Posle svete liturgije u Manastiru Lešje, mitropolit kruševački David zamonašio tri novopostrižene sestre, dok manastir sa bogatom istorijom nastavlja svoju misiju duhovnog obnovenja.
U tišini i svetosti Manastira Pokrova Presvete Bogorodice u Lešju, kroz molitvu i svetiteljsku milost, tri nove duše su zakoračile na put monaškog podviga. Na kraju svete liturgije, iskušenice ovog svetog manastira primile su postrig i postale monahinje, a mitropolit David im je dao monaška imena: Jefimija, Viktorija i Sevastijana.
Njihova nova duhovna imena označavaju početak jednog novog života, ispunjenog molitvom, smirenjem i verom, a na duhovno staranje poverene su mudroj igumaniji Taisiji, koja će im biti oslonac na ovom uzvišenom putu.
Foto: SPC / Eparhija kruševačka
Vladika david sa monasima i monahinjama u porti Manastira Lešje
Manastir Lešje, koji se nalazi u blizini Paraćina, nosi u sebi vekove istorije i molitvenog predanja. Ime svetinje potiče od leske, stabla koje je nekada bujalo na ovim prostorima, dok najraniji pisani izvori govore o županu Vukoslavu, koji je između 1355. i 1360. godine, zajedno sa sinovima Držmanom i Crepom, sagradio crkvu posvećenu Presvetoj Bogorodici. Ova svetinja postala je metoh manastira Hilandara, darovana monaškom bratstvu 15. oktobra 1360. godine, čime je Manastir Lešje postao neraskidivo povezan sa duhovnim nasleđem Svetog Pantelejmona.
Kao i mnoge svetinje na ovim prostorima, i Lešje je doživeo teška iskušenja pod osmanskom vlašću. Prema narodnom predanju, poslednji monasi manastira, zajedno sa vernim hrišćanima, postradali su mučeničkom smrću, ostavljajući manastir u ruševinama. Tek 1923. godine, seljak Živan Marković iz Lešja, prema čudesnom viđenju, otkopao je temelje stare crkve i podigao skromnu bogomolju, čuvajući veru svojih predaka.
Poslednja velika obnova manastira dogodila se 2004. godine, kada je iz temelja podignut novi hram na sačuvanim srednjovekovnim osnovama, posvećen Pokrovu Presvete Bogorodice. Danas, ovaj manastir ponovo živi, okupljajući oko sebe verni narod, ali i nove monahinje koje su se, vođene svetiteljskim pozivom, predale životu posvećenom Bogu.
Njihov čin monašenja u Manastiru Lešje nije samo trenutak lične posvećenosti, već svetli primer vere i postojanosti u životnim iskušenjima, koji podseća na dugovečnost i snagu pravoslavne crkve na ovim prostorima. Ovo sveto mesto, gde su nekada hrišćani prolili krv u ime Hrista, sada ponovo postaje utočište dušama koje traže mir i ispunjenje u služenju Bogu. Manastir Lešje, ukorenjen u bogatoj prošlosti, nastavlja da svedoči o snazi vere, ljubavi i Božijeg prisustva u životima svih koji k njemu hode.
Posle prazničnog bdenja s petohlebnicom i čina monašenja mitropolit mileševski Atanasije, kroz molitve i očinske pouke, uputio je čestitke novom vojniku Hristovom, a vernike pozvao da ovaj sveti čin dostojno proslave za trpezom ljubavi.
Elena Mazlu, koja ima skoro pola miliona pratilaca, donela je odluku da svoj život posveti veri i duhovnom miru, izazvavši burne reakcije na društvenim mrežama.
Na prostoru bogatom istorijom i obeleženim stradanjem, osveštan je Skit Svetih Joakima i Ane, koji će postati ženski manastir, oživljavajući zaboravljene korene duhovnosti.
Bog čoveka vodi ka cilju neobičnim putevima, a ako ima vere ništa nije nemoguće, govori igumanija i jedina monahinja manastira Svetog Hristofora, zadužbine kralja Dragutina iz 13. veka, u Mislođinu, i navodi da je Božji poziv dobila mnogo ranije nego što je putem Gospodnjim krenula, ali da ga tada nije razumela.
Pred stotinama mališana u Hramu Svetog Save, poglavar Srpske pravoslavne crkve je besedio o daru života, dugu ljubavi i veri koja se ne troši, već umnožava.
Jedinstvena kombinacija ječma, pasulja, povrća i dimljenog mesa vraća nas u kuhinje naših predaka, čuvajući duh starih domaćinstava i porodične molitve kroz generacije.
Nekada nezaobilazna na prazničnim trpezama, ova poslastica se pravila sa strpljenjem i ljubavlju — donosimo autentičan recept koji će vaš dom ispuniti toplinom i mirisom svečanosti.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Na liturgiji u manastiru Vaskrsenja Hristova u Kaću koju su služili dvojica arhijereja, mlada monahinja dobila ime po Justinu Ćelijskom, a vladika Irinej je sabranima otkrio šta znači istinski monaški put.
U navečerje Preobraženja Gospodnjeg, manastir Svetog Georgija na Liparu, tih i spokojan, postao je svedok događaja koji će ostati duboko urezan u srcima svih sabranih.
Na Ivanjdan, u toku liturgije, episkop pakrački i slavonski je jednim od najsvetijih činova u pravoslavlju osvetlio svetinju u Jasenovcu, koji je sinonim stradanja Srba, podsećajući na snagu i važnost duhovnog života, obnove, zajedništva i posvećenosti Bogu.
Pred stotinama mališana u Hramu Svetog Save, poglavar Srpske pravoslavne crkve je besedio o daru života, dugu ljubavi i veri koja se ne troši, već umnožava.
Na liturgiji u Veljinama, mitropolit Hrizostom je istakao da se pravovernost Svetog oca Nikolaja ogledala u njegovoj nepokolebljivosti i postojanosti u zdravoj nauci Gospodnjoj.
U besedi na Nikoljdan, poglavar SPC podsetio je da se vera ne završava za slavskom trpezom, već počinje na liturgiji i potvrđuje svakodnevnim odnosom prema Bogu i bližnjem čoveku.
Na prazničnoj liturgiji, starešina Sabornog hrama govorio je o svetosti, krsnoj slavi i veri koja ne staje na običajima, već traži ličnu promenu, odgovornost i život u istini.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Džuman Al-Kavasmi prvi put javno govori o životu u okruženju gde je mržnja bila obaveza, o sumnjama koje su je razdirale i iskustvu koje ju je odvelo na put potpuno suprotan onome na koji je bila usmeravana.
Sveti Nikolaj Ohridski i Žički u besedi za 28. nedelju po Duhovima razotkriva posledice grešnih postupaka na prirodu i čovekov život, pokazujući da i u kazni postoji prostor za pokajanje i obnovu.
Običaj podrazumeva da roditelji rano ujutro ili po povratku iz crkve sa bogosluženja, vežu svoju decu, obično za ruke ili noge, najčešće za stolicu na kojoj sede.
