Metanije su, naime, pokloni pred Gospodom i Njegovim Svetima. U pravoslavlju, postoje tri vrste metanija:
Važnost stajanja u pravoslavnoj crkvi toliko je velika da postoje dani kada nijedan drugi položaj nije dozvoljen i kada ne sme ni da se kleči. Rani hrišćani su naime smtrali da je nedolično sedeti u prisustvu Boga.
Jedan od najvažnijih zapadnih ranohrišćanskih pisaca, Tertulijan, koji je stvarao krajem II i početkom III veka, imao je isto mišljenje “Ako nije pristojno sedeti pred onim, koga treba poštovati i koga poštujemo, to je sasvim neblagodarno sedeti pred licem Boga živoga, pred kojim stoji anđeo što se moli - sveštenik”.
Crkva na Istoku vremenom je ovom običaju dodala i posebna značenja, pa se tako danas kaže da se stajanjem simbolizuje Hristov vaskrs i naše oslobađanje od greha i od pada u greh.
Međutim, u crkvi se i kleči odnosno metaniše, a ovaj čin su hrišćani preuzeli iz judaizma ("Tada čovjek savivši se pokloni se Gospodu“ (Post. 24:26)..
Samo, treba da se zna da se u pravoslavlju crkvi ne kleči na svakom bogosluženju, već samo tokom određeniih dana i u određenim delovima godine.
Metanije su, naime, pokloni pred Gospodom i njegovim svetima. U pravoslavlju, postoje tri vrste metanija:
Ona se vrši po pravilu uz Veliki post, a monasi ih čine u kelijama i u druge postove. Vrše se tako da se najpre prekrsti, onda rukama i kolenima padne na zemlju, pa čelom pokloni do zemlje. Sveti Vasilije Veliki kaže da pri tome padanju i dizanju "mi samim činom pokazujemo da smo zbog greha pali na zemlju“, a dizanjem da "čovekoljubljem Onoga Koji nas je stvorio, pozvani smo opet na nebo“.
Trebalo bi naglasiti da se tokom velikih crkvenih praznika, kao i na nedeljnim liturgijama, ne praktikuju velike metanije.
Nju činimo tako da se najpre prekrsti, pa onda saginje dok se rukom ne dođe otprilike do zemlje, pri čemu se kolena unekoliko savijaju.
Vrši se malim naklonom glave, što čini onaj koji kadi, kao i onaj koga kade. Tako se klanjamo kad nas sveštena lica blagosiljaju uz reči: Mir vsjem! a takođe kad molimo oproštaj jedni od drugih, pred pristupanje Sv. Pričešću i kad pozdravljamo jedni druge.
Otac Dušan je jednom prilikom na sajtu "Svetosavlje" objasnio u kojim slučajevima se klanjamo i kad.
- Pravoslavni hrišćani se i u crkvi, na bogosluženju, kao i pri domaćoj, porodičnoj molitvi, mole stojeći. U znak poštovanja Onoga kome se molimo, glava je malo priklonjena. Pri određenim molitvama činimo i poklone (pojasne i zemne) , a postoje i molitve, za vreme kojih su vernici dužni da kleče i obično nas na klečanje pozivaju sveštenik ili đakon - rekao je on pa objasnio:
- Klečanje je izraz posebno usrdne molitve, kada od Gospoda molimo naročitu pomoć i blagodat. Klečimo za vreme molitava na Duhovskom večernjem, pri osvećenju hrama, na raznim molebnima i blagodarenjima. Naročito se klečanje primenjuje u toku Vaskršnjeg posta, ali i tu su tačno određeni momenti ili molitve, za vreme kojih svi u crkvi treba da kleče. Dakle, ne klečimo u toku svih velikoposnih bogosluženja, već samo u određenim momontima.
Klečanje se preporučuje i u domaćoj, porodičnoj molitvi, kako u toku Časnog posta, kad se pripremamo za Svetu tajnu pričešća, tako i izvan posta, ako se nalazimo u posebnom molitvenom raspoloženju ili molimo Gospoda za neku posebnu pomoć (izlečenje svoje ili bolesti bližnjih, pri agoniji bliskih srodnika i prijatelja ili, recimo, pred ispit u školi ili fakultetu, pri nekim prirodnim katastrofama i slično) .
- I u crkvi, a pri domaćoj molitvi obavezno, navodi on, treba klečati oslanjajući se samo na kolena i nožne prste, dok je telo uspravno. Zašto je potrebno da položaj pri klečanju bude baš takav? Samo u tom položaju može se u levoj ruci držati molitvenik, iz koga se čitaju određene molitve, a desnom rukom može u svakom momentu, kad je to potrebno, da se vernik prekrsti - kaže otac Dušan i dodaje:
- Sedenje na petama već nije klečanje, a oslanjanje rukama o pod onemogućava stavljanje na sebe znaka krsta. Međutim i pri domaćoj molitvi treba voditi računa kad i koliko dugo se kleči. Onog momenta, kada se počne misliti više na svoja kolena, obzirom da klečanje nije prirodni oblik položaj našeg tela, nego na reči molitve, bolje je ustati i nastaviti moljenje stojeći. To je i u velikoposnim bogosluženjima tačno regulisano.
Skriven od sveta i ušuškan na vrhu nepristupačne krečnjačke stene, ovaj manastir vekovima predstavlja duhovno utočište monasima, simbolizujući pobedu tišine i vere nad prolaznošću sveta.
Samo osoba koja prema vama ispoljava tri osobine , prema Nikolaju Velimiroviću, istinski vas voli.
Apostol Pavle kaže: "Molite se neprestano." Nije slučajno to rekao. To znači da čovek ne može bez molitve. Ne zato što je molitva obraćanje Bogu, u kojem mi tražimo da nam ispuni naše želje i da ono što nam je potrebno po našoj proceni, govorio je Patrijarh Porfirije.
Sveti sveštenomučenik Kiprijan i Justina devica bili su surovi mučeni zbog ispovedanja hrišćanstva.
Otac Grigorije, koji godinama služi kao stub vere na jugu Libana, prevezen je u bolnicu zajedno sa suprugom, dok molitve vernika širom Bliskog istoka prate njihov oporavak.
Metanije su, naime, pokloni pred Gospodom i Njegovim Svetima. U pravoslavlju, postoje tri vrste metanija:
U svetlu kontroverzi oko spomenika kralju Stefanu Tvrtku Kotromaniću u Sarajevu, postavlja se pitanje da li ćemo ikada razumeti bogatstvo naše zajedničke istorije ili ćemo i dalje živeti u iluziji jednostavnih narativa.
Prema predanju, ovu ikonu je lično ikonopisao Apostol Luka. Ikonopisana je na osnovu istine Jevanđelja: da je Presveta Bogomajka dojila ovaploćenog Gospoda Hrista kao Sina Svoga, što je ona žena u Jevanđelju ispovedila rečima upućenim Hristu: "Blažena utroba koja Te je nosila, i dojke koje si sisao" (Lk 11,27).
Sveti Teofan nas upozorava da oni koji se smatraju pravednicima mogu lako skliznuti u osuđivanje, umesto da prepoznaju sopstvene slabosti. Pravi pravednik je onaj koji, svesno osećajući svoju grešnost, ne žudi za kaznom drugih, već se fokusira na vlastiti put ka pomirenju. U njegovoj poruci leži poziv na introspekciju: pre nego što sudimo drugima, trebalo bi da se osvrnemo na svoje grehe. Samo kada prepoznamo svoju potrebu za oproštajem, možemo zaista oprostiti drugima. Na taj način, oproštaj postaje ne samo dužnost, već i izraz ljubavi i razumevanja.
Presveta Bogorodica mi je rekla da će se ispuniti sve što je zapisano u Svetom pismu. Dolazi treći svetski rat, 3/4 čovečanstva će biti uništeno, samo 1/4 ćovečanstva će biti spasena, pričala je Prepodobna Sofija Klisurska.
Religija.rs vas poziva da kroz svoje fotografije zabeležite najvažniji trenutak hrišćanskog života i osvojite zlatne darove koji, pored materijalne, nose i duhovnu vrednost, jer doprinose očuvanju bogate pravoslavne tradicije.
Uživajte u dirljivim scenama svetih tajni i podržite učesnike koji su podelili svoje najvažnije trenutke – glasanje je otvoreno do ponoći 6. oktobra!
Zbog zastrašujućih događaja na Bliskom Istoku, koji unose nemir i strah, mnogi se vraćaju rečima svetogorskog monaha iz 20 veka, koje je pre mnogo godina predvideo ono čemu sada svedočimo.
Starešina Hrama Svete Trojice u naselju Mudrakovac, protojerej Ivan Cvetković, ovu svetiteljku smatra zaštitnicom kruševačkog kraja i ističe da svakome ko se njoj molitveno obraća - ona preobilno daruje milost Božju.
Prema predanju, ovu ikonu je lično ikonopisao Apostol Luka. Ikonopisana je na osnovu istine Jevanđelja: da je Presveta Bogomajka dojila ovaploćenog Gospoda Hrista kao Sina Svoga, što je ona žena u Jevanđelju ispovedila rečima upućenim Hristu: "Blažena utroba koja Te je nosila, i dojke koje si sisao" (Lk 11,27).
Skriven od sveta i ušuškan na vrhu nepristupačne krečnjačke stene, ovaj manastir vekovima predstavlja duhovno utočište monasima, simbolizujući pobedu tišine i vere nad prolaznošću sveta.
Uz blagoslov mitropolita žičkog završava se oslikavanje veličanstvene svetinje, poznate po čudu – zvonu koje zvoni bez dodira ljudske ruke. Majstori predano oslikavaju zidove svetinje, dok svaki novi potez kista donosi delić Carstva Nebeskog na zemlju.
Kada je Sveti Sava Nemanjić došao do kivota da se pokloni moštima onoga ko mu je bio duhovni uzor, igumanski štap Svetog Save Osvećenog je pao. I to se za tri dana desilo tri puta. To monasima nije bilo ništa čudno dok ikona Majke Božije Mlekopitateljice nije sišla sa trona i krenula mu u susret.
Granata ispaljena sa ciljem da uništi ovo sveto mesto, prošla kroz ogradu i ušla u crkvu, ali nikada nije eksplodirala – analiza posle rata pokazala je da je bila potpuno ispravna.
Video snimak u kojem simbol Svete tajne pričešća postaje predmet ismevanja, izazvao je gnev i ogorčenje među vernicima širom sveta.
Posle arhijerejske liturgije, mitropolit zvorničko-tuzlanski odlikovao je veliki broj dobrotvora koji su doprineli obnovi ove svetinje, a u besedi pozvao na mir i zajedništvo.
Molitvena povorka, predvođena moštima Svete Petke i Svetog Pantelejmona, pružila je vernicima priliku za molitvu, duhovnu snagu i utehu.
Video snimak u kojem simbol Svete tajne pričešća postaje predmet ismevanja, izazvao je gnev i ogorčenje među vernicima širom sveta.
Praksa koju je Sveti Sava usadio u srpski dom predstavlja svojevrstan nastavak liturgije, neraskidivu vezu između generacija, vere i Hristovog prisustva u svakom domu.
Molitveni skup u manastiru okuplja hiljade vernika koji traže utehu i isceljenje. Tradicija čudotvornih događaja u ovom svetom mestu traje već više od jednog veka.
