Metanije su, naime, pokloni pred Gospodom i Njegovim Svetima. U pravoslavlju, postoje tri vrste metanija:
Važnost stajanja u pravoslavnoj crkvi toliko je velika da postoje dani kada nijedan drugi položaj nije dozvoljen i kada ne sme ni da se kleči. Rani hrišćani su naime smtrali da je nedolično sedeti u prisustvu Boga.
Jedan od najvažnijih zapadnih ranohrišćanskih pisaca, Tertulijan, koji je stvarao krajem II i početkom III veka, imao je isto mišljenje “Ako nije pristojno sedeti pred onim, koga treba poštovati i koga poštujemo, to je sasvim neblagodarno sedeti pred licem Boga živoga, pred kojim stoji anđeo što se moli - sveštenik”.
Crkva na Istoku vremenom je ovom običaju dodala i posebna značenja, pa se tako danas kaže da se stajanjem simbolizuje Hristov vaskrs i naše oslobađanje od greha i od pada u greh.
Međutim, u crkvi se i kleči odnosno metaniše, a ovaj čin su hrišćani preuzeli iz judaizma ("Tada čovjek savivši se pokloni se Gospodu“ (Post. 24:26)..
Samo, treba da se zna da se u pravoslavlju crkvi ne kleči na svakom bogosluženju, već samo tokom određeniih dana i u određenim delovima godine.
Metanije su, naime, pokloni pred Gospodom i njegovim svetima. U pravoslavlju, postoje tri vrste metanija:
Ona se vrši po pravilu uz Veliki post, a monasi ih čine u kelijama i u druge postove. Vrše se tako da se najpre prekrsti, onda rukama i kolenima padne na zemlju, pa čelom pokloni do zemlje. Sveti Vasilije Veliki kaže da pri tome padanju i dizanju "mi samim činom pokazujemo da smo zbog greha pali na zemlju“, a dizanjem da "čovekoljubljem Onoga Koji nas je stvorio, pozvani smo opet na nebo“.
Trebalo bi naglasiti da se tokom velikih crkvenih praznika, kao i na nedeljnim liturgijama, ne praktikuju velike metanije.
Nju činimo tako da se najpre prekrsti, pa onda saginje dok se rukom ne dođe otprilike do zemlje, pri čemu se kolena unekoliko savijaju.
Vrši se malim naklonom glave, što čini onaj koji kadi, kao i onaj koga kade. Tako se klanjamo kad nas sveštena lica blagosiljaju uz reči: Mir vsjem! a takođe kad molimo oproštaj jedni od drugih, pred pristupanje Sv. Pričešću i kad pozdravljamo jedni druge.
Otac Dušan je jednom prilikom na sajtu "Svetosavlje" objasnio u kojim slučajevima se klanjamo i kad.
- Pravoslavni hrišćani se i u crkvi, na bogosluženju, kao i pri domaćoj, porodičnoj molitvi, mole stojeći. U znak poštovanja Onoga kome se molimo, glava je malo priklonjena. Pri određenim molitvama činimo i poklone (pojasne i zemne) , a postoje i molitve, za vreme kojih su vernici dužni da kleče i obično nas na klečanje pozivaju sveštenik ili đakon - rekao je on pa objasnio:
- Klečanje je izraz posebno usrdne molitve, kada od Gospoda molimo naročitu pomoć i blagodat. Klečimo za vreme molitava na Duhovskom večernjem, pri osvećenju hrama, na raznim molebnima i blagodarenjima. Naročito se klečanje primenjuje u toku Vaskršnjeg posta, ali i tu su tačno određeni momenti ili molitve, za vreme kojih svi u crkvi treba da kleče. Dakle, ne klečimo u toku svih velikoposnih bogosluženja, već samo u određenim momontima.
Klečanje se preporučuje i u domaćoj, porodičnoj molitvi, kako u toku Časnog posta, kad se pripremamo za Svetu tajnu pričešća, tako i izvan posta, ako se nalazimo u posebnom molitvenom raspoloženju ili molimo Gospoda za neku posebnu pomoć (izlečenje svoje ili bolesti bližnjih, pri agoniji bliskih srodnika i prijatelja ili, recimo, pred ispit u školi ili fakultetu, pri nekim prirodnim katastrofama i slično) .
- I u crkvi, a pri domaćoj molitvi obavezno, navodi on, treba klečati oslanjajući se samo na kolena i nožne prste, dok je telo uspravno. Zašto je potrebno da položaj pri klečanju bude baš takav? Samo u tom položaju može se u levoj ruci držati molitvenik, iz koga se čitaju određene molitve, a desnom rukom može u svakom momentu, kad je to potrebno, da se vernik prekrsti - kaže otac Dušan i dodaje:
- Sedenje na petama već nije klečanje, a oslanjanje rukama o pod onemogućava stavljanje na sebe znaka krsta. Međutim i pri domaćoj molitvi treba voditi računa kad i koliko dugo se kleči. Onog momenta, kada se počne misliti više na svoja kolena, obzirom da klečanje nije prirodni oblik položaj našeg tela, nego na reči molitve, bolje je ustati i nastaviti moljenje stojeći. To je i u velikoposnim bogosluženjima tačno regulisano.
Skriven od sveta i ušuškan na vrhu nepristupačne krečnjačke stene, ovaj manastir vekovima predstavlja duhovno utočište monasima, simbolizujući pobedu tišine i vere nad prolaznošću sveta.
Samo osoba koja prema vama ispoljava tri osobine , prema Nikolaju Velimiroviću, istinski vas voli.
Apostol Pavle kaže: "Molite se neprestano." Nije slučajno to rekao. To znači da čovek ne može bez molitve. Ne zato što je molitva obraćanje Bogu, u kojem mi tražimo da nam ispuni naše želje i da ono što nam je potrebno po našoj proceni, govorio je Patrijarh Porfirije.
Sveti sveštenomučenik Kiprijan i Justina devica bili su surovi mučeni zbog ispovedanja hrišćanstva.
Iguman manastira Podmaine upozorio je na rizik od kocke, koja stvara zavisnost i vodi ka stalnom stvaranju dugova, uz ozbiljan uticaj na sve sfere života, uključujući brakove i imovinu.
Protojerej Saša Petrović objašnjava da, iako kropljenje nije u potpunosti pravilno, vernici koji su kršteni na taj način, a nisu za to odgovorni, mogu nastaviti živeti crkvenim životom i primiti Božiju blagodat koja nadoknađuje eventualni nedostatak u obredu.
Freskopis manastira Sopoćani je toliko lep i nikoga ne ostavlja ravnodušnim, a sa neizmernom lepotom istog su se složili istoričari umetnosti 60-ih godina prošlog veka.
Duboko nadahnut molitvom i verom, vladika Nikolaj Velimirović slavi Svetog arhangela Mihaila, nebeskog vojskovođu, u stihovima koji ohrabruju, osnažuju i pozivaju na duhovno uzdizanje.
Kuvana pšenica nije simbol smrti, već života onih koji su živeli i koji sada žive u veri sa Bogom i svojom krsnom slavom. Istina je, takođe, da su svi sveci živi, jer u Bogu niko ne može biti mrtav - Bog je Bog živih, a ne mrtvih.
Presveta Bogorodica mi je rekla da će se ispuniti sve što je zapisano u Svetom pismu. Dolazi treći svetski rat, 3/4 čovečanstva će biti uništeno, samo 1/4 ćovečanstva će biti spasena, pričala je Prepodobna Sofija Klisurska.
Pitanje koje nije jasno mnogima tiče se načina na koji se tradicija proslavljanja kućnog sveca prenosi na ženske članove porodice, posebno u slučajevima kada žena dolazi u novu porodicu, nakon braka.
Na današnji praznik, prisećamo se svedočanstava o događaju koji se odigrao pred ikonom Svetog velikomučenika Dimitrija u Solunu. Ovaj neobični susret sa svetiteljem, u trenutku kada su sile protiv pravoslavlja bile brojčano nadmoćnije, postao je simbol borbe za slobodu, veru i opstanak srpskog naroda.
Religija.rs vas poziva da kroz svoje fotografije zabeležite najvažniji trenutak hrišćanskog života i osvojite zlatne darove koji, pored materijalne, nose i duhovnu vrednost, jer doprinose očuvanju bogate pravoslavne tradicije.
Uživajte u dirljivim scenama svetih tajni i podržite učesnike koji su podelili svoje najvažnije trenutke – glasanje je otvoreno do ponoći 6. oktobra!
Freskopis manastira Sopoćani je toliko lep i nikoga ne ostavlja ravnodušnim, a sa neizmernom lepotom istog su se složili istoričari umetnosti 60-ih godina prošlog veka.
Llepa, mala crkva kompletno je izgrađena od drveta! Kažu da je korišćen norveški beli bor i čamovina, pa čitava bogomolja svojom arhitekturom odudara od ostalih fruškogorskih svetinja.
Ova srednjovekovni manastir, posvećen Svetoj Petki, poznat je po tradiciji okupljanja Srba i legendama o kosovskim junacima koji su tu lečeni i sahranjivani.
Manastir Rukumija je prema legendi podignut na mestu gde su nesrećnu devojku Jelicu pogubila braća. Tu se danas dešavaju čuda, kojima svedoče brojni vernici.
Sedam godina lekari su pratili rupicu na srcu male Natalije, upozoravajući na moguće posledice. Međutim, posle treće posete manastiru Tumane, dogodilo se nešto što su svi smatrali nemogućim, a Mirjana Krstić iz Kačareva svedoči o snazi veri koja je promenila sudbinu njene ćerke.
Čile je, inače, konzervativna zemlja sa dugom katoličkom tradicijom u kojoj katolička crkva igra značajnu ulogu i gde se oko polovina stanovništva izjašnjavaju kao katolici.
U manastiru Rakovica, među molitvama i dečjim glasovima, odata je počast arhijereju čije je ime simbol smirenja, ljubavi i vere, i čije duhovno nasleđe nastavlja da živi među onima koji se nisu ni rodili kada se on upokojio.
U manastiru Rakovica, na parastosu patrijarhu Pavlu, episkop Tihon podsetio je na duhovnu snagu i jevanđeoske pouke velikog arhijereja, čije nasleđe i dalje vodi narod kroz izazovna vremena.
Monasi manastira Grigorijata sa Svete Gore snažno su se usprotivili predlogu patrijarha Vartolomeja i Carigradske patrijaršije, u godišnjem izdanju publikacije "Orthodoxos Typos", detaljno obrazlažući ključne razlike između pravoslavne i katoličke proslave Vaskrsa, koje čuvaju veru i svetootačko predanje.
Nakon što su jednom generalu lekari rekli da operaciju na srcu ne žele da izvedu zbog komplikovanosti, on je spas potražio od Svetog Vasilija Ostroškog.
Pored odabira odeće za bebu i kume ili kuma, podjednako je važno i biranje imena za dete, što bi trebalo biti pažljivo promišljeno, uzimajući u obzir tradiciju i značaj imena, kako bi bilo u skladu sa hrišćanskim vrednostima i istorijom.
