Posle svete liturgije u Manastiru Lešje, mitropolit kruševački David zamonašio tri novopostrižene sestre, dok manastir sa bogatom istorijom nastavlja svoju misiju duhovnog obnovenja.
U tišini i svetosti Manastira Pokrova Presvete Bogorodice u Lešju, kroz molitvu i svetiteljsku milost, tri nove duše su zakoračile na put monaškog podviga. Na kraju svete liturgije, iskušenice ovog svetog manastira primile su postrig i postale monahinje, a mitropolit David im je dao monaška imena: Jefimija, Viktorija i Sevastijana.
Njihova nova duhovna imena označavaju početak jednog novog života, ispunjenog molitvom, smirenjem i verom, a na duhovno staranje poverene su mudroj igumaniji Taisiji, koja će im biti oslonac na ovom uzvišenom putu.
Foto: SPC / Eparhija kruševačka
Vladika david sa monasima i monahinjama u porti Manastira Lešje
Manastir Lešje, koji se nalazi u blizini Paraćina, nosi u sebi vekove istorije i molitvenog predanja. Ime svetinje potiče od leske, stabla koje je nekada bujalo na ovim prostorima, dok najraniji pisani izvori govore o županu Vukoslavu, koji je između 1355. i 1360. godine, zajedno sa sinovima Držmanom i Crepom, sagradio crkvu posvećenu Presvetoj Bogorodici. Ova svetinja postala je metoh manastira Hilandara, darovana monaškom bratstvu 15. oktobra 1360. godine, čime je Manastir Lešje postao neraskidivo povezan sa duhovnim nasleđem Svetog Pantelejmona.
Kao i mnoge svetinje na ovim prostorima, i Lešje je doživeo teška iskušenja pod osmanskom vlašću. Prema narodnom predanju, poslednji monasi manastira, zajedno sa vernim hrišćanima, postradali su mučeničkom smrću, ostavljajući manastir u ruševinama. Tek 1923. godine, seljak Živan Marković iz Lešja, prema čudesnom viđenju, otkopao je temelje stare crkve i podigao skromnu bogomolju, čuvajući veru svojih predaka.
Poslednja velika obnova manastira dogodila se 2004. godine, kada je iz temelja podignut novi hram na sačuvanim srednjovekovnim osnovama, posvećen Pokrovu Presvete Bogorodice. Danas, ovaj manastir ponovo živi, okupljajući oko sebe verni narod, ali i nove monahinje koje su se, vođene svetiteljskim pozivom, predale životu posvećenom Bogu.
Njihov čin monašenja u Manastiru Lešje nije samo trenutak lične posvećenosti, već svetli primer vere i postojanosti u životnim iskušenjima, koji podseća na dugovečnost i snagu pravoslavne crkve na ovim prostorima. Ovo sveto mesto, gde su nekada hrišćani prolili krv u ime Hrista, sada ponovo postaje utočište dušama koje traže mir i ispunjenje u služenju Bogu. Manastir Lešje, ukorenjen u bogatoj prošlosti, nastavlja da svedoči o snazi vere, ljubavi i Božijeg prisustva u životima svih koji k njemu hode.
Posle prazničnog bdenja s petohlebnicom i čina monašenja mitropolit mileševski Atanasije, kroz molitve i očinske pouke, uputio je čestitke novom vojniku Hristovom, a vernike pozvao da ovaj sveti čin dostojno proslave za trpezom ljubavi.
Elena Mazlu, koja ima skoro pola miliona pratilaca, donela je odluku da svoj život posveti veri i duhovnom miru, izazvavši burne reakcije na društvenim mrežama.
Na prostoru bogatom istorijom i obeleženim stradanjem, osveštan je Skit Svetih Joakima i Ane, koji će postati ženski manastir, oživljavajući zaboravljene korene duhovnosti.
Bog čoveka vodi ka cilju neobičnim putevima, a ako ima vere ništa nije nemoguće, govori igumanija i jedina monahinja manastira Svetog Hristofora, zadužbine kralja Dragutina iz 13. veka, u Mislođinu, i navodi da je Božji poziv dobila mnogo ranije nego što je putem Gospodnjim krenula, ali da ga tada nije razumela.
U besedi za praznik Hristovog Rođenja, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički nas vodi od prestola slave do vitlejemske pećine, pokazujući kako tišina Božića govori o Božijoj ljubavi prema čoveku više nego ijedna reč.
Pravoslavni vernici danas slave Rođenje Gospoda Isusa Hrista - Božić po starom kalendaru, dok se po novom liturgijski obeležava Sabor Svetog Jovana Krstitelja. Katolici proslavljaju Svetog Rajmunda Penjafortskog, a Jevreji i muslimani ovaj dan provode u redovnim molitvama.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Na liturgiji u manastiru Vaskrsenja Hristova u Kaću koju su služili dvojica arhijereja, mlada monahinja dobila ime po Justinu Ćelijskom, a vladika Irinej je sabranima otkrio šta znači istinski monaški put.
U navečerje Preobraženja Gospodnjeg, manastir Svetog Georgija na Liparu, tih i spokojan, postao je svedok događaja koji će ostati duboko urezan u srcima svih sabranih.
Na Ivanjdan, u toku liturgije, episkop pakrački i slavonski je jednim od najsvetijih činova u pravoslavlju osvetlio svetinju u Jasenovcu, koji je sinonim stradanja Srba, podsećajući na snagu i važnost duhovnog života, obnove, zajedništva i posvećenosti Bogu.
Pred praznik Rođenja Hristovog, poglavar Srpske pravoslavne crkve nas podseća da mir ne dolazi silom, nego iz srca spremnog da oprosti, primi bližnjeg i obnovi zajedništvo, otvarajući prostor za ljubav i jedinstvo u porodici, Crkvi i društvu.
Posle svečanog večernjeg bogosluženja sa petohlebnicom u crkvi Svetog Marka, arhimandrit Vasilije osveštao je badnjake pred vernicima, a molitva koja je tom prilikom uzdignuta sabrala je u sebi sećanje na raj, krst i početak spasenja.
Praznik Rođenja Hristovog, koji Srpska pravoslavna crkva obeležava 7. januara, ne govori o sili i sjaju, već o tišini, smirenju i nadi koja već dva milenijuma iznova ispituje čoveka i njegov odnos prema Bogu i drugima.
Osvrćući se na Pravednog Josifa, Sveti Nikolaj Ohridski i Žički nas u svojoj besedi za 31. utorak po Duhovima podseća kako vera i poslušnost Bogu oblikuju život i donose proslavu onima koji ga slede, čak i u najmračnijim trenucima.
Pravoslavno predanje i oci otkrivaju zašto ovaj dan nije samo uvod u slavlje, već duhovni ispit – i kako od njega zavisi da li će Rođenje Hristovo ostati običan datum ili lični susret.
