Posle svetih tajni, mitropolit šumadijski uputio je snažne poruke nade i vere, govoreći o snazi molitve, čudotvornom dejstvu Svetog Vasilija i vremenu koje zahteva nepokolebljivo oslanjanje na Boga.
U manastiru Kalenić, pod svodom u kom vekovima odjekuje molitva, vladika šumadijski Jovan još jednom je sabrao vernike oko najdubljih tajni naše vere – svete liturgije i svete tajne jeleosvećenja. Tog dana, kada je služio svetu službu u prisustvu vernog naroda, njegova reč bila je melem duši, opomena savesti, ali i uteha srcima koja nose breme ovog sveta.
U nadahnutoj besedi, vladika Jovan nije govorio rečima koje tek odzvanjaju, već je uputio pouke koje se usecaju u biće, pokreću, bude i opominju. U svetlosti kandila i molitvene tišine govorio je o veri – ne kao pojmu, ne kao formi, već kao životu samom.
– Mi smo se danas u ovoj tajni jeleosvećenja molili Bogu i Svetom Vasiliju, velikom čudotvorcu i svetitelju iz roda našeg, koga je Bog proslavio ne samo za života. Evo, sad će još malo, skoro četiri stotine godina, kako Gospod silom svojom preko netruležnog tela na Ostrogu isceljuje one koji sa verom Njemu pristupaju, koji veruju u Boga – rekao je vladika, podsećajući da vera nije samo lični odnos sa Bogom, već most koji nas povezuje sa svetiteljima, sa čudima, sa nebeskom stvarnošću koja osvetljava zemaljski put.
Vladika Jovan je podvukao da vera nije reč koju izgovaramo, već snaga koju živimo. Opomenuo je da – ne bude vera samo na jeziku i na ustima, nego na delima – jer se jedino kroz dela vera potvrđuje. Njegove reči bile su snažne, ali i nežne – kao da u njima pulsira mudrost Svetog Save, snaga Svetog Vasilija i toplina očinske ljubavi.
SPC/Eparhija šumadijska
Vladika šumadijski Jovan
Govoreći o izazovima vremena, vladika Jovan nije iznosio reči straha, već pouzdanja u Boga:
– Vremena su ozbiljna, ne samo ozbiljna, nego bih rekao i preozbiljna. Naša je nada u Boga, naša je vera u Boga. Naša je nada u svetitelje Božje da nas neće ostaviti. Neće nas Bog ostaviti. Neka ceo svet udari na nas, samo da mi ne udarimo na Boga.
Ove reči, izgovorene u molitvenom okrilju Kalenića, ne nose samo trenutnu poruku, one su zalog opstanka. One su poziv na istinsko preumljenje, na obnavljanje zaveta sa Bogom, u vremenu kada mnoge sile žele da nas udalje od izvora života.
U svetu koji sve češće zaboravlja šta znači biti čovek, vladika nas podseća da – onaj koji ima Boga u sebi ima ono što je valjano, ono što je čestito, što je pošteno. I dodaje:
– Imati Boga znači imati u sebi i nebo i zemlju, imati u sebi celu vaseljenu, imati svakog drugog čoveka.
Ovo nije tek pesnička misao – ovo je srž Jevanđelja. To je istina zbog koje Crkva postoji, zbog koje sveci svedoče, zbog koje hodočastimo, postimo, molimo se i nadamo.
Manastir Kalenić je te subote bio više od mesta sabranja. Postao je ogledalo neba u kom se odražava put kojim smo pozvani da idemo sa verom, sa nadom, sa Bogom. Jer, kako nas podseća mitropolit Jovan: – Onaj koji je sa Bogom, on je najjači.
Na mestu gde je pre tačno osam decenija Sveti Joanikije Lipovac služio svoju poslednju liturgiju pre mučeničke smrti, podignuta je svetinja u selu Razboj kod Srpca, a srpski narod je, uz arhijereje i sveštenstvo, obnovio pamćenje kroz suze, pesmu i liturgiju – u ime vere koja ne umire.
U hramu Svetog proroka Ilije odjekivale su molitve nade i smirenja koje je predvodio episkop londonski i velikobritansko-irski Nektarije, donoseći utehu vernicima uzdrmanim zločinima koji su, u praznične dane, potresli čitavo naselje.
Ukoliko čovek sebe vidi kao boljeg od drugih, ako ne priznaje sopstvenu grešnost, on se udaljava od Boga, jer preuzima mesto koje mu ne pripada - mesto sudiје i merila istine.
Svetom službom započeo je zvanično pontifikat novog pape, uz prisustvo svetskih lidera, strogih bezbednosnih mera i desetina hiljada vernika. Njegova inauguracija bila je više od ceremonije — trenutak kada je Crkva ponovo podigla svoj glas za mir, jedinstvo i veru.
U vreme mrsnih dana, kada se mirisi mlečnih jela i toplog hleba šire konacima, monahinje pripremaju salatu od sremuša — lekovitog zelenog dara prirode, koji u ovom receptu postaje hranljiv i lagan obrok, pogodan za doručak ili večeru.
U vreme strogog posta često ponestane ideja za ukusne obroke na vodi. Donosimo autentičan recept za paštetu od belog pasulja – kremastu, zasitnu i punu ukusa!
Uoči druge godišnjice od tragedije koja je odnela 57 života, otac Hristodulos Papaioanu kaže da je kroz ovaj neverojatan gubitak pronašao snagu da se nosi s patnjom.
U Sabornom hramu u Kragujevcu, mitropolit šumadijski Jovan služio je svetu liturgiju i pomen u čast episkopa Valerijana, evocirajući iskušenja sa kojima se suočavao tokom života, a koja i danas predstavljaju duhovni izazov za svakog vernika.
Nakon što su se pojavile ozbiljne optužbe protiv sveštenika Nikole Simića, Eparhija šumadijska izdala je saopštenje u kojem jasno iznosi stav Crkve, ne ostavljajući mesta sumnji u donetu odluku.
Mitropolit šumadijski Jovan služio je opelo monahinji Serafimi, a njegova nadahnuta beseda o veri, poslušnosti i večnom životu ostavila je snažan utisak na vernike koji su se od nje oprostili uz molitvu.
Od Sarajeva i Podgorice, preko tihog učenika blaženopočivšeg Patrijarha Pavla, do episkopskog trona – život Vladike Metodija svedoči o snazi smirenja, učenju kroz tišinu i veri koja ne grmi rečima, već govori blagim glasom duše.
Sednica kojom je predsedavao patrijarh Porfirije bila je povod za parastos ktitorima, ali i snažno podsećanje na neugaslu želju srpskog naroda da na mestu stradanja nikne duhovni svetionik celog naroda.
Eparhija budimljansko-nikšićka uzdignuta na status Mitropolije budimljansko-nikšićke i tu odluku je donio Sabor Srpske pravoslavne crkve na redovnom majskom zasedanju.
U okviru centralnog programa manifestacije „Beogradski dani porodice“, održanog u prisustvu patrijarha srpskog i gradonačelnika Šapića, Kalemegdan je zasijao u znaku večnih vrednosti, podsećajući na snagu doma, ljubavi i odgovornosti.
Svetom službom započeo je zvanično pontifikat novog pape, uz prisustvo svetskih lidera, strogih bezbednosnih mera i desetina hiljada vernika. Njegova inauguracija bila je više od ceremonije — trenutak kada je Crkva ponovo podigla svoj glas za mir, jedinstvo i veru.
Njegove duhovite opaske, britke dosetke i nenametljive poruke, izrečene s blagim osmehom i dubokom verom, ostale su zapamćene i prepričavaju se i danas. i.
U vremenima kada se poštovao svaki komad hleba, nastajala su jela koja su spajala porodicu i grejala dom. Među njima je i pita od starog hleba – jednostavna, domaćinska čarolija koja i danas vraća veru u skromna zadovoljstva.
Deca žude za direktnim kontaktom sa roditeljima, a ne za mobilnim telefonima ili crtaćima... I ono što je važno, deca ne smeju da budu pritiskana nikad, kaže iguman Petar.
