Posle svetih tajni, mitropolit šumadijski uputio je snažne poruke nade i vere, govoreći o snazi molitve, čudotvornom dejstvu Svetog Vasilija i vremenu koje zahteva nepokolebljivo oslanjanje na Boga.
U manastiru Kalenić, pod svodom u kom vekovima odjekuje molitva, vladika šumadijski Jovan još jednom je sabrao vernike oko najdubljih tajni naše vere – svete liturgije i svete tajne jeleosvećenja. Tog dana, kada je služio svetu službu u prisustvu vernog naroda, njegova reč bila je melem duši, opomena savesti, ali i uteha srcima koja nose breme ovog sveta.
U nadahnutoj besedi, vladika Jovan nije govorio rečima koje tek odzvanjaju, već je uputio pouke koje se usecaju u biće, pokreću, bude i opominju. U svetlosti kandila i molitvene tišine govorio je o veri – ne kao pojmu, ne kao formi, već kao životu samom.
– Mi smo se danas u ovoj tajni jeleosvećenja molili Bogu i Svetom Vasiliju, velikom čudotvorcu i svetitelju iz roda našeg, koga je Bog proslavio ne samo za života. Evo, sad će još malo, skoro četiri stotine godina, kako Gospod silom svojom preko netruležnog tela na Ostrogu isceljuje one koji sa verom Njemu pristupaju, koji veruju u Boga – rekao je vladika, podsećajući da vera nije samo lični odnos sa Bogom, već most koji nas povezuje sa svetiteljima, sa čudima, sa nebeskom stvarnošću koja osvetljava zemaljski put.
Vladika Jovan je podvukao da vera nije reč koju izgovaramo, već snaga koju živimo. Opomenuo je da – ne bude vera samo na jeziku i na ustima, nego na delima – jer se jedino kroz dela vera potvrđuje. Njegove reči bile su snažne, ali i nežne – kao da u njima pulsira mudrost Svetog Save, snaga Svetog Vasilija i toplina očinske ljubavi.
SPC/Eparhija šumadijska
Vladika šumadijski Jovan
Govoreći o izazovima vremena, vladika Jovan nije iznosio reči straha, već pouzdanja u Boga:
– Vremena su ozbiljna, ne samo ozbiljna, nego bih rekao i preozbiljna. Naša je nada u Boga, naša je vera u Boga. Naša je nada u svetitelje Božje da nas neće ostaviti. Neće nas Bog ostaviti. Neka ceo svet udari na nas, samo da mi ne udarimo na Boga.
Ove reči, izgovorene u molitvenom okrilju Kalenića, ne nose samo trenutnu poruku, one su zalog opstanka. One su poziv na istinsko preumljenje, na obnavljanje zaveta sa Bogom, u vremenu kada mnoge sile žele da nas udalje od izvora života.
U svetu koji sve češće zaboravlja šta znači biti čovek, vladika nas podseća da – onaj koji ima Boga u sebi ima ono što je valjano, ono što je čestito, što je pošteno. I dodaje:
– Imati Boga znači imati u sebi i nebo i zemlju, imati u sebi celu vaseljenu, imati svakog drugog čoveka.
Ovo nije tek pesnička misao – ovo je srž Jevanđelja. To je istina zbog koje Crkva postoji, zbog koje sveci svedoče, zbog koje hodočastimo, postimo, molimo se i nadamo.
Manastir Kalenić je te subote bio više od mesta sabranja. Postao je ogledalo neba u kom se odražava put kojim smo pozvani da idemo sa verom, sa nadom, sa Bogom. Jer, kako nas podseća mitropolit Jovan: – Onaj koji je sa Bogom, on je najjači.
Na mestu gde je pre tačno osam decenija Sveti Joanikije Lipovac služio svoju poslednju liturgiju pre mučeničke smrti, podignuta je svetinja u selu Razboj kod Srpca, a srpski narod je, uz arhijereje i sveštenstvo, obnovio pamćenje kroz suze, pesmu i liturgiju – u ime vere koja ne umire.
U hramu Svetog proroka Ilije odjekivale su molitve nade i smirenja koje je predvodio episkop londonski i velikobritansko-irski Nektarije, donoseći utehu vernicima uzdrmanim zločinima koji su, u praznične dane, potresli čitavo naselje.
Proroštvo Svetog Save Storozhevskog povezalo je cara Francuske i pravoslavnu monahinju iz manastira kraj Pariza, a ova neverovatna priča o ljubavi, veri i zaboravljenoj plemenitosti nadilazi vekove.
Riznica Eparhijskog kulturnog centra čuva svetinje koje odišu smirenjem i svedoče o istini pravoslavlja, a mitropolit Fotije poručuje da one u sebi nose vekove stradanja i nade srpskog naroda.
U vreme mrsnih dana, kada se mirisi mlečnih jela i toplog hleba šire konacima, monahinje pripremaju salatu od sremuša — lekovitog zelenog dara prirode, koji u ovom receptu postaje hranljiv i lagan obrok, pogodan za doručak ili večeru.
Uvođenje obaveznog ličnog broja u Grčkoj izazvalo je burnu reakciju monaške zajednice sa Atosa, koja upozorava da bi digitalno povezivanje podataka svakog građanina moglo ugroziti versku slobodu i privatnost.
Dok su se vernici na Veliki petak molili pred plaštanicom u manastiru Tumane, dogodilo se čudo koje je svedočio i sam iguman Dimitrije. Po zastupništvu svetitelja Zosima i Jakova, Mića Grbić ostavio je štaku i prvi put posle tri meseca — stao na svoje noge.
U Sabornom hramu u Kragujevcu, mitropolit šumadijski Jovan služio je svetu liturgiju i pomen u čast episkopa Valerijana, evocirajući iskušenja sa kojima se suočavao tokom života, a koja i danas predstavljaju duhovni izazov za svakog vernika.
Festival crkvenih horova u crkvi Svetog Đorđa pretvorio se u retko duhovno sabranje, gde su molitva i pesma u isti glas progovorile o veri, zajedništvu i svetosti svakodnevnog života.
Nakon što su se pojavile ozbiljne optužbe protiv sveštenika Nikole Simića, Eparhija šumadijska izdala je saopštenje u kojem jasno iznosi stav Crkve, ne ostavljajući mesta sumnji u donetu odluku.
Riznica Eparhijskog kulturnog centra čuva svetinje koje odišu smirenjem i svedoče o istini pravoslavlja, a mitropolit Fotije poručuje da one u sebi nose vekove stradanja i nade srpskog naroda.
Mališani iz Beograda, Šapca i Loznice dočekala su vladiku u Soko Gradu, gde su mu pokazala kako izrađuju mozaike i pripremaju prosfore, učeći o veri, tradiciji i životu u Hristu.
Kako podvizi kosovskih mučenika i pouke Jevanđelja i danas osvetljavaju put u trenucima iskušenja i pozivaju na nepokolebljivu odanost i unutrašnju snagu.
Protojerej Nikola Pejović je izrazio zahvalnost građanima koji su pribrano reagovali u trenutku incidenta i, kako je rekao, sprečili da dođe do veće tragedije.
U svetu prepunom konflikata i bola, beseda vladike Nikolaja Velimirovića donosi nam lekciju o istinskoj snazi - kako ne uzvratiti istom merom, već prepustiti pravdu Bogu i sačuvati mir u duši.
