Posle svetih tajni, mitropolit šumadijski uputio je snažne poruke nade i vere, govoreći o snazi molitve, čudotvornom dejstvu Svetog Vasilija i vremenu koje zahteva nepokolebljivo oslanjanje na Boga.
U manastiru Kalenić, pod svodom u kom vekovima odjekuje molitva, vladika šumadijski Jovan još jednom je sabrao vernike oko najdubljih tajni naše vere – svete liturgije i svete tajne jeleosvećenja. Tog dana, kada je služio svetu službu u prisustvu vernog naroda, njegova reč bila je melem duši, opomena savesti, ali i uteha srcima koja nose breme ovog sveta.
U nadahnutoj besedi, vladika Jovan nije govorio rečima koje tek odzvanjaju, već je uputio pouke koje se usecaju u biće, pokreću, bude i opominju. U svetlosti kandila i molitvene tišine govorio je o veri – ne kao pojmu, ne kao formi, već kao životu samom.
– Mi smo se danas u ovoj tajni jeleosvećenja molili Bogu i Svetom Vasiliju, velikom čudotvorcu i svetitelju iz roda našeg, koga je Bog proslavio ne samo za života. Evo, sad će još malo, skoro četiri stotine godina, kako Gospod silom svojom preko netruležnog tela na Ostrogu isceljuje one koji sa verom Njemu pristupaju, koji veruju u Boga – rekao je vladika, podsećajući da vera nije samo lični odnos sa Bogom, već most koji nas povezuje sa svetiteljima, sa čudima, sa nebeskom stvarnošću koja osvetljava zemaljski put.
Vladika Jovan je podvukao da vera nije reč koju izgovaramo, već snaga koju živimo. Opomenuo je da – ne bude vera samo na jeziku i na ustima, nego na delima – jer se jedino kroz dela vera potvrđuje. Njegove reči bile su snažne, ali i nežne – kao da u njima pulsira mudrost Svetog Save, snaga Svetog Vasilija i toplina očinske ljubavi.
SPC/Eparhija šumadijska
Vladika šumadijski Jovan
Govoreći o izazovima vremena, vladika Jovan nije iznosio reči straha, već pouzdanja u Boga:
– Vremena su ozbiljna, ne samo ozbiljna, nego bih rekao i preozbiljna. Naša je nada u Boga, naša je vera u Boga. Naša je nada u svetitelje Božje da nas neće ostaviti. Neće nas Bog ostaviti. Neka ceo svet udari na nas, samo da mi ne udarimo na Boga.
Ove reči, izgovorene u molitvenom okrilju Kalenića, ne nose samo trenutnu poruku, one su zalog opstanka. One su poziv na istinsko preumljenje, na obnavljanje zaveta sa Bogom, u vremenu kada mnoge sile žele da nas udalje od izvora života.
U svetu koji sve češće zaboravlja šta znači biti čovek, vladika nas podseća da – onaj koji ima Boga u sebi ima ono što je valjano, ono što je čestito, što je pošteno. I dodaje:
– Imati Boga znači imati u sebi i nebo i zemlju, imati u sebi celu vaseljenu, imati svakog drugog čoveka.
Ovo nije tek pesnička misao – ovo je srž Jevanđelja. To je istina zbog koje Crkva postoji, zbog koje sveci svedoče, zbog koje hodočastimo, postimo, molimo se i nadamo.
Manastir Kalenić je te subote bio više od mesta sabranja. Postao je ogledalo neba u kom se odražava put kojim smo pozvani da idemo sa verom, sa nadom, sa Bogom. Jer, kako nas podseća mitropolit Jovan: – Onaj koji je sa Bogom, on je najjači.
Na mestu gde je pre tačno osam decenija Sveti Joanikije Lipovac služio svoju poslednju liturgiju pre mučeničke smrti, podignuta je svetinja u selu Razboj kod Srpca, a srpski narod je, uz arhijereje i sveštenstvo, obnovio pamćenje kroz suze, pesmu i liturgiju – u ime vere koja ne umire.
U hramu Svetog proroka Ilije odjekivale su molitve nade i smirenja koje je predvodio episkop londonski i velikobritansko-irski Nektarije, donoseći utehu vernicima uzdrmanim zločinima koji su, u praznične dane, potresli čitavo naselje.
Sveta knjiga islama u rukama prvog čoveka najvećeg američkog grada pokreće debate o religijskoj raznolikosti, javnom životu i mestu muslimana u društvu.
Bez povišenog tona i bez kalkulacije, sveštenik Vladislav Vučanović u jednoj kratkoj poruci otvara pitanje zašto se lakše okupljamo oko trpeza i vatrometa nego oko suštine vere, posta i lične odgovornosti.
Episkop iz Antiohije mirno je odbio carsku ponudu, krenuo okovan ka Rimu i svojim stradanjem pokazao da hrišćanstvo nije stvar pogodnosti, već vernosti do poslednjeg daha.
Od Adama do proroka Danila, kroz rodoslov, oganj peći i tiho iščekivanje Mesije otkriva se kako je nada sačuvana u vremenima kada je ljudski život malo vredeo, a vera se prenosila kao upaljena sveća kroz mrak.
U trenucima prelaska iz starog u novo leto Gospodnje, s molitvenikom u rukama, veru, nadu i blagoslov, zakoračajte ka miru, ljubavi prema bližnjima i životu u skladu sa Božjom voljom.
Selsko meso, staro jelo iz ruralnih krajeva, vraća se na trpeze kao simbol zajedništva, topline doma i prazničnih okupljanja — a tajna njegovog bogatog ukusa krije se u jednostavnim sastojcima i sporom, strpljivom krčkanju.
Pripremite ove nežne kolačiće po receptu koji se čuva generacijama i otkrijte kako svaki zalogaj može da probudi sećanja, poveže porodicu i upotpuni praznično slavlje.
Pišinger je jednostavna, ali raskošna poslastica koja vekovima krasi slavske trpeze — savršena za sve koji vole spoj hrskavih oblandi i čokolade, uz miris doma i prazničnu toplinu.
Na liturgiji u hramu Svetog velikomučenika Dimitrija u Kragujevcu mitropolit šumadijski istakao je snagu molitve, upozoravajući vernike na opasnosti zloupotrebe duhovnih darova i verovanja u gatare.
Mitropolit šumadijski Jovan i episkop švajcarski Andrej poslali su snažne poruke o veri, obnovi i duhovnoj snazi liturgije, dok je hram Svetih apostola Petra i Pavla u Aranđelovcu zablistao na veliki praznik.
Poglavar SPC u svom obraćanju istakao primer mirenja braće nad moštima Svetog Simeona i podsetio da kroz duhovno nasleđe našeg prosvetitelja narod može pronaći put u složenim civilizacijskim i istorijskim iskušenjima.
Beseda mitropolita šumadijskog u Ralji otvorila je pitanja bez lakih odgovora: gde počinje prava ljubav, zašto bez Boga nema istinskog odnosa među ljudima i kako se vera proverava tek onda kada naiđe na greh drugoga.
Bez povišenog tona i bez kalkulacije, sveštenik Vladislav Vučanović u jednoj kratkoj poruci otvara pitanje zašto se lakše okupljamo oko trpeza i vatrometa nego oko suštine vere, posta i lične odgovornosti.
Dok su satovi odbrojavali prve minute 2026, crkva Vondelkerk u Amsterdamu nestajala je u plamenu, ostavljajući grad bez svetinje i Evropu bez još jednog svedoka hrišćanske prošlosti.
U vreme kada je vera bila progonjena, a javno ispovedanje Hrista smatrano prestupom, dogodilo se čudo koje je stotine, pa i hiljade ljudi vratilo Bogu.
Svetitelji podsećaju da početak godine nije pitanje slavlja, već trenutak u kojem se preispituju savest, navike i odnos prema Bogu — jer od toga zavisi kakav će trag ostaviti dani koji dolaze.
Dok su satovi odbrojavali prve minute 2026, crkva Vondelkerk u Amsterdamu nestajala je u plamenu, ostavljajući grad bez svetinje i Evropu bez još jednog svedoka hrišćanske prošlosti.
