogorodici. Ova svetinja postala je metoh manastira Hilandara, darovana monaškom bratstvu 15. oktobra 1360. godine, čime je Manastir Lešje postao neraskidivo povezan sa duhovnim nasleđem Svetog Pantelejmona.
Kao i mnoge svetinje na ovim prostorima, i Lešje je doživeo teška iskušenja pod osmanskom vlašću. Prema narodnom predanju, poslednji monasi manastira, zajedno sa vernim hrišćanima, postradali su mučeničkom smrću, ostavljajući manastir u ruševinama. Tek 1923. godine, seljak Živan Marković iz Lešja, prema čudesnom viđenju, otkopao je temelje stare crkve i podigao skromnu bogomolju, čuvajući veru svojih predaka.
Poslednja velika obnova manastira dogodila se 2004. godine, kada je iz temelja podignut novi hram na sačuvanim srednjovekovnim osnovama, posvećen Pokrovu Presvete Bogorodice. Danas, ovaj manastir ponovo živi, okupljajući oko sebe verni narod, ali i nove monahinje koje su se, vođene svetiteljskim pozivom, predale životu posvećenom Bogu.
Njihov čin monašenja u Manastiru Lešje nije samo trenutak lične posvećenosti, već svetli primer vere i postojanosti u životnim iskušenjima, koji podseća na dugovečnost i snagu pravoslavne crkve na ovim prostorima. Ovo sveto mesto, gde su nekada hrišćani prolili krv u ime Hrista, sada ponovo postaje utočište dušama koje traže mir i ispunjenje u služenju Bogu. Manastir Lešje, ukorenjen u bogatoj prošlosti, nastavlja da svedoči o snazi vere, ljubavi i Božijeg prisustva u životima svih koji k njemu hode.
Posle prazničnog bdenja s petohlebnicom i čina monašenja mitropolit mileševski Atanasije, kroz molitve i očinske pouke, uputio je čestitke novom vojniku Hristovom, a vernike pozvao da ovaj sveti čin dostojno proslave za trpezom ljubavi.
Elena Mazlu, koja ima skoro pola miliona pratilaca, donela je odluku da svoj život posveti veri i duhovnom miru, izazvavši burne reakcije na društvenim mrežama.
Na prostoru bogatom istorijom i obeleženim stradanjem, osveštan je Skit Svetih Joakima i Ane, koji će postati ženski manastir, oživljavajući zaboravljene korene duhovnosti.
Bog čoveka vodi ka cilju neobičnim putevima, a ako ima vere ništa nije nemoguće, govori igumanija i jedina monahinja manastira Svetog Hristofora, zadužbine kralja Dragutina iz 13. veka, u Mislođinu, i navodi da je Božji poziv dobila mnogo ranije nego što je putem Gospodnjim krenula, ali da ga tada nije razumela.
Nakon cenzurisanja božićnih čestitki i dekoracija, još jedan veliki hrišćanski praznik postaje meta političke korektnosti – britanska škola otkazala proslavu praznika Vaskrsenja Hristovog, dok se širom Evrope beleže slični slučajevi potiskivanja hrišćanskih tradicija pod plaštom neutralnosti.
U vreme strogog posta često ponestane ideja za ukusne obroke na vodi. Donosimo autentičan recept za paštetu od belog pasulja – kremastu, zasitnu i punu ukusa!
Uoči druge godišnjice od tragedije koja je odnela 57 života, otac Hristodulos Papaioanu kaže da je kroz ovaj neverojatan gubitak pronašao snagu da se nosi s patnjom.
Ne morate se odricati bogatih ukusa ni tokom posta – kombinacija crvenog pasulja, prepečenih oraha i začina trpezu će učiniti bogatom vitaminima i vlaknima.
U navečerje Preobraženja Gospodnjeg, manastir Svetog Georgija na Liparu, tih i spokojan, postao je svedok događaja koji će ostati duboko urezan u srcima svih sabranih.
Na Ivanjdan, u toku liturgije, episkop pakrački i slavonski je jednim od najsvetijih činova u pravoslavlju osvetlio svetinju u Jasenovcu, koji je sinonim stradanja Srba, podsećajući na snagu i važnost duhovnog života, obnove, zajedništva i posvećenosti Bogu.
Uz blagoslov vladike Atanasija, u jednom od najvažnijih manastira Srpske crkve, sveštenici Eparhije su, u sabornosti, pristupili Svetoj tajni ispovesti i pokajanja, nakon čega je usledila trpeza ljubavi.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve otputovao u Jerusalim, gde će se moliti na mestu Hristovog Vaskrsenja, služiti svetu liturgiju i razgovarati sa jednim od najuglednijih pravoslavnih patrijaraha.
U besedi prepunoj duhovne mudrosti, patrijarh srpski pozvao vernike da otvore srca za Hrista, jer bez žive vere i duhovnog podviga nema istinskog preobražaja duše.
Primećujući teške okolnosti u kojima ljudi odrastaju, kao i ekonomsku krizu, mati Serafima dodaje da je svaki novi dan i mala uspešna borba dokaz postojanja heroja današnjice.
Svetinja podignuta na mestu stradanja, postaje simbol molitve i sabornosti – mitropolit kruševački osveštao poslednji krst, a prve liturgije uskoro će odjeknuti sa Bagdale.
Sveća je simbol svetlosti Hristove. On je rekao: "Ja sam svetlost svetu". Ta svetlost treba da nas podseti na svetlost kojom Hristos obasjava duše preminulih, kaže sveštenik.
